Hani sa 7 godina ubili majku pred očima: Preživela je Aušvic, sada ima upozorenje za buduće generacije

Hana Luis, rođena u Poljskoj, stara 87 godina i koja živi u severnom Londonu, videla je da je njena porodica okupljena i nasilno odvedena u radni logor 1943. Hana i njen otac Adam bili su jedini članovi njene porodice koji su preživeli genocid u Drugom svetskom ratu. Sada ona poziva buduće generacije da "ostanu na oprezu" jer je bila "užasnuta što se to dešava u Britaniji" sa marševima uz antisemitske povike.

Govoreći uoči Dana sećanja na holokaust u ponedeljak, 27. januara, koji će kralj Čarls obeležiti tokom posete Aušvicu, ona je za Mirror rekla kako je prošla kroz takav užas, mislila je da je to "plod njene mašte". Tek kada se vratila u Poljsku 36 godina kasnije, nažalost shvatila je da to nije bila noćna mora i da je to bila njena tužna stvarnost.

Preporučujemo

Hana je imala samo sedam godina kada je gledala kako nacistički odred smrti pogubljuje njenu majku Haju. Njenu porodicu su Hitlerove trupe pokupile u selu naterale da maršira u Adampol 1943. Njen otac je koristio kolica kako bi prevezao njenog dedu, a ako bi se desilo da se spotakneš ili padneš, Nemci bi te streljali. Iako su stigli sa dedom u kolicima, Nemci su ga ubili jer je star.

Hanin otac Adam je kasnije pobegao iz logora da bi se pridružio partizanima, jevrejskom pokretu otpora, dok je ona ostala u logoru sa svojom mamom. Plakala je dok je za Mirror pričala o trenutku koji je proganja od tada - ubistvu njene mame.

"To nikada neću zaboraviti, moja majka nije mogla da ima više od 26 ili 27 godina. Bilo je to skoro na kraju rata. Nisam bila dobro, nije bilo lekova, a majka nije znala šta da radi. Bila je očajna. Plašila se da Hana ima tifus i pitala je da li možemo da spavamo u kuhinji pored rerne "samo jednu noć", objašnjava Hana.

U sred noći čula je razgovor između oca i majke koji joj je govorio da "sutra mora da dođe jer je akcija". Međutim, ona mu je rekla da ne može da ide jer im je ćerka bolesna.

"Zatvorila je vrata i legla na pod pored mene. Sledeće jutra smo čuli buku i dreku, bila je to Ajnzacgrupa, nacistička mobilna jedinica za ubijanje odgovorna za masnovno straljanje Jevreja. Čuo se udarac, a onda je moja majka ustala,  poljubila me, snažno zagrlila i otišla. Kada sam krenual da je potražim, nije mi bilo dobro kada sam videla to što sam videla", dodaje.

"Prvo je nisam videla, bila je grupa ljudi i gurali su ih prema bunaru, a onda sam je odjednom ugledala. Delovala je prilično mirno. Odlučila sam da siđem i uzmem je za ruku, kao što sam uvek činila. Sada, moja majka i ja smo uvek imale kontakt očima, ali je nisam najbolje razumela", objašnjava Hana.

Objašnjavajući, dok  grca u suzama, Hana kaže da je majku videla kako pada, a ona u tom trentuku nije smela da ispusti ni zvuk. Kasnije je saznala da je i otac gledao majčino ubistvo iz obližnje štale u šumi.

Sedmogodišnjakinja je tada morala da provede mesece brinući se sama za sebe sve dok dve nedelje kasnije nije došlo do granatiranja i prestanka rata.  Na kraju nekoliko meseci kasnije pojavio se njen tata.

"Nije znao da li sam preživela ili ne. Grlio me je i ljubio, bio je van sebe i puno je plakao. Nije znao u kakvom sam stanju. Uhvatio me je za ruku i izašli smo iz Adampola", kaže Hana i dodaje da, kao i njena majka, Hanin deda, njen ujak i njen mlađi rođak Šlomo takođe su ubijeni u Adampolu.

Na kraju je sa deset godina odvedena u Veliku Britaniju da živi sa tetkom i ujakom.

(Telegraf.rs)