Putin je testirao odlučnost Zapada u vezi s Ukrajinom: Kako će dolazak Trampa uticati na tok rata?

Britanski lider iz doba Drugog svetskog rata, Vinston Čerčil, jednom je rekao da je optimista jer nema svrhe biti išta drugo.

Godina pred nama u Ukrajini donela je divlji, možda namerni optimizam iz Kijeva i, bar javno, iz delova NATO, da bi dolazeća administracija Donalda Trampa mogla doneti značajne diplomatske promene.

Preporučujemo

Međutim, njihova mogućnost izbora je ograničena, jer će obim američke podrške odrediti ishod ovog rata, dok Trampov unutrašnji krug ostaje skeptičan, ako ne i nevoljan, da nastavi sadašnji, tek približno adekvatan nivo podrške koji pruža administracija Džozefa Bajdena, navodi se u analizi CNN, koju prenosimo.

Ipak, istorija Moskve kada su u pitanju pregovori i mir, u kontekstu decenije rata u Ukrajini, trebalo bi da izazove veliku opreznost, ako ne i cinizam.

Trampov izaslanik za Ukrajinu, Kit Kelog, dugo je promovisao osnovne principe optimističkog mirovnog sporazuma u dokumentu koji je napisao za jedan tink-tenk prošlog aprila. Njegov plan uključuje prekid vatre, ulazak Ukrajine u pregovore kao uslov za dalju vojnu pomoć i moguće formiranje demilitarizovane zone kako bi se trenutne linije fronta zamrzle.

Plan se u velikoj meri oslanja na saradnju Moskve u okončanju rata pod uslovima koje je odredio SAD i ne rešava glavni problem koji razmatra -  potrebu Ukrajine za većom količinom oružja nego što NATO može udobno da obezbedi.

Ipak, saveznici SAD ozbiljno razmatraju Kelogove predloge, kako bi bili spremni za eventualne dogovore. Evropski zvaničnik za odbranu rekao je za CNN da postoje "aktivne diskusije" o tome kako bi NATO nacije mogle rasporediti trupe radi asistencije u demilitarizovanoj zoni, ukoliko ona postane deo bilo kakvog mirovnog sporazuma i bude zatražena. Zapadni zvaničnici često ponavljaju stav da je Moskva i dalje nevoljna da otvori pun razmerni sukob s NATO.

Možda bi prisustvo NATO trupa duž ukrajinskih linija fronta moglo obuzdati Kremlj u pokušaju da polako napreduje - uprkos sporazumu o prekidu vatre, kao što je ranije pokušao. U ponedeljak, predsednik Volodimir Zelenski rekao je da je sa svojim francuskim kolegom Emanuelom Makronom razgovarao o raspoređivanju "partnerskih kontingenata" trupa u Ukrajini. Pariz je nedavno izneo ideju o slanju francuskih trupa u Ukrajinu radi obuke, dok ukrajinski mediji spekulišu da bi to moglo biti jezgro NATO mirovnih snaga.

U nedelju je Trampov budući savetnik za nacionalnu bezbednost, kongresmen Majk Volc, za ABC News izjavio:

"Svi znaju da ovo mora nekako da se završi diplomatski".

Na ovu izjavu u utorak se osvrnuo ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, rekavši da to znači da Trampov tim priznaje "realnost na terenu", prenosi Reuters.

Tramp će naslediti NATO savez prema kojem je izrazio skepticizam, a gde se jedinstvo u podršci Ukrajini počinje urušavati. Dok je nemački kancelar Olaf Šolc u novembru telefonski prekinuo višemesečnu diplomatsku izolaciju ruskog predsednika Vladimira Putina, istočne članice NATO su akutno svesne pretnje Kremlja osnaženog delimično poštovanim prekidima vatre i ostaju fokusirane na trajni poraz Moskve kao najbolji način za osiguranje evropske bezbednosti.

Kaja Kalas, bivša premijerka Estonije i sada visoka predstavnica EU za spoljne poslove i bezbednosnu politiku, izjavila je za CNN iz Rima da i dalje veruje da Ukrajina može pobediti uz odgovarajuću pomoć:

"Ulozi za evropsku bezbednost su izuzetno visoki. Obim hibridnih napada u Evropi već je porastao, a poraz Ukrajine bi nas koštao mnogo više nego pružanje pomoći".

"Putin je pokazao potpuno nepoštovanje međunarodnog prava i ne može mu se verovati. Bez kredibilnih bezbednosnih garancija, svaki sporazum o prekidu vatre verovatno će propasti. Rusija će se jednostavno ponovo naoružati i ponovo napasti. Loš mirovni sporazum samo će dovesti do novog rata, kao što se dogodilo ranije. Moramo učiti iz prošlosti i osigurati da bilo kakav budući sporazum bude održiv".

Nesavršeni proces

Prethodna obećanja Rusije o miru u Ukrajini bila su obeležena obmanama, sugerišući da prekid vatre može postojati samo formalno. Tokom početne invazije 2014. godine, Krim je zauzet pomoću malih snaga takozvanih "zelenih ljudi" koji su preplavili ukrajinske baze na poluostrvu, dok su negirali da su ruska vojska. (Putin je kasnije priznao da jesu).

Plaćeničke "pobune" koje su u narednim mesecima zahvatile delove Donbasa takođe su bile slaba maska za rusku aneksiju. Rusija je često s entuzijazmom sprovodila svoje vojne ciljeve dok je govorila o miru, a u februaru 2015. završila je svoj napredak u strateškom gradu Debaljcevo, usred mirovnih pregovora u Minsku, konačno zauzevši grad tokom prvih dana prekida vatre.

Oni koji su bili prisutni pamte nesavršen proces. Aleksander Hug, koji je vodio OEBS posmatračku misiju na terenu koja je nadgledala prekide vatre 2014–15, rekao je za CNN:

"Nijedan prekid vatre nije savršen. Kršenja se neizbežno dešavaju. Ključno pitanje je šta sporazum predviđa u smislu sankcija i korektivnih mera". Dodao je da ako se bilo kojoj strani dozvoli nekažnjeno kršenje, "imate otvoreni poziv za ponavljanje".

"Situacije tada i sada nisu iste, ali ključne lekcije naučene pre deset godina ostaju važne i danas".

Narativ Moskve se takođe drastično promenio tokom protekle decenije, kao i broj žrtava. U 2014. godini, Putin se često pretvarao da nema kontrolu nad "pobunama separatista", dok su ruski vojni gubici bili relativno mali u poređenju sa značajnim teritorijalnim dobicima. Kako rat ulazi u četvrtu godinu, zapadni zvaničnici procenjuju da ruski postepeni dobici duž linije fronta dnevno koštaju čak 1.500 mrtvih i ranjenih, dok broj žrtava u ratu prema britanskom ministarstvu odbrane dostiže skoro 700.000.

Kremlj je takođe predstavio rat kao egzistencijalnu borbu protiv celog NATO, možda kao izgovor za svoje posustale rezultate. S druge strane, NATO još nije angažovao trupe u sukobu, već samo svoju manje poželjnu opremu. Ova neravnoteža u percepciji sukoba može izobličiti pregovarački sto. Rusija jednostavno ima više toga na kocki nego NATO, što može otežati Putinu da prihvati manje ustupke Kijeva na pregovorima i radije teži većim dobicima.

Brzo trošenje ljudskih života

Postoje nade da bi Trampova nepredvidivost i očigledna želja da izbegne ponavljanje sramote SAD slične povlačenju iz Kabula mogli da ga nateraju da vidi Putinov neuspeh. Međutim, to bi zahtevalo od predsednika u dolasku da preokrene dva ključna principa svog ponašanja: želju da ne naruši javno odnose s Putinom i smanjenje uloge SAD u stranim sukobima.

Kijev i druge NATO članice vole da evociraju ideju "mira kroz snagu". Međutim, veći rizik ove godine je spor, čak i mučan, diplomatski proces tokom kojeg bi Putinovo nesavršeno pridržavanje prekida vatre i verovatni nastavak manjih teritorijalnih dobitaka ostavili ukrajinske saveznike podeljene i nesposobne da odluče koji nivo kršenja bi zaslužio punu NATO reakciju.

Kao 2014. godine, postavlja se pitanje: da li biste ušli u rat zbog Krima ili Debaljceva? Ako NATO ili evropske trupe budu raspoređene duž demilitarizovane zone, koji nivo kršenja ili žrtava među njima bi opravdao NATO napad na drugu nuklearnu silu? Da li bi Trampova Bela kuća bila saglasna s evropskim saveznicima?

A kada jedinstvo i intenzitet NATO podrške Kijevu počnu da jenjavaju, i evropske vlade počnu da se menjaju, možda će biti teško ponovo ih ojačati. Putin to zna i ranije je na to igrao. Ali tek sada ima očiglednog simpatizera u Beloj kući kakav je Donald Tramp.

Vreme možda nije u potpunosti na Putinovoj strani, s obzirom na brzo trošenje ruskih ljudskih resursa, finansijskih rezervi i ekonomije pregrejane vojnim bonusima i isplatama za poginule. Međutim, ove godine će Kremlj videti kako jedina konstanta koja je najviše pritisla sat u Moskvi - jedinstvena NATO podrška Ukrajini - prelazi u spor, velikodušan oblik diplomatije, koji je Putin iskoristio 2014.

Kombinacija s brutalnom i sporom upornošću Rusije na bojnom polju mogla bi biti dovoljna da ga približi pobedi koja mu je preko potrebna.

(Telegraf.rs)