Ukrajinci su razneli svoj najvažniji rudnik: "Iskreno, mislim da je ovo kraj"

Bilo je kasno u noć i Anton Telegin je vozio prema rudniku uglja u blizini istočnog fronta Ukrajine, koristeći mrak da izbegne ruske dronove. Telegin je došao da naplati sebi i nekim kolegama rudarima, kao i obično na kraju svakog meseca. Ali ovo putovanje dan posle Božića delovalo je drugačije - ruske trupe su bile blizu ulaza u rudnik i pitao se da li će to biti njegovo poslednje putovanje u mesto gde je radio 18 godina.

Dva dana ranije, ruski napad onesposobio je trafostanicu. Osetivši kraj, neki rudari su otišli, uzimajući peškire i šampon iz svlačionica gde su sa sebe sastrugali čađ na kraju dugih smena.

Preporučujemo

- Ljudi su se pakovali, već su se opraštali - priseća se 40-godišnji Telegin za Njujork tajms.

Nije se vratio u rudnik od Božića i sada je u Kijevu. Borbe su onemogućile rad, a u utorak je vlasnik rudnika Metinvest saopštio da je fabrika zatvorena.

Rudnik od vitalnog značaja

Zatvaranje rudnika jugoistočno od Pokrovskog okončalo je očajničke pokušaje Ukrajine da održi eksploataciju do poslednjeg trenutka. Kao poslednji operativni rudnik u Ukrajini koji je proizvodio metalurški koks, osnovno gorivo za proizvodnju čelika, bio je od vitalnog značaja za industriju čelika u zemlji i, na kraju, za njene ratne napore.

Metinvest je rudarima koji su ostali uprkos opasnosti ponudio veće plate. Da bi došli do rudarskih područja najbližih frontu, morali su da prođu kroz kilometre tunela koji su ih štitili od napada. Granatiranje je uzrokovalo česte nestanke struje, zadržavajući ih pod zemljom satima.

- Ima stalno granatiranje i veoma je blizu. Ostali su samo najizdržljiviji radnici - rekao je posle smene u rudniku Maksim Rastjakhajev, šef rudarske jedinice.

- Očekuje se da će zatvaranje rudnika šokirati ekonomiju. Očekuje se da će proizvodnja čelika pasti za više od polovine, sa 7,5 miliona tona ove godine na manje od 3 miliona sledeće godine - rekao je Oleksandr Kalenkov, šef ukrajinske asocijacije proizvođača čelika.

Posledice će uticati na trgovinu i izvoz, smanjiti poreske prihode i poremetiti snabdevanje neophodnim materijalom za proizvodnju vojnih oklopa.

Priča o ukrajinskoj otpornosti

Rudnik kod Pokrovska nije prvi koji je pao u ruske ruke, ali ovo je priča o ukrajinskoj otpornosti. Nakon ruske invazije 2022. godine, proizvodnja je prvo smanjena, a zatim se oporavila na 3,2 miliona tona 2023. godine, približavajući se predratnom nivou. Tada su se mnogi stanovnici vratili u Pokrovsk, nadajući se povoljnom ishodu rata.

Rudnik je bio ekonomski spas za ovo područje. U 2023. godini, Metinvest je zapošljavao oko 4.500 ljudi, od kojih su mnogi tamo proveli veći deo svog radnog veka.

- Ja sam rudar. Ne znam ništa drugo. Sve što znam je kako se kopa ruda - rekao je 35-godišnji Jurij Nesterenko.

Plata je bila dobra. Rudnik se dičio cvetnim lejama, fontanama i pravoslavnom kapelom ukrašenom zlatnim ikonama, koja je rudarima pružala tiho utočište za molitvu.

Međutim, krajem leta 2024. godine pojavili su se prvi znaci opasnosti. Novo rusko napredovanje na istoku izazvalo je mobilizaciju koja je iscrpila radnu snagu rudnika. Zbog toga su žene na poslu zamenile regrutovane muškarce. Ali rudnik je bio na putu ruskog napada na Pokrovsk, ključni vojni logistički centar.

- Svi su se nadali da će ukrajinski vojnici držati liniju - rekao je Vjačeslav Driha, inženjer koji je na jesen napustio rudnik i sada se nalazi u Harkovu.

Neki zaposleni počeli su da svakodnevno prate rusko napredovanje na mapama. Krajem septembra četiri radnice su ubijene u napadima na rudnik. Dve u perionici, a dve na autobuskoj stanici. Njihova patnja je navela mnoge da se evakuišu. Ruske snage bile su udaljene manje od 15 kilometara.

Neki su, umesto autobusom, odlučili da odu do rudnika sopstvenim kolima kako bi lakše izbegli dronove. Rudničko okno br. 3, koje je najbliže ratištu, u selu Piščane, postalo je meta svakodnevnog granatiranja.

"Mi smo kao drugi front, radimo za pobedu"

Početkom decembra, kada je okno postalo preopasno za korišćenje, rudari su prešli na drugo okno i sišli u rudnik malo zapadnije. Odatle su morali dva sata hodati kroz podzemne tunele da bi došli do polja ispod okna 3. Bio je to opasan posao. Sistemi za napajanje i ventilaciju ponekad su se kvarili zbog granatiranja, što je primoralo rudare da se evakuišu. Međutim, dok su gore besnele borbe, osećali su se sigurnije pod zemljom, u polumračnim, skoro 700 metara dubokim tunelima rudnika.

Održavanje proizvodnje u rudniku bilo je ključno za Metinvest, koji se oslanjao na metalurški koks za pretvaranje gvozdene rude u čelik u svojim fabrikama. Od čelika se prave šine za ukrajinske železnice, kao i zaštitni prsluci i šlemovi za vojnike. Metinvest je pokrenuo proizvodnju zaštitnih oklopnih ploča za američke sisteme PVO Patriot koji štite ukrajinsko nebo.

- Mi smo kao drugi front, radimo na pobedi - rekao je Telegin o rudarima.

Ali sredinom decembra, Telegin i njegove kolege su znali da se drugi front urušava. Ruske trupe su došle na kilometar od okna 3, što je izazvalo strahove da bi ga mogle zauzeti i koristiti za opkoljavanje ukrajinskih položaja. Kao odgovor, rudari su počeli da buše rupe ispod okna kako bi postavili eksploziv. Nekoliko dana kasnije, oko 20. decembra, okno je dignuto u vazduh.

Direktor Metinvesta, koji je želeo da ostane anoniman, kaže da je eksploziv postavljen i zapadnije u druga dva okna, kod sela Kotline i Udačna, koja su i danas pod kontrolom Ukrajine.

- Sa 7.000 tona dnevno ovog leta, proizvodnja je do sredine decembra pala na nešto više od 2.000 tona - rekao je direktor.

Napad na trafostanicu na Božić zadao je poslednji udarac - rudnik je zatvoren, a proizvodnja pala na nulu.

Kalenkov kaže da je zatvaranje rudnika dovelo Ukrajinu u neizvesnu situaciju. Uvoz koksa da bi se nadoknadio gubitak biće skup i komplikovan zbog logističkih prepreka povezanih sa ratom. Očekuje pritisak na ionako krhku ekonomiju, ali i smanjenje projekata odbrambene industrije, poput proizvodnje oklopa za sisteme Patriot.

- Gubitak mine definitivno ometa borbene sposobnosti Ukrajine - rekao je Kalenkov.

Mnogi od hiljadu rudara sada su se preselili u gradove dalje od fronta, kao što su Kijev, Harkov i Dnjepar. Neki su već obezbedili posao u fabrikama. Rastjakhaev je pola života proveo radeći u rudniku i kaže da je bilo veoma bolno napustiti mesto gde je pomogao da se gradi i razvija: "Iskreno, mislim da je ovo kraj".

(Telegraf.rs/Index)