Tramp može da zaboravi na ideju o Panamskom kanalu: Istorija građevinskog čuda koje je promenilo svet

Nekadašnji predsednik SAD Teodor Tedi Ruzvelt je jednom izjavio da je Panamski kanal "jedan od podviga na koji će se narod ove republike osvrnuti s najvećim ponosom". Više od jednog veka kasnije, Donald Tramp preti da vrati ovaj kanal u ruke iste republike - Sjedinjenih Američkih Država.

Novoizabrani predsednik SAD kritikuje povećane takse koje je Panama nametnula za korišćenje kanala koji povezuje Atlantski i Tihi okean. On kaže da će, ako se stvari ne promene nakon što stupi na dužnost sledećeg meseca, "zahtevati da Panamski kanal bude vraćen Sjedinjenim Američkim Državama u potpunosti, brzo i bez pogovora", piše AP.

Preporučujemo

Tramp već dugo preti saveznicima kaznenim merama u nadi da će izvući ustupke. Međutim, stručnjaci u obe zemlje su jasni: osim ako ne započne rat s Panamom, Tramp ne može ponovo preuzeti kontrolu nad kanalom koji su SAD pristale da prepuste još sedamdesetih godina prošlog veka.

Evo kako smo stigli ovde:

Šta je Panamski kanal?

To je veštački vodeni put koji koristi seriju prevodnica i rezervoara duž trase od 82 kilometra da preseče Panamu i poveže Atlantski i Tihi okean. Omogućava brodovima da izbegnu dodatnih približno 11.000 kilometara plovidbe oko Rta Horn na južnom vrhu Južne Amerike.

Prema Američkoj upravi za međunarodnu trgovinu, kanal štedi američkim poslovnim interesima "značajno vreme i troškove goriva" i omogućava bržu isporuku robe, što je "posebno značajno za vremenski osetljive terete, kvarljive proizvode i industrije sa 'just-in-time' lancima snabdevanja".

Ko ga je izgradio?

Foto: Shutterstock

Pokušaj da se napravi kanal kroz Panamu predvođen Ferdinandom de Lesepom, koji je izgradio Suecki kanal, započet je 1880. godine, ali je malo napredovao tokom devet godina pre nego što je bankrotirao.

Malarija, žuta groznica i druge tropske bolesti desetkovale su radnu snagu koja se već suočavala s opasnim terenom i teškim radnim uslovima u džungli, što je prema nekim procenama odnelo više od 20.000 života.

U to vreme, Panama je bila provincija Kolumbije, koja je odbila da ratifikuje kasniji sporazum iz 1901. godine koji bi licencirao američke interese za izgradnju kanala. Ruzvelt je odgovorio slanjem američkih ratnih brodova na atlantske i pacifičke obale Paname. SAD su takođe unapred pripremile ustav koji bi bio spreman za primenu nakon nezavisnosti Paname, dajući američkim snagama "pravo da intervenišu u bilo kom delu Paname radi ponovnog uspostavljanja javnog mira i ustavnog poretka".

Delimično zbog toga što kolumbijske trupe nisu mogle da pređu teške džungle, Panama je proglasila efektivno "bezkrvnu" nezavisnost u roku od nekoliko sati u novembru 1903. godine. Ubrzo je potpisala sporazum koji je omogućio američkom timu da započne gradnju kanala.

Prema jednoj studiji, tokom američkog projekta izgradnje umrlo je još oko 5.600 radnika.

Zašto SAD više ne kontrolišu kanal?

Džimi Karter Foto: Tanjug/AP

Vodeni put je otvoren 1914. godine, ali su gotovo odmah neki Panamci počeli da dovode u pitanje validnost američke kontrole, što je dovelo do onoga što je u zemlji postalo poznato kao "generacijska borba" za njegovo preuzimanje.

SAD su se odrekle prava na intervenciju u Panami tridesetih godina. Do sedamdesetih, zbog oštrog rasta administrativnih troškova, Vašington je godinama pregovarao s Panamom o predaji kontrole nad kanalom.

Administracija predsednika Džimija Kartera radila je s vladom Omara Torihosa. Dve strane su na kraju odlučile da je najbolja šansa za ratifikaciju da podnesu dva sporazuma američkom Senatu: "Sporazum o trajnoj neutralnosti" i "Sporazum o Panamskom kanalu".

Prvi sporazum, koji važi zauvek, daje SAD pravo da deluju kako bi osigurale da kanal ostane otvoren i bezbedan. Drugi je predviđao da SAD predaju kanal Panami 31. decembra 1999. godine, nakon čega je sporazum prestao da važi.

Oba su potpisana 1977. godine i ratifikovana sledeće godine. Sporazumi su ostali na snazi čak i nakon što je predsednik Džordž H. V. Buš 1989. godine izvršio invaziju na Panamu kako bi svrgnuo panamskog lidera Manuela Norijegu.

Šta se desilo posle?

Teodor Ruzvelt / Autor: Pach Brothers

Administracija kanala je efikasnija pod Panamom nego tokom američke ere, s porastom prometa od 17% između fiskalnih godina 1999. i 2004. godine. Glasači iz Paname su 2006. godine odobrili referendum za proširenje kanala kako bi mogao da primi savremene teretne brodove. Proširenje je završeno 2016. godine i koštalo je više od 5,2 milijarde dolara.

Predsednik Paname Hose Raul Mulino izjavio je u nedelju da "svaki kvadratni metar kanala pripada Panami i da će tako ostati". Takođe je rekao da, iako se narod njegove zemlje ne slaže po mnogim ključnim pitanjima, "kada je u pitanju naš kanal i naš suverenitet, svi ćemo se ujediniti pod našom panamskom zastavom".

Cene transporta su porasle zbog prošlogodišnjih suša koje su uticale na prevodnice kanala, prisiljavajući Panamu da drastično smanji saobraćaj i poveća takse za korišćenje kanala. Iako su se kiše uglavnom vratile, Panama navodi da bi buduća povećanja taksi mogla biti neophodna radi modernizacije kanala.

(Telegraf.rs)