Da li je treći svetski rat već počeo? Ne još, ali se približava i međunarodni poredak se deli na dve celine

Dok besne ratovi u Evropi (Ukrajina je geografski centar Evrope) i na Bliskom istoku, a tenzije u Aziji dostižu vrhunac, sve je više glasnih spekulacija da smo na ivici ili u početnopj stazi trećeg svetskog rata.

Međutim, nismo! Nije došlo do napada strane zemlje na američkom tlu, koji bi motivisao zemlju da pokrene veliki nacionalni napor za očuvanje slobode. Vlade saveznika Sjedinjenih Država nisu svrgnute niti su njihove teritorije okupirane. Velike sile se međusobno ne bore direktno. Američke trupe su u borbi u relativno malim brojevima za ograničene regionalne ciljeve, navodi se u analizi portala The dispatch.

Preporučujemo

Ali svetski rat se približava. Međunarodni poredak se ponovo deli na ideološke sfere, pri čemu jedna sfera uključuje SAD i zemlje koje pokušavaju da očuvaju dobitak u slobodi i prosperitetu iz poslednjih 35 godina, dok druga sfera obuhvata zemlje koje smatraju da su ti dobici postignuti na njihov račun ili da ugrožavaju njihov unutrašnji kontrolni sistem.

Ova osovina nezadovoljnih zemalja uključuje Kinu, Rusiju, Iran i Severnu Koreju. One grade vojne snage da nas pobede, produbljuju svoju saradnju, sprovode sabotaže protiv nas, koriste otvorenost naših društava da pokore naše narode, testiraju našu volju da branimo sebe i naše saveznike.

Američka strategija od kraja Hladnog rata 1991. bila je proširenje geografije slobodnih društava, posebno u Evropi. Sjedinjene Države su to nastojale postići oprezno, brišući granice između onih područja gde smo preuzeli ozbiljne obaveze i onih gde nismo. Na primer, umesto da žurno primi bivše članice Varšavskog pakta i sovjetske države u NATO, SAD je izmislila "Partnerstvo za mir" kao međukorak koji je obezbedio neku povezanost sa grupom zemalja za koje je SAD preuzeo odgovornost da "naoružani napad na jednu ili više njih u Evropi ili Severnoj Americi biće smatran napadom na sve njih".

Cilj je bio postupati postupno, kako bi Rusija imala vremena da se prilagodi novoj stvarnosti smanjenja svoje moći. To je takođe služilo pripremi američke javnosti, tako da je pitanje da li bi Poljska trebala biti uključena u američki sigurnosni okvir postavljeno na način da je odgovor bio - Zar već nisu?

Rat u Ukrajini je upozorenje o tome koliko su naši protivnici postali jaki i preteći. Ako želimo sprečiti koroziju međunarodnog poretka, moraćemo da obnovimo kredibilitet naših obaveza.

Ono što su Kina i Rusija već uspeli da urade je brutalno razjašnjenje granice između onih zemalja koje će SAD braniti i onih koje nećemo. Ugrožavajući slabije države, izazvali su SAD da dokažu da ćemo ih zaštititi. A poslednji američki predsednici su oklevali. Predsednik Džordž Buš Mlađi je obećao povlačenje američkih trupa iz Iraka, ostavljajući vladu u tranziciji koja je bila podložna iranskom uticaju.

Predsednik Barak Obama je poznato produžio, a zatim nije ispunio pretnje sirijskom predsedniku Bašaru al-Asadu. Predsednik Donald Tramp je pretnjom o napuštanju NATO, odbio da uzvrati na iranske napade na Saudijsku Arabiju, a sada podstiče ruske napade. Predsednik Džozef Bajden je nagovestio Kini da testira njegovo obećanje da će SAD poslati trupe da brane Tajvan, nešto što je četiri puta izjavio i svaki put bio ubrzano ispravljen od strane zvaničnika administracije.

Ponizni prizori bržeg američkog povlačenja iz Avganistana i insistiranja na njegovoj neizbežnosti od strane predsednika i njegovog savetnika za nacionalnu sigurnost sigurno izazivaju pitanja saveznika o Bajdenovim obavezama i podstiču protivnike da ih testiraju.

Najupadljivije, predsednik je od početka ruske invazije na Ukrajinu prenosio strah od šireg rata. Dok je Rusija napadala, Bajden je požurio instruktore iz američke Nacionalne garde da napuste Ukrajinu. Tvrdio je da neće biti direktnog učešća, kao što je davanje aviona Ukrajini ili nametanje zone zabrane letenja, govoreći da bi pomaganje u očuvanju suvereniteta Ukrajine na njenoj međunarodno priznatoj teritoriji moglo započeti treći svetski rat.

Iako je obećao da će učiniti "sve što bude potrebno i koliko god to trajalo", Bajdenova administracija je oklevala da dostavi oružje kada je bilo potrebno Ukrajini, često se stideći da popusti na odbijanja tek nakon što su evropski saveznici, zemlje koje su više u opasnosti od Rusije nego SAD, već to učinile.

Predsednik Bajden je isključio Ukrajinu iz našeg odbrambenog perimetra, baš kao što je sekretar za državu iz ere Trumana, Den Ačeson, isključio Južnu Koreju 1950. godine, povlačeći granicu na obavezivanje SAD da "brani svaki deo teritorije NATO".  Takve akcije podstiču osovinu nezadovoljnih da nastave da smanjuju sigurnost drugih država, država sa kojima smo saveznici i koje nam puno znače ili se oslanjamo na njih za naš prosperitet.

Naši neprijatelji imaju regionalne ambicije za osvajanje i rade na tome da spreče ulazak SAD, jer bez snage Sjedinjenih Država, naši regionalni saveznici ne bi mogli da se brane. Rusija preti upotrebom nuklearnog oružja ako SAD pomognu Ukrajini, nadajući se da će odložiti pomoć. Kina napada brodove obalske straže Filipina, nadajući se da SAD neće priteći u pomoć, iako su oni saveznici SAD prema ugovoru. Severna Koreja ispaljuje rakete preko Japanskog mora i sprovodi špijunske operacije protiv Južne Koreje, testirajući da li može da je odvoji od američkog odbrambenog štita. Iran napada Saudijsku Arabiju, nadajući se kako se ispostavilo, s pravom da će SAD oklijevati sa osvetom. Njihov ideal bio bi svetski rat bez američkog učešća, jer bi to dovelo do dominacije Kine u Aziji, Rusije u Evropi, Severne Koreje na Korejskom poluostrvu i Irana na Bliskom istoku.

Oni koji se boje da će SAD morati da se bore kako bi ispunili svoje obaveze prema saveznicima, traže pametne pravne rupe da izbegnu rat, kao što je ukazivanje na to da NATO ugovor tehnički obavezuje SAD samo na konsultacije u slučaju napada na saveznika. Ovakvo lukavo izbegavanje zanemaruje strateške posledice onoga što bi nesumnjivo bilo shvaćeno kao američko napuštanje obaveze koju smo ispunjavali 75 godina.

Generalni sekretar NATO, Mark Rute, u pravu je kada kaže da slobodna društva moraju da "prebace na ratni način razmišljanja". On upozorava da saveznici "nisu spremni za ono što nam dolazi za četiri ili pet godina".

Ali možda nemamo četiri ili pet godina. Ni to vreme, ni uspeh nisu nam zagarantovani. Čak i pre nego što su počeli da šalju oružje Ukrajini, saveznici NATO, uključujući SAD, nemaju dovoljno oružja i municije za ratove velikog intenziteta. Ukrajina potroši onoliko artiljerijskih granata za mesec dana koliko SAD mogu da proizvedu za godinu dana. Kina ima 371 brod u svojoj mornarici, dok je američka mornarica smanjena na samo 290 brodova. A kineska proizvodnja brodova može proizvesti 230 puta više nego što mi možemo. Rusija sada izdvaja trećinu svog vladinog budžeta za odbranu i preradila je svoju ekonomiju na vojnu proizvodnju. Severna Koreja pruža Rusiji trupe potrebne za rat u Ukrajini, Iran pruža dronove, a Kina pruža ratnu opremu.

Najbolji, i najjeftiniji, način da se ratovi pobede je sprečavanje neprijatelja da veruju da mogu da pobede. Da bismo to postigli (što se u vojnim krugovima naziva obnavljanje odvraćanja), moraćemo da se obavezemo na drastično povećanje izdataka za odbranu, da pozovemo na primenu Zakona o proizvodnji odbrambenih sredstava kako bismo ubrzali proizvodnju oružja i municije, i da regrutujemo veće konvencionalne snage.

Te mere bi ojačale američku vojsku i verovatno sprečile napad na našu zemlju. Biće potrebne teške odluke i naporan rad da se obnovi naša vojna snaga: Novac će morati da se preusmeri sa drugih vrednih i hitnih potreba, mladi Amerikanci će morati da budu ubeđeni da služe vojsku. Biće potrebno da se vojska fokusira na svoju osnovnu misiju i da je oslobodimo ratova u kulturi, a lideri će morati da deluju kao državnici. Ti elementi su bili slabo prisutni u administraciji Džozefa Bajdena, a administracija Donalda Trampa će doneti nove izazove.

Međutim, same ove mere neće biti dovoljne da se spreče napadi na saveznike, jer naši neprijatelji će i dalje biti iskušavani da testiraju našu volju da zaštitimo zemlje koje smo se obavezali da ćemo štititi. Rat u Ukrajini je providno upozorenje o tome koliko su naši protivnici postali jaki i preteći. Ako želimo sprečiti koroziju međunarodnog poretka, moraćemo da obnovimo kredibilitet naših obaveza. A to znači da treba da damo manji značaj našim strahovima i da izazovemo veću zabrinutost kod Kine, Rusije, Irana i Severne Koreje. Inače, SAD će biti ostavljene da stoje kao zidani srednjovekovni grad, bezbedan, ali osiromašen i okružen neprijateljskim silama

Autor analize je Kori Šake, viši naučni saradnik i direktor studija spoljne i odbrambene politike na Američkom institutu za preduzetništvo.

(Telegraf.rs)