Na današnji dan ubijen Gandi, prvak borbe za osamostaljenje Indije

Mohandas Karamčand Gandi, poznat kao Mahatma, prvak borbe za osamostaljenje Indije, ubijen je na današnji dan 1948. godine.

Ubio ga je hindu fanatik Nathuram Godse, u 17.17 časova kada se, kako je zvanično saopšteno, zaputio na molitveno okupljanje.

Atentator je ispalio tri hica u Gandijeva grudi i mirno sačekao hapšenje. Godse i pripadnici zavereničke grupa kojoj je pripadao osuđeni su, većinom na smrt.

Iako su u Indiji postajala podeljena mišljenja o Gandiju i njegovoj ulozi, kako je vreme prolazilo razumevanje za njegov istorijski učinak, uprkos činjenici da je uglavnom bio neuspešan, sve vreme je raslo.

Nezavisnost Indije 15. avgusta 1947. istovremeno je označila i podelu na dve države, hinduističku Indiju i muslimanski Pakistan.

Mohandas Karamčand Gandi rođen je drugog dana oktobra 1869. u Porbandaru, primorskom gradu Gudžarata, na poluostrvu Katjavar, na obali Arapskog mora odnosno Indijskog okeana.

Bila je to porodica manje više prosečnog imovnog stanja. Bili su pripadnici kaste Banija, koju sačinjavaju trgovci, bankari, poslovni ljudi uopšte.

U "Autobiografiji" Gandi za oca kaže da je bio čovek bez ambicija, da nije težio sticanju. Nije takođe stekao ni obrazovanje, imao je nekoliko godina škole, što nije bio zanemarljivo sredinom 19. veka, ali po Gandijevom svedočenju nije ni težio obrazovanju, saznanju, čitanju.

Za sebe je zabeležio da ga, osim školskih, u mlađim danima knjige nisu zanimale. Tvrdio je takođe da mu je važna preokupacija, kao detetu, osim školskih obaveza, bila svojevsrna obaveza da uvek bezuslovno govori istinu.

Izvesno ga je odredilo hinduističko versko nasleđe, u tradicionalnom obliku kakav se negovao u porodici.

Važan moment njegovog života bio je odlazak na školovanje u Britaniju. Godine 1891. uspešno je okončao studije prava u Londonu.

Posvetio se potom advokaturi u Indiji.

On ne krije u "Autobiografiji " da je u mladim danima bio zadivljen Britanijom i pre odlaska na studije u London. Kako je sam zabeležio u sećanjima "glumio sam engleskog džentlmena ".

Nije međutim imao uspeha kao advokat. Zaputio se, poslom, aprila 1893. u Južnu Afriku, u Natal. Bila je to britanska kolonija na priobalju Indijskog okeana, sa znatnom zajednicom Indusa. Sama Južnoafrička Unija još nije postojala. Britanci su vladali Keplandom i Natalom, dok su Transval, znan tada kao Južnoafrička Republika, i Slobodna država Oranje bile zemlje kojima su upravljali Buri (Afrikaneri). Britancima nije uspelo da ih pokore u Prvom burskom ratu 1880/1881.

U Natalu, u Durbanu, Gandi doživljava zaprepašćenje. Suočen je sa institucionalizovanim rasizmom. On koji se nosio kao engleski advokat, uveren u dobrobiti koje donosi britanska uprava, u Južnoj Africi je ubrzo shvatio da je u tamošnjim okolnostima osoba drugog ili trećeg reda, obojeni.

Tako se postupno posvećuje zalaganju za prava Indusa nastanjenih u Natalu. Suočen s činjenicom da suprotna strana raspolaže silom postupno je osmislio nenasilni otpor. Bio je inače pod utiskom tada popularnog tzv Tolstojevskog pokreta, što je takođe podrazumevalo neku vrstu univerzalnog pacifizma.

U Africi je osmislio koncept koji je nazvao - Satjagraha, od sat - istina, i graha - postojanost.

Zanimljivo je da je pomagao ratne napore Britanaca tokom Drugog burskog rata (1899 - 1902) organizujući sanitetsku službu.

Iako je u Južnoj Africi proveo dve decenije radeći kao pravni savetnik, predvodeći paralelno zalaganje za ravnopravnost Indusa, ukupan učinak njegove delatnosti u Africi bio je minoran.

U Indiju se vratio u vreme Prvog svetskog rata. Godine 1919. Prikuljučio se Indijskom nacionalnom kongresu.

Vremenom je izrastao u prvaka borbe za osamostaljenje Indije, a preneo je načela otpora kakva je osmislio u Južnoj Africi.

Nova dimenzija koju je Gandi uneo sadržala je takođe svest o ekonomskim posledicama britanske vlasti nad Indijom.

Dok su drugi prvaci Kongresa bili manje više klasični političari, Gandi polazi od činjenice da je mnogoljudna Indija britanskom kapitalu posebno važna kao tržište, pri čemu se domaća proizvodnja uništava. Otuda kampanje odbacivanja britanske robe.

Kao i u Africi prošao je kroz najrazličitija iskušenja, nasilje, hapšenja, osude, odustajanja takođe.

Vremenom je postao globalno poznat čemu je znatnim delom doprineo njegov karakter. Nasuprot većini saboraca bio je čvrsto opredeljeni asketa, što je bilo motivisano i verskim stavovima. Nekada engleski džentlmen sada je postao oiličenje tradicionaliste, sa najsvedenijim ličnim potrebama.

Tokom Drugog svetskog rata zalagao se za neutralan stav, ma koliko to bilo moralno problematično, "dok Britanci ne uvaže zahteve za suverenost".

Godine 1942. stav je unekolko promenjen, prihvaćena je mogućnost pomaganja ratnih napora Britanije.

Tokom 1944. zvanični London je objavio da će se razgovarati o dekolonizaciji, ali je povlačenje uslovljeno sporazumom hindusa i muslimana, odnosno Kongresne partije i Muslimanske lige.

Sam Gandi, kog je Rabindarant Tagore, prozvao Mahatma, u značenju velika duša, bio je do poslednjeg daha čvrsto opredeljen za jedinstvenu Indiju.

Sa druge strane nalazio se međutim Muhamed ali Džina, lider Sveindijske muslimanske lige koji je bio blizak britanskim kolonijalnim vlastima, i dosledno je zahtevao odvajanje delova Indije sa muslimanskom većinom.

Tako je nastao Pakistan, što je do ranih sedamdesetih podrazumevalo i današnji Bangladeš.

Problem je međutim bio u činjenici da je stanovništvo bilo verski izmešano. Otuda je podela dovela do brojnih etničko religijskih sukoba, žrtava, i desetina miliona raseljenih. Istorijske pokrajine Bengal i Pendžab podeljene su. Između 15 i 20 miliona ljudi bilo je primorano da se preseli. Procenjuje se da je poginulo bar 200.000 osoba.

Gandi je tako i stradao, ubio ga je hindu fanatik Nathuram Godse, uveren da je bio popustljiv prema muslimanima.

Takođe, da kao pripadnik niže kaste ozbiljno urušava tradicionalnu Indiju zalaganjem za modernizaciju.

Pripadnici najviše kaste, brahmani, držali su ga i inače za opasnog izroda.

Iako mu se pripisuje uspeh u borbi za nezavisnost Indije, ostaje činjenica da je raspuštanje Britanske imperije zapravo bilo posledica Drugog svetskog rata.

Već Atlantskom poveljom dekolonizacija je prihvaćena kao neminovnost.

Indija, ranije "dragulj Imperije" bila je prva koju su Britanci napustili već i zbog činjenice da je njihova pozicija u toj mnogoljudnoj zemlji bila neodrživa.

Kao i drugde prilikom dekolonizacije, poput recimo Kipra, ili Nigerije, Britanci su ostavili nasleđe koje je podrazumevalo podelu i potencijal za sukobe.

(Telegraf.rs/Tanjug)