Debakl u Siriji označava početak kraja ambicijama Moskve na brojnim frontovima: Rusija je na ivici katastrofe

Vladimiru Putinu ističe vreme dok se suočava s urušavanjem ekonomije i preopterećenom, posrnulom vojskom, koja pokušava da napreduje u njegovoj nepromišljenoj invaziji na Ukrajinu, istovremeno pokušavajući da uguši prodemokratske aktiviste u nekoliko zemalja unutar njegove zamišljene sfere uticaja.

Sada, gotovo tri godine od početka invazije na Ukrajinu, koja je trebalo da se završi za tri dana, Putin se oslanja na povratak Donalda Trampa u Belu kuću kako bi oslabio savezničku podršku Ukrajini. Međutim, to ne mora tako da se dogodi, prenosi američki "Tajm".

Preporučujemo

Narednih 50 dana pruža istorijsku priliku za jačanje nacionalne nezavisnosti od Putinove kontrole u nekoliko istočnoevropskih zemalja.

Ugledni američki diplomata Džordž Kenan je 1946. godine proročki upozorio na "domino efekat" u kojem bi nacije oko Rusije padale pod uticaj veće Sovjetske unije. Sada, mogli bismo biti na ivici obrnutog domino efekta, slično onome iz devedesetih godina, kada su nacije počele da se odvajaju od Rusije.

Kako je sirijska pobunjenička snaga, Hajat Tahrir al-Šam, u svega nekoliko sati prešla iz Alepa u Damask, rušeći 60-godišnju vladavinu dinastije porodice Asad, ulice glavnog grada odjekuju povicima i pesmama koje slave pad autoritarnog režima kojeg su dugo podržavali Rusija i Iran. Obe zemlje koristile su Siriju kao strateško regionalno uporište za svoje komercijalne i vojne interese.

Međutim, ogromni resursi koje su nekada posedovale Rusija i Iran sada su uništeni ili angažovani u drugim neuspelim pohodima. U stvari, upravo je kolaps podrške Rusije, Irana i Hezbolaha doprineo iznenadnom preuzimanju Sirije, jer je demoralizovana vojska pod strogom kontrolom predsednika Bašara al-Asada navodno odbila da pruži otpor pobunjeničkim snagama. Šta će se sledeće desiti u Siriji ostaje nejasno, ali SAD svakako treba da sarađuju s Turskom kako se stabilizovala situacija, dok blisko koordiniraju sve strane u koaliciji protiv Asada.

Nekih 1.500 kilometara severnije, povici demonstranata i prasak vatrometa odjekuju ulicama Tbilisija u Gruziji, gde demonstranti već nedeljama pozivaju na kraj proruske vladajuće stranke u parlamentu i ulazak u Evropsku uniju. Prognana opoziciona liderka iz Belorusije, Svetlana Tihanovskaja, pozvala je svoje sunarodnike da mirnim protestim ignorišu farsične predsedničke "izbore" u januaru, koji će sigurno sedmi mandat dodeliti predsedniku Aleksandru Lukašenku, koji takođe uživa podršku Rusije.

Kuća od karata koju je Vladimir Putin pažljivo slagao više od dve decenije sada se urušava pred našim očima. Ne samo da njegove satelitske države odbijaju uticaj Kremlja, već se ruska ekonomija urušava, klizeći prema ozbiljnoj stagflaciji.

Puca fond za "kišne dane"

Procenjeni bruto domaći proizvod (BDP) Rusije za 2025. godinu kreće se od optimističnijih prognoza, predvođenih centralnom bankom Rusije, koje predviđaju skroman rast od 0,5 - 1,0 odsto, do nezavisnih analiza koje sugerišu da je recesija već počela. Inflacija nastavlja da raste, sada prelazeći osam odsto na nacionalnom nivou, ali čak 22 odsto za pojedinačne potrošače, podstaknuta velikim razlikama u proizvodnji, rekordnim nedostatkom radne snage, neodrživim subvencijama i proširujućim sankcijama pod vođstvom Zapada. Ruska rublja je u poslednjim nedeljama doživela destabilizujuće talase volatilnosti, dostigavši nivoe koji nisu viđeni od početnog straha izazvanog invazijom Ukrajine u februaru 2022.

Štaviše, troškovi za odbranu dostigli su osam odsto BDP, što je najviši nivo od kraja Hladnog rata, pogoršavajući fiskalno zdravlje Rusije. Nacionalni fond bogatstva, koji se koristi kao "fond za kišne dane" za pokrivanje povećanih ratnih troškova, biće iscrpljen do početka 2025. Ono što će se dogoditi nakon što se rezerve potroše ostaje pitanje, jer trenutna federalna "zaduživanja ne obezbeđuju sredstva potrebna za pokrivanje budžetskog deficita", prema izveštaju Vladimira Mila iz Fondacije Slobodna Rusija.

Ova očajna situacija primorala je Elviru Nabiuljinu, guvernerku ruske Centralne banke, da poveća kamatne stope na zastrašujućih 21 odsto, pri čemu trgovci prognoziraju da će stopa porasti na 25 odsto do kraja godine. Takav ekonomski haos izazvao je neuobičajenu unutrašnju borbu za moć u Moskvi oko pravca monetarne politike. Ruski oligarsi počeli su da izražavaju nezadovoljstvo kampanjom Centralne banke za stezanje monetarne politike. Najistaknutije, u retkom javnom govoru, Sergej Čemezov, generalni direktor "Rostec" i blizak Putinov saveznik, požalio se parlamentu:

"Svi profiti su pojedeni od strane kamata koje moramo da plaćamo. Ako nastavimo da radimo ovako, većina preduzeća će bankrotirati".

Kombinacija ovih domaćih ekonomskih pritisaka i međunarodnih izazova u Siriji, Gruziji i Belorusiji podseća na jedno drugo vreme koje je previše poznato onima u Kremlju. Na kraju, to je bila ekonomska stagnacija i vojna preopterećenost koja je pokrenula kolaps Sovjetskog Saveza 1991. Spori pad lidera SSSR, Mihaila Gorbačova, počeo je na sličan način kao danas, sa satelitskim državama koje su se pobunile protiv ruske komunističke vlasti. Leh Vałęnsa je predvodio Poljsku na putu da svrgne svog komunističkog predsednika, generala Vojćeha Jaruzelskog, i postavi demokratski sistem vlasti. Ubrzo su i Mađarska, Istočna Nemačka, Rumunija i druge države proglasile svoju nezavisnost.

Razlaganje teorije "domina" Džordža Kenana, koja je ispravno strahovala da će jedna zemlja za drugom padati u komunizam nakon Drugog svetskog rata, postalo je stvarnost kroz čuveni "Dugi telegram". Međutim, neuspeh Gorbačovljeve perestrojke, odnosno ekonomske reforme, doveo je do njegovog konačnog sloma. Ponovo, sada svedočimo obrnutom efektu "domina", jer zemlje ponovo izlaze iz ruskog uticaja umesto da padaju prema njemu, kao što se strahovalo 1950-ih.

Sada, dok Putinova skromno obnovljena unija saveznika može vrlo brzo da doživi svoj kraj, izabrani predsednik SAD Donald Tramp i njegov tim trebalo bi da se sete ovih lekcija iz istorije. Kongresmen Majk Volc, Trampov kandidat za savetnika za nacionalnu bezbednost, nedavno je izneo osećanje dolazeće administracije govoreći:

"Pitanje tokom ovog predsedničkog prelaznog perioda i u drugom Trampovom mandatu je, kako ćemo pokrenuti Rusko-ukrajinski sporazum?“.

Foto: Tanjug/AP

Kraj Ruske agresije u Ukrajini doći će samo kroz pregovore. Kada pregovori počnu i pod kojim pretpostavkama, oblikovaće ishod. Izabrani put će biti najvažniji faktor u određivanju ne samo Putinove i ukrajinske budućnosti, već i statusa globalnog liderstva SAD.

Treba pristupiti s trezvenošću, prepoznajući da Putinov cilj ostaje potpuna politička kontrola nad Ukrajinom. Putin veruje da može da pobedi u ovom ratu čekanjem na Zapad. Ta strategija je uspela 2008. godine u Gruziji i 2014. godine prilikom zauzimanja Krima, a sada je podstaknut rastućim strpljenjem zapadnih zemalja prema troškovima pomoći Ukrajini.

Da bi postigla bilo kakvu šansu da dovede Putina za pregovarački sto, SAD i njihove saveznice moraju ojačati poziciju Ukrajine na bojnom polju. Ako nova Trampova administracija smanji pomoć Ukrajini, mora pronaći druge načine da održi tok američkog oružja. Konačno, ubediti partnere iz G7 da Ukrajina može legalno koristiti gotovo 300 milijardi dolara zamrznutih ruskih državnih sredstava za odbrambene i ekonomske svrhe je jedna od opcija. Druga opcija bila bi da SAD obezbede Ukrajini kredit osiguran njihovim ogromnim depozitima retkih minerala i drugih dragocenih resursa.

Tramp prepoznaje logiku mira kroz snagu. Trebalo bi da odbaci plašljivu politiku odlazeće administracije i pošalje naprednije oružje Ukrajini, kao što su krstareće rakete "tomahavk" koje je ranije efikasno koristio protiv Sirije. Ako Kijev ne samo zaustavi ruska osvajanja, već i počne da vraća teritoriju, Putin bi konačno imao podsticaj da razmotri pravi mirovni sporazum, a ne privremeno primirje.

Šta još može Putina smestiti za pregovarački sto?

Ekonomski faktor takođe postoji u pritisku na Putina da sedne za pregovarački sto. Trampu je na pameti značajno povećanje proizvodnje i izvoza nafte i prirodnog gasa u SAD. Povećanje ponude srušiće cene ruskog izvoza energenata, glavnog izvora finansiranja Putinove agresije. Pored toga, jača primena postojećih sankcija i uvođenje carina na ruske proizvode, kao i proizvode njenih saveznika oslabiće Putinovu moć i rusku ekonomiju.

Alternativni pristup bio bi jednostavno smanjenje angažovanja SAD. Ova naivna ideja, koju podržavaju neke pristalice nove administracije, smanjila bi američko učešće u ratu na minimum, prisiljavajući Evropu da pruži svu preostalu podršku Ukrajini, što je gotovo nemoguća misija. Sankcije bi ostale iz simboličnih razloga, ali bi se primenjivale popustljivije. Svaka nova pomoć Ukrajini bila bi beznačajna. Kao rezultat toga, Putin bi bio ohrabren da nastavi sa sticanjem novih teritorijalnih dobitaka na bojnom polju uz veliku verovatnoću uspeha. Međutim, posledice bi bile mnogo šire. Povlačenje SAD implicitno bi dalo zeleno svetlo za buduću agresiju Putina ili autokratskih režia kao što su Iran ili Severna Koreja. To bi bila porazna politika.

Samo politika mira kroz snagu, koja prepoznaje da Putin smatra SAD svojim glavnim protivnikom, pružiće SAD i njihovim saveznicima najveći uticaj i minimizirati šanse za nepovoljne ishode, posebno upotrebu nuklearnog oružja. Iako svaka opcija donosi značajne posledice, konkretno finansijske terete, smanjenje zaliha ključnog naoružanja i municije, eskalaciju na terenu i van njega, kao i pomeranje geopolitičke moći i uticaja, trenutne situacije u Rusiji ne mogu se ignorisati. Ukrajina je možda pod velikim opterećenjem, ali Rusija se približava ivici katastrofe.

Rusija se nalazi na klasičnom "prelomnom" trenutku u svojoj dugoj istoriji, dok Putin očajnički pokušava da se drži nade da će Tramp smanjiti angažman SAD i dozvoliti Rusiji da postepeno zauzme Ukrajinu. Putinova sudbina možda će biti u rukama Trampa, ali isto tako i ključni interesi Amerike, njenih saveznika i Ukrajine. Putinove nade u Trampa mogle bi biti raspršene. Tramp je rekao da je opstanak Ukrajine važan za SAD. Dakle, on ne želi da posreduje u mirovnom sporazumu koji nameće uslove žrtvi i omogućava agresoru da se vrati po ostatak Ukrajine. Posredovanje u postizanju trajnog mira je put do Nobelove nagrade. Slaba primirja koja omogućavaju Putinu da preuzme celu Ukrajinu bila bi značajno veći poraz za nacionalnu sigurnost SAD, čak veći od katastrofe povlačenja iz Avganistana pod Bajdenom.

Dobra vest za Ukrajinu je da Trump voli da pregovara o povoljnim sporazumima, a Rusija svakim danom postaje slabija.

U samo nekoliko dana prošle nedelje, labava koalicija boraca otpora okončala je surovu tiransku dinastiju u Siriji jer su Rusija i Iran bili previše ometeni da pruže vazdušnu podršku svom savezniku, despotskom predsedniku al-Asadu. Ako su Sirijci mogli da iskoriste ovaj trenutak, možda to mogu i žitelji Istočne Evrope, kao što su to učinili u rapidnom nizu događaja tokom 1990-ih.

(Telegraf.rs)