Ko je misteriozni pisac koji je predvideo Putinovu Rusiju, a onda postao simbol njenog moralnog propadanja?

Fikcija ima običaj da oživi u Rusiji. Uveče 2. aprila 2023. vojni bloger Vladlen Tatarski pojavio se na događaju u Sankt Peterburgu koji je organizovao "Sajber Front Z", grupa poluprofesionalnih "tastaturaša" koji podstiču propagandu Kremlja na internetu. Sa više od pola miliona pratilaca, Tatarski je bio slavna ličnost srednjeg ranga na Telegramu, koji je postao središte ruskih vesti i političkih debata.

Dok su se gosti šetkali, mlada žena sa dugom, talasastom, plavom kosom prišla je Tatarskom. Dala mu je neobičan poklon - pozlaćenu statuu njega samog. Samo dva minuta kasnije statua je eksplodirala, ubila Tatarskog i ranila 42 ljudi. Idućeg dana uhapšena je Darja Trepova (26), rodom iz Sankt Peterburga. Ona je rekla da je mislila da je u figurici uređaj za prisluškivanje, a ne bomba, te da je delovala po naređenju muškarca iz Ukrajine, kojeg je samo znala po imenu Getštalt.

Preporučujemo

Malo je verovatno da je Trepova bila ubica. Veganka, feministkinja koja je napustila medicinsku školu i radila u prodavnici starinske odeće, uhapšena je na antiratnom protestu u februaru 2022. i zadržana 10 dana. Ne samo da nije bilo ničega što bi sugerisalo da će ona izvršiti atentat, Tatarski je bio čudna meta, ratoborni uticajni influenser na društvenim mrežama bez stvarne moći. Trepova je za svoj zločin osuđena na 27 godina zatvora.

Apsurdan, ali uznemirujući, nezaboravan i zbunjujući incident izgledao je kao da je proizašao iz priče Viktora Olegoviča Pelevina, jednog od najpoznatijih živih ruskih pisaca. U najmanje jednom veza između fikcije i stvarnosti bila je direktna: Vladlen Tatarski nije bilo pravo ime vojnog blogera, već pseudonim inspirisan junakom Pelevinovog romana Generacija P iz 1999.

Povučeni Pelevin nije komentarisao ubistvo Tatarskog, nije komunicirao sa novinarima od 2010, ali je njegov najnoviji roman, "Cool", objavljen krajem 2024. zatvorio referentni krug. U romanu je prikazana perverzna karikatura Darje Trepove kao Darje Troedirkine, kastrirajuće feministkinje koja ima zadatak da ubije muškog diktatora. Njeno prezime znači "tri rupe", piše Guardian.

Nekada najveća zvezda ruske post-sovjetske književne scene, Pelevin se povukao u ideološku dvoranu ogledala, pišući razrađene satire roda i autoritarnosti, izbegavajući direktan angažman u ruskoj politici. Trepova iz stvarnog života, koliko god bila pogrešna, bila je motivisana njenim ogorčenjem zbog ruskog rata. Pelevin je od nje napravio antifeminističku šalu. U vreme kada su mnogi njegovi književni vršnjaci pobegli iz Rusije iz političkih razloga, Pelevinova transformacija od blistavog mladog pisca u ženomrsca oslikava pad glavne ruske kulture u novoj eri autoritarne cenzure.

Pelevin je počeo da objavljuje beletristiku baš kada se sovjetska cenzura rušila zahvaljujući Gorbačovljevoj politici glasnosti, odnosno otvorenosti. Ubrzo je postao poznat po oštrim, halucinogenim pričama koje nikada nisu mogle biti objavljene pod starim sovjetskim sistemom. Kada je izašla "Generacija P", već je bio poznat ne samo u Rusiji, već i u SAD i širom Evrope. Svojim kalamburama, postmodernim igrama i snažnom mešavinom visoke i niske kulture, njegovo delo je odgovaralo većim trendovima u globalnoj književnosti. The Times Literary Supplement opisao ga je kao "ruskog Dejvida Fostera Volasa, Vil Selfa, Harukija Murakamija“. Prema Tajmu, on je bio "psihodelični Nabokov sajber doba“.

Više od toga, činilo se da Pelevinovo pisanje pruža sve tačniji vodič za novo funkcionisanje ruske moći. "Generacija P" zamišlja reklame, televiziju i politiku kao ključne alate koje korumpirani, tajni interesi koriste da bi stvorili lažnu stvarnost. Junak romana, Vavilen Tatarski, je ambiciozni pesnik čije su književne ambicije porušene sovjetskim kolapsom. U novoj kapitalističkoj Rusiji besplatnoj za sve, Tatarski se bavi oglašavanjem, "prevodeći" američke slogane na ruske (Guči za muškarce: Budi Evropljanin, miriši bolje) Na tipičan pelevinski način, ova preterana satira ionako preterane stvarnosti ubrzo se transformiše u okultnu, psihodeličnu fantaziju. Pod uticajem pečuraka, Vavilen otkriva da je ruska vlada virtuelna stvarnost koju su napisali pisci, koja deluje u službi mesopotamske boginje Ištar. Vavilen dobija posao da piše ruski simulakrum demokratije. Uskoro piše redove za Jeljcina i za oligarha Borisa Berezovskog, koji Rusiju tretira kao svoj privatni odbor Monopola. Roman je i dalje jedan od najboljih književnih snimaka nesigurnog, ludog, sumorno urnebesnog raspoloženja Moskve 1990-ih. Objavljen u SAD kao Homo Zapiens i u Velikoj Britaniji kao Babylon, prodat je u više od 3,5 miliona primeraka širom sveta.

Na Pelevina se dugo gledalo kao na neku vrstu gatare koja je predvidela postistinsku, neoimperijalnu sadašnjost Rusije. Obožavaoci veruju da su njegovi romani predskazali uspon Putinističkog prinudnog političkog spektakla i pad postsovjetske Rusije u lažnu demokratiju (Generacija P); Ruski inženjering pobune 2014. u istočnoj Ukrajini i njene invazije u punom obimu 2022. (u S.N.U.F.F., objavljenom 2011.); pa čak i porast Chat GPT-a (u iPhuck-u 10, iz 2017.).

Među Pelevinovim strastvenim čitaocima je ozloglašeni Vladislav Surkov, koji je radio kao vodeći spin doktor u Kremlju od 1999. do 2014. Poput ubijenog vojnog blogera, Surkov je obožavatelj Pelevina koji podseća na lik iz Pelevinovog romana: budući pisac koji se pretvorio u marketing-maga a onda postao gospodar političkih marioneta, koji je pomogao da se Rusija pretvori u ultraciničnu virtuelnu politiku vođenu medijima 2010-ih godina.

Pelevinov govorni kvalitet je pojačan njegovim potpunim odsustvom iz javnog života. Čak i kada je neko objavio njegovu smrt na mreži 2016. godine, on se nije javio da to demantuje. Ovaj nekadašnji prorok je toliko neuhvatljiv da su se kružile glasine da ga je zamenila neuronska mreža ili tim "pisaca duhova". Kako je jednom rekao njegov kolega pisac Dmitrij Bikov: "Niko ne zna gde Pelevin živi – jer Pelevin živi na astralnom planu. Njegova jedina komunikacija je kroz njegove godišnje romane. U Rusiji se svake jeseni pojavljuje novi usred buke štampe".

Tokom poslednje decenije, mnogi Pelevinovi vršnjaci napustili su Rusiju iz straha ili gađenja zbog intenziviranja cenzure, političke represije i napada na Ukrajinu. Proglašeni su stranim agentima, stavljeni na poternice, hapšeni u odsustvu, lišeni su izdavačkih ugovora, odbijani su od prodavaca knjiga. Bikov je pretrpeo očigledno trovanje 2019. godine, koje je imalo sličnosti sa trovanjem opozicionog lidera Alekseja Navaljnog. Sada živi u SAD, a prodavci knjiga u Rusiji nerado prodaju njegova dela.

Mrze ga, ali i poštuju

Pelevin je, s druge strane, uspeo da izbegne kritiku vlade, a njegove knjige se i dalje dobro prodaju. Njegovo mesto boravka je strogo čuvana tajna – čak je i kontinent neizvestan – ali nema razloga da se veruje da je napustio Rusiju iz straha za sopstvenu bezbednost. Njegova precizna pozicija na političkom spektru takođe je misterija. Ali njegov neuspeh da izabere stranu u ratu u Ukrajini doneo mu je antipatiju, čak i prezir, antiratnih ruskih pisaca i kritičara.

Prema mišljenju jednog ruskog književnog kritičara, Pelevin je postao proputinovski pisac čija je popularna fikcija "užasan koktel postmodernizma i fašizma" koji regrutuje pristalice režima. Ali Pelevinov rad takođe uključuje ismevanje ruske ultranacionalističke filozofije i jasnu mržnju prema autoritarizmu. Umesto da aktivno podržava Putina, on se zalaže za filozofiju sveobuhvatnog cinizma koji poništava svaku nadu u političku promenu. To je, čini se, deo razloga što je i dalje toliko popularan u svojoj domovini.

Pelevinov urednik u Rusiji i njegov agent imaju striktno naređenje da nikada ne komentarišu njegov privatni život. Fanovi se raspravljaju oko toga da li živi u Berlinu, Londonu, na Tajlandu, u Koreji ili Japanu. Nikad nije bio prisutan na društvenim mrežama. Od ranih 90-ih krio se iza brendiranih naočara za sunce. Čak i kada je bio deo New Yorkerportrait šest najboljih mladih pisaca 1998. odbio je da skine naočare da ga fotografiše Ričard Avedon. Nije dozvolio da ga iko fotografiše u javnosti od 2001. godine i nije dao intervju nekom novinaru još od 2010. godine.

Šta se zna o Pelevinu?

Osnovne činjenice o Pelevinovoj mladosti bar su poznate javnosti iz donekle javno dostupnih dokumenata. Kao dete, živeo je u zajedničkom stanu u centru Moskve, deleći jednokrevetnu sobu sa roditeljima, pre nego što se porodica preselila u sopstveni stan u novoizgrađenom kompleksu visokih zgrada na periferiji grada. Imao je izuzetno pamćenje, ali nije bio naročito dobar đak. Školovao se za inženjera i jedno vreme radio na servisu tramvaja. Prijatelj i bivši kolega se jednom prisetio kako su on i Pelevin provodili svoje slobodno vreme praveći lažne japanske figurice, "stareći" ih kiselinom i prodavajući ih na ulici.

Pelevin je postao fasciniran budizmom kada je bio dečak, proučavajući ga kroz sovjetske udžbenike ateizma. Kao mladić, honorarno je radio za časopis ezoterije pod nazivom Nauka i Religija, gde je objavio članak o tome kako dešifrovati rune. Njegova prva kratka priča pojavila se u izdanju časopisa iz 1989. godine koji je uključivao i Staljinov horoskop i članak o odvratnom snežnom čoveku. Njegova prva zbirka priča, Plavi fenjer, objavljena 1991. godine, osvojila je važnu nagradu u novouspostavljenom ruskom ekosistemu književnih takmičenja u zapadnom stilu.

U svojim ranim, sada već klasičnim, kratkim pričama i novelama, Pelevin se oslanjao na ruski književni kanon, sumorni humor kasnog sovjetskog perioda i njegovih nasilnih, šljokicastih posledica, da bi stvorio egzistencijalne komedije koje su šokirale i oduševile njegove čitaoce. Dokumentarni film Nemirna bašta, koji je napravio rusko-američki reditelj Viktor Ginzburg u avgustu 1991. godine, predstavlja nadrealni snimak sveta koji je oblikovao Pelevinovo rano stvaralaštvo. U filmu, prelepi boemi iz Moskve okupili su se u parku Gorkog da izvedu "erotski umetnički ritual", upotpunjen plesovima sa bakljama i vatrenim točkovima. Oni protestuju protiv sovjetske represije – ali za nekoliko dana sovjetske vlade uopšte neće biti. Predstava je ukrštanje Duran Duran videa i vavilonskog rituala plodnosti. Bivša balerina pretvorena u striptizetu pleše u golubarniku. Noćni vukovi koji piju votku, banda bajkera ​​koji će kasnije postati strastveni pristalice Putina, služe kao obezbeđenje. Neverovatno lepe žene plešu u repovima sirena, okrećući se oko muškarca koji nosi falus napravljen od plastičnog levka...

Dok je Ginzburg snimao ovu scenu, Pelevin je najverovatnije bio u stanu svojih roditelja, završavajući svoju novelu Omon Ra. Završen samo nekoliko dana pre puča koji je doveo do konačnog kolapsa SSSR-a, Omon Ra predstavlja grotesknu alternativnu viziju svemirskog programa zemlje, koja se još uvek pamti kao jedno od njenih najponosnijih dostignuća. U Pelevinovoj verziji, kosmonautima su odsečene noge kako bi mogli da se uklope u sovjetske svemirske letelice. Poput svemirskog psa Lajka, poslati su da umru jer SSSR nije imao tehnologiju da ih vrati. Ili možda, sugeriše se u romanu, oni uopšte nisu otišli ​​u svemir, a ceo "svemirski program" je bio prevara, vibrirajuća kutija snimljena u sistemu moskovskog metroa.

Skoro svi, i u Rusiji i preko granice, posmatrali su Omon Ra kao satiru i bili su oduševljeni. U Americi ju je Spin magazin proglasio romanom godine. Ali Pelevin je izričito odbacio etiketu satiričara. U intervjuu je objasnio da je Omon Ra zapravo "roman o punoletstvu u svetu koji je apsurdan i zastrašujući. Moj deo strašnog sveta bila je Rusija".

Njegovi romani dobijali su nešto univerzalnije od pukog ismevanja Sovjetskog Saveza. U njegovoj lakoničnoj noveli Žuta strela iz 1993. putnici žive u vozu koji neumoljivo juri ka slomljenom mostu. Kada neko umre, telo se izbacuje kroz prozor. Život u vozu svakako liči na rusko društvo ranih 1990-ih, sa svojom grotesknom korupcijom, raširenim pijanstvom, razbojnicima-preduzetnicima, underground umetnicima i interesovanjem za okultizam. Ali budistička interpretacija je podjednako prikladna. Pelevin je svojim čitaocima govorio da oni koji su u potrazi za slobodom moraju pronaći način da izađu iz vozila u pokretu – ako ne kroz smrt, onda možda putem meditativne transcendencije ili same književnosti.

"Zla magija svakog totalitarnog režima zasniva se na njegovoj pretpostavljenoj sposobnosti da obuhvati i objasni sve pojave. Dakle, ako postoji knjiga koja vas izvlači iz ove sveukupnosti stvari objašnjenih i shvaćenih, ona vas oslobađa", rekao je u jednom intervjuu.

Poraslo dete, ali i roditeljske kuće nije otišlo

Čak i nakon ovih ranih uspeha, Pelevin je nastavio da živi u stanu svojih roditelja. Provodio je sate sam u spavaćoj sobi za računarom i PlayStation-om i imao je tek malo više od dušeka na podu. Kako navodi Guardian, jedna od njegovih ranih priča spaja kompjutersku igru Prince of Persia sa sovjetskim centralnim planiranjem.

U međuvremenu, svet izvan njegove spavaće sobe se raspadao. Zahvaljujući ekonomskoj šok terapiji, privatizaciji i hiperinflaciji, zajedno sa skorom raspadom države, Rusija je devedesetih godina bila toliko nasilno, kriminalno mesto da su se ljudi plašili da otvaraju svoja vrata. Sredinom 90-ih Pelevin je poslao pismo Barbari Epler, svojoj urednici u nezavisnoj američkoj izdavačkoj kući New Directions.

"Mislim da možete koristiti ekspresnu poštu za slanje ugovora. Jedini problem je što ga isporučuju kod vas, a niko normalan u Moskvi ne otvara vrata na zvono. Ali ako znam da će nešto stići, rizikovaću", napisao joj je.

Odrastao u Moskvi Foto: Tanjug/AP

Epler se živo seća da ga je tokom posete Njujorku pitala šta stariji Rusi rade sada kada su njihove penzije bezvredne.

"Oni umiru", rekao je, gledajući je pravo u oči.

Pelvin je za New York Times 2000. rekao da se "gadi u vezi sa svim o njegovoj zemlji".

"U sovjetsko vreme ste mogli da pobegnete od državnog zla povlačeći se u privatne prostore sopstvene glave, ali sada se čini da je zlo svuda rašireno", rekao je tada.

Čak i pre nego što je prestao da daje intervjue, Pelevina je bilo neobično teško odrediti. Da li je bio zlokoban ili velikodušan? Šarmantan ili bezobrazan? Kako je želeo da čitaoci tumače njegova dela? Intervju iz 1996. sa Klarkom Blejzom, direktorom prestižnog Međunarodnog programa pisanja Univerziteta u Ajovi, jedini je dostupan video snimak Pelevinovog govora. Svuda nosi naočare za sunce. Njegov glas je blag, skoro umirujući, a on ima pobednički, ironičan smeh. Govori engleski sa tečnim i povremenim pogrešnim izgovorom („paradigma“ sa tvrdim g) proždrljivog čitaoca. Tokom čitavog intervjua, on se opire književnim i političkim etiketama i svim metaforičkim čitanjima. O svom nadolazećem romanu, Život insekata, Pelevin kaže, smešeći se: "Radi se o insektima, Klark".

Romani, tvrdi on, nisu dobar način za učenje o zemlji. Ako želite da saznate više o Rusiji, zašto ne biste pročitali novinski članak? Evo njegove perverznosti zaštitnog znaka; 1996. mnoge njegove strane čitaoce privukao je njegov rad upravo zato što je pružao portal u postsovjetski život koji je bio življi i pronicljiviji od bilo čega što su mogli da pročitaju u novinama.

U to vreme, Pelevin je pomagao da se prepravi ruska izdavačka industrija, koja je bila suočena sa krizom. Ovo je bila zemlja za koju se govorilo da je njen najveći izvoz književnost, gde su pisci davali imena hiljadama ulica, ustanova i gradova. Ali raspad Sovjetskog Saveza uništio je strukture koje su decenijama oblikovale sovjetsku i disidentsku književnost. Izdavači su se borili da ostanu na površini. Detektivski romani, ljubavna fantastika i senzacionalna dokumentarna literatura preplavili su tržište. Jedna od najprodavanijih knjiga iz 1994. godine bio je nastavak knjige Prohujalo sa vihorom, koju je napisala „Džulija Hilpatrik“ – koja je, u stvari, bila grupa ljudi zaposlenih u jednoj izdavačkoj kući iz Minska.

"Čarobnjak", ali vulgaran

Pelevin, koji se nalazio u oblasti visoke književnosti i pulp fikcije, bio je jedan od retkih ozbiljnih pisaca koji se dobro prodavao na ovom podmitljivom novom tržištu. Njegov prvi dugi roman, "Čapajev i praznina" iz 1996. (objavljen u SAD kao Budin mali prst i u Velikoj Britaniji kao Glineni mitraljez) nazvan je prvim postsovjetskim ruskim književnim bestselerom.

Krajem 90-ih, jedna ruska publikacija proglasila je Pelevina najmodernijim piscem u zemlji. Ruski Plejboj ga je nazvao "čarobnjakom". Glamurozna urednica ruskog Voguea, Aliona Doletskaja, dogovorila je da se Pelevin sastane sa njom i novinarkom Vogue-a Karinom Dobrotvorskom u jednom moskovskom suši restoranu 1999. Kada je stigao, sa dva sata zakašnjenja, počeo je da nazdravlja uz sake. U svom članku o sastanku, Dobrotvorskaja je primetila da on izgleda kao da igra lik. Govorio je žargonom ruskih huligana, smejao se dugo i glasno sopstvenim šalama, urlao od ushićenja kada je čuo ili izgovorio prijatan obrt, i zbijao krajnje vulgarne šale o ženama "koje se lupaju". Kada je izvadila diktafon, izrazio je razočarenje činjenicom da je atraktivna sagovornica želela samo da večera sa njim kako bi snimila njegove bon motove. Kasnije je predložio da se, ako zvuči dovoljno pametno, ona skine.

Inteligencija nije očekivala da se tako ponaša veliki ruski pisac. U svom izveštaju o ručku, Dobrotvorskaja je koristila pametan izbor isprepletenih citata iz Pelevinovog dela kako bi ukazala na svoje sve veće nestrpljenje prema njegovom maloletničkom i seksističkom ponašanju. Članak je pratila iskrena fotografija koja je i dalje najnelaskavija slika Pelevina u opticaju. Njegovog naduvenog i ratobornog lica, poznati pisac izgleda kao pijani, ostareli huligan. Kasnije je za New York Times tvrdio da ga je Doletskaja prevarila u intervjuu, snimajući ga skrivenim mikrofonom. Ali poznat je po obmanjivanju novinara, posebno stranih.

U svom članku, Dobrotvorskaja je jasno stavila do znanja da je razmišljala da prospe piće u lice Pelevinu. Ali priznala je da je bila impresionirana njegovom bizarnom, energičnom mešavinom jezika ruskih klasika, reklamnih slogana i lopovskog slenga – iste vrste slenga koju će Putin kasnije koristiti u intervjuima. Pelevin je, prema rečima naučnika Bredlija A Gorskog, bio "previše nepošten da bi bio književni autor, ali previše pametan da bi bio autor pulpa". Pelevin je bio majstor u oba smera i, bar neko vreme, ova klizavost je bila pre prednost nego obaveza.

"Viktor Olegovič je tako dobro izgradio sopstveni brend da bi trebalo da bude studija slučaja u udžbenicima o brendiranju i reklamama“, rekao je jednom ruskom novinaru jedan od Pelevinovih bivših urednika, dodajući: "On je onaj koga niko ne vidi, ali svi pričaju."

Kada je Gilijan Redfern, urednica u britanskom izdavaču naučne fantastike Gollancz, uređivala Pelevina početkom 2010-ih, sva komunikacija se odvijala preko posrednika. Ovaj posrednik je rekao Redfernovoj da neće biti reči o autorskoj fotografiji.

"Gollancz je objavio dva Pelevinova romana, a zatim, kako je misteriozno došao na našu listu, ponovo je nestao“, rekla je Redfern.

U dokumentarcu ruske televizije o Pelevinu iz 2013, oni koji su ga poznavali u mladosti opisuju njegov fizički izgled kao da pomažu da se reši svetsko-istorijska misterija. Čak i njegova visina, oblik njegovih očiju, njegovo fizičko držanje su predmeti fascinacije. Krupan je, lepih ruku i zagonetnog osmeha. On ne izgleda zapadnjački, ali nije ni istočnjak. Urednik časopisa koji je objavio Pelevinov rani rad kaže da ne bi mogla da ga prepozna u gomili. Prema rečima režisera filmske adaptacije jedne od Pelevinovih knjiga, njegovo lice je zatvoreno "kao pesnica".

Ruski novinari nastavljaju sa žarom da progone Pelevina. Novinari ruskog tabloida su 2021. pročešljali njegove nedavne romane u potrazi za tragovima o njegovom mogućem boravištu. Turska, Kanarska ostrva, Kuba i Tajland pojavili su se kao najverovatniji kandidati. Novinari su pregledali putničke manifeste letova za i iz tih zemalja i Šeremetjeva, međunarodnog aerodroma u Moskvi, i otkrili da je Pelevin od 2017. godine putovao između Bangkoka, Barselone, Puketa i Malage. 30. novembra 2019. otišao je u Bangkok; decembra 2020. dobio je novi pasoš u tajlandskoj ambasadi; 10. februara 2021. dobio je vizu. Preživeo je pandemiju na Tajlandu.

Novinari su koristili opis tajlandskog povlačenja u njegovom najnovijem romanu da bi pronašli pravi centar koji odgovara ovome; bilo je na ostrvu Koh Samui. Zvali su tamo. Ispostavilo se da je Pelevin tu boravio pod svojim pravim imenom, a recepcioner je novinarima dao broj njegovog bungalova. Nije se javljao na telefon  i, uprkos svom trudu i novcu koji su novinari potrošili u potrazi, nisu mu prišli. Umesto toga, danima su lutali ispred hotela, čekajući da on izađe. Onda su ga slikali. U njemu vidimo neupadljivog muškarca srednjih godina u Pelevinovim prepoznatljivim naočarima za sunce sa ogledalom, zajedno sa sivim sandalama, crnom majicom i crnom šortsu. Na sreću po novinare, hiruršku masku je gurnuo do brade. Vest je izazvala uzbuđenje širom ruskog interneta - Pelevin je pronađen! Konačno je bio uzdrman od večne mladosti koju je obezbedilo odsustvo novih portreta.

S vremena na vreme, Pelevinova nevidljiva ruka poseže iz sajber prostora da se poigra sa javnošću. 2022. godine, poznati ruski reper Slava KPSS objavio je na Instagramu iznenađenje.

"Pre nekoliko godina, jedan čudan čovek je počeo da mi piše mejlom, nudeći dobar novac za niz intervjua, ali publikacija koju je imenovao nije mogla da se nađe na Guglu. Pitanja koja je postavljao bila su, blago rečeno, čudna... Pitao je o mom odnosu prema budističkoj filozofiji, istoriji, rep bitkama” Intervju se nikada nigde nije pojavio, a reper je na to zaboravio. Ali kada je objavljen Pelevinov roman KGBT+ iz 2022. godine, reper je otkrio da glavni lik liči na njega i upotrebio je reči preuzete doslovno iz intervjua koji je dao misterioznom novinaru. Slava KPSS je bio oduševljen. Pelevin, naravno, nije komentarisao.

Bilo da Pelevin živi u Moskvi, na Tajlandu ili na astralnom planu, njegova publika je u Rusiji. Kao i njegovi izdavački ugovori i knjižari koji slažu njegove knjige visoko na dan objavljivanja. Njegov neverovatan rezultat i odbijanje da se plasira u javnost otežali su obezbeđivanje inostranih izdavačkih ugovora; njegova poslednja knjiga koja je objavljena na engleskom bila je S.N.U.F.F. iz 2011. Više nije prevođen ili slavljen u SAD ili zapadnoj Evropi, verovatno zavisi od ruskih izdavačkih ugovora za prihod.

U Rusiji posle 2022, zarađivanje za život pisanjem zahteva vešto izbegavanje opasnih političkih pitanja. Iznad svega, ne sme se govoriti protiv ruskog rata u Ukrajini. Boris Akunjin, još jedan od najvećih postsovjetskih izdavačkih uspeha, postao je važna ličnost u protestima za fer izbore 2012. Napustio je Rusiju 2014. Od kada je izjavio da se protivi ratu u Ukrajini, proglašen je stranim agentom i stavljen na poternicu. Njegov ruski izdavač ga je odbacio i njegove knjige se više ne prodaju na velikom sajtu za maloprodaju i e-knjige.

Svojom dugogodišnjom posvećenošću dvosmislenosti, ironiji i javnom ćutanju, Pelevin je bio dobro pripremljen za ovu novu književnu sredinu. On niti je osudio rat niti je izrazio podršku. Čitaoci mogu pronaći i pro- i antikremljovske stavove u njegovim delima iz protekle decenije. Deo poteškoća u razaznavanju njegovih stavova je to što se Pelevin udaljio od priča smeštenih u prepoznatljivu verziju Rusije. Umesto toga, njegovi godišnji romani se bave aktuelnom temom, često onom koja se tiče zapada koliko i Rusije. Nekoliko aludira na Ukrajinu, međunarodnu politiku, zatvorske logore i tajnu policiju, ali nikada ne nude eksplicitnu kritiku Putina ili njegove politike. Ljubav za tri Zakerbrina (2014) bila je distopijska fantazija koja uključuje društvene mreže, ukrajinske proteste na Majdanu i video igricu Angry Birds; Metuzalemova lampa, ili poslednja bitka čekista i masona (2016) bila je o politici identiteta, atlantistima i ruskim nacionalistima, osvetljavajući sva tri; Tajni pogledi na planinu Fudži (2018) je bila prezriva parodija na #MeToo.

U KGBT+ iz 2022, Pelevinovom 19. romanu i drugom najprodavanijem ruskom romanu godine, i ruski nacionalisti i savremeni zapadni liberali politizuju i zatvaraju ljude: protagonista bira pseudonim „KGBT+“ da bi se dopao obema stranama. Ipak, ideja da su dve strane u opoziciji je samo nameštaljka: u stvarnosti, članovi elite sa obe strane političkog spektra žive zajedno kao besmrtni, bestelesni mozgovi u skladištu, zarađujući novac kada se njihove pristalice sukobe. Prilično lagani antielitni cinizam romana loše se poigrao sa onim Rusima koji su duboko zabrinuti zbog pada zemlje u neublaženi autoritarizam. Čak i budistički inspirisan solipsizam Pelevinovog ranijeg dela sada neke čitaoce tera na pogrešnu stranu. Koja je poenta razmišljanja o zatvoru svesti kada politički zatvorenici umiru?

Niko ga ne vidi, ali njegove knjige gutaju

Ipak, njegov rad se i dalje prodaje u Rusiji. Godine 2023. i 2024, najprodavaniji naslov koji je objavila Eksmo, Pelevinova izdavačka kuća, bila je knjiga za samopomoć u ružičastom omotu pod nazivom Tretirajte se nežno. Pelevinove knjige nisu mnogo zaostajale. Mnogi Rusi su zgroženi zvaničnom politikom, ali čak i najblaža politička opozicija je opasna. U atmosferi sve jače cenzure, sa iskorenjenim poslednjim tragovima slobodnog političkog govora iz ruskog života, najbezbednije je ostati van sukoba. Sovjetsko iskustvo i neuspesi postsovjetske demokratije takođe su ostavili mnoge sa intenzivno nepoverenje u politiku uopšte. KGBT+ zastupa jevanđelje „letitbe-izma“ – na ruskom letitbizmu. Ova kvazi-budistička filozofija sugeriše da će se desiti šta god da se desi, sviđalo se to vama ili ne, pa zašto to jednostavno ne prihvatite? Ispod svoje kontrakulturalne fasade, Pelevin je postao plodan eksponent dominantnih religija savremene Rusije: cinizma i kvijetizma.

Poznata ruska književna kritičarka Galina Juzefović čita Pelevina od svoje 17. godine, kada joj je otac poklonio primerak Života insekata. Danas je ona eruditni izdanak ruske inteligencije u egzilu. Živi na Kipru, gde se preselila nakon ruske invazije na Ukrajinu. Njen stalni entuzijazam za Pelevina poslednjih godina učinio ju je autsajderom. U onlajn predavanju o Pelevinovom delu iz 2023. godine, ona je počela rekavši, kao na sastanku anonimnih alkoholičara: "Ja sam Galina i čitam Pelevina".

Juzefović je tvrdila da je Pelevin poput proročišta kome se Rusi obraćaju kada im je potrebna pomoć u tumačenju njihove stvarnosti. Njegovo izbegavanje direktnih pitanja, njegovo odbijanje da ponudi bilo kakav "sadržaj" osim svojih romana, njegovo odricanje od bilo kakvog prisustva javnosti, samo povećavaju njegov autoritet. U svojoj recenziji KGBT+, Juzefovič je napisala da je Pelevinov ton bio "psihoterapeutski". Za nju je roman poslužio kao uteha i ohrabrenje, savetujući čitaoce kako da prežive trenutne okolnosti. "Kao da nas Pelevin vodi na ivicu provalije, hvatajući nas za ruku i govoreći: 'Ne boj se, skoči'", napisala je tada.

Pelevin je dugo bio poznat po tome što je svoje kritičare kažnjavao uvredljivim ulogama u svojim knjigama. Ali velikodušne recenzije Juzefovičeve njegovih godišnjih romana u Meduzi donele su joj retku čast: predstavljena je kao pozitivan lik, Riba, u njegovom romanu Putovanje u Eleusinu iz 2023. godine, gde odgovara na naratorova pitanja o odnosu ruske književnosti, nacionalnoj duši i nasilju. Ime Fish bilo je referenca na ime Telegram kanala Juzefovičeve, Pilot Fish, koji ima oko 50.000 pratilaca. Kada je govorila za autora teksta u Guardianu, zvučala je zadovoljno zbog svoje uloge u romanu.

"Razgovarali smo pre objavljivanja Pelevinove najnovije knjige, Cool, koja se dešava u istom univerzumu kao i nekoliko prethodnih dela. Kao što su mnogi ruski kritičari sa ogorčenjem primetili, Juzefović u ovome ima još veću ulogu. U Cool, Fish je povezan sa bendom mačo feministkinja Darije Troedirkine naoružanih smrtonosnim "neurostraponima". Fish ima duge, ponižavajuće scene ropskog seksa sa eminentnim boljševičkim piscem. Njihova sigurna reč je „Ianagihara“ – referenca na autora bestselera Mali život, mračnog romana o seksualnim traumama među gej muškarcima koji više nije dostupan za prodaju u Rusiji, gde postoji stalna kampanja protiv „LGBT propagande", naveo je autor.

"Cool" je dobio neke od najgorih kritika u Pelevinovoj karijeri. Sve više kritičara smatra da on blati svoje nasleđe i sramoti se.

"Kreativna kriza se ne može izlečiti opisivanjem seksa sa književnim kritičarem“, napisala je kolumnistkinja Natalija Lomikina. Kritičarka Anastasija Zavozova uporedila je Pelevina sa „osušenom kumskom Sibilom“, koja je tražila dugovečnost, a ne tražeći večnu mladost; na kraju se smanjila sve dok nije ostala u tegli, a ostao je samo njen glas.

Priča o ribi ima snažan dašak samouništenja: zašto bi Pelevin ponižavao jednog od svojih najprestižnijih obožavatelja? Juzefovičeva nije objavila svoju uobičajenu recenziju Pelevinovog godišnjeg romana.

"Kada smo nedavno razmenjivali poruke, rekla mi je da je to došlo kao 'veliko razočarenje, i lično i književno'. Čak i više nego njegovim seksualnim fantazijama, bila je zgrožena političkim 'kukavičlukom i oportunizmom' koji je zamenio ambivalentnost i dvosmislenost njegovog ranijeg rada", navodi autor teksta u Guardianu.

Dve nedelje nakon što je knjiga "Cool" objavljena, nepoznata osoba stavila je ploču na zgradu u kompleksu iz sovjetske ere, gde je Pelevin kao mladić često boravio. Na njoj piše: "U ovom stambenom kompleksu, u trosobnom stanu, živeo je Viktor Olegovič Pelevin sa svojom porodicom: svetski poznati ruski i sovjetski pisac, dobitnik 23 književne nagrade, protivnik potrošačke kulture i autor citata: Anti -Ruska zavera svakako postoji".

Slična ploča pojavila se u čast pevača Šamana, čija se cela karijera zasniva na njegovoj željnoj podršci ratu Rusije u Ukrajini. Ovo je tužno društvo za pisca koji je nekada bio slavljen širom sveta. Citat, koji dolazi iz Generacije P, izgleda ima za cilj da pozicionira Pelevina kao ponosnog ruskog nacionalistu koji podržava rat u Ukrajini. Ali osoba koja je napravila ploču ili je bila lenji čitalac, ili je namerno pogrešno tumačila Pelevinovo originalno delo. Cela rečenica u Generaciji P je duža: "Antiruska zavera svakako postoji – jedini problem je što u njoj učestvuje celokupno odraslo stanovništvo Rusije".

(Telegraf.rs)