Marija bila prinuđena da se odrekne sina, a onda je poziv posle 40 godina sve promenio: Po ovome ga je poznala

Marija Arbukle jedna je od nekoliko hiljada neudatih žena koje su proživele pakao u domovina za majku i dete u Irskoj.

Kada Marija danas razmišlja o ovom domu, prvo što joj pada na pamet je dečija soba sa velikim brojem krevetića, ali i na njenog sina Pola. Priseća se kako ga je tokom posete držala u rukama i hranila, ali i rečenica koje je svaki put čula u radnika.

Preporučujemo

"On više nije tvoj, ne pripada tebi", reči su koje su Mariji i posle 40 godina ostale urezane u sećanje.

Marija je bila u šestom mesecu trudnoće kada su je socijalni radnici smestili u pomenutu ustanovu kod Dablina. U tom trenutku imala je 18 godina, a detinjstvo je provela u hraniteljskoj porodicu u kojoj je često trpela nasilje.

Najteži period njenog života bila je ta 1981. godina. Njena duga veza je propala, nije imala kontakt sa hraniteljskom porodicom iz koje je otišla, a z hranu je zarađivala radeći u kladionici.

U domu za majku i dete su joj kada je ostala trudna rekli da nema gde ga ide jer nema ni partnera, ni dom, ni porodicu. Dan kada je potpisala papire za odricanje od deteta bio je najteži u njenom životu.

"Socijalni radnici su mi doveli Pola da ga vidim poslednji put. Sećam se samo da sam plakala, a sada kada se setim tog perioda osećam samo bes", priseća se Marija sa suzama u očima.

Na desetine hiljada žena, koje su imale sudbinu sličnu kao Marija, slate su u pomenute domove za majku i dete u drugoj polovini 20. veka. U ovim ustanovama koje su vodile religijske organizacije i socijalne službe, ženama i devojčicama je omogućeno da se u tajnosti porode i daju svoju decu na usvajanje.

U izveštaju iz 2021. godine navodi se da je oko 9.000 beba umrlo u ovim domovima i da nema sumnje da su mlade žene i devojčice trpele psihičko i emotivno nasilje. Četiri godine ranije tokom iskopavanja u dvorištu jedne od ovih ustanova u Tuamu, pronađena su tela beba.

Marija je imala teško detinjstvo

Poslednja ustanova ove namene u Irskoj zatvorena je 1998. godine, 17 godina nakon što je Marija rodila svog sina pola, kom je dala ime po svom rođenom bratu. Za dečakom koji je rođen sa braon očima i tamnom kosom, Marija je tragala 40 godina.

"Nikada nisam znala da li je živ ili mrtav. Na svaki njegov rođendan ubijala me je misao što ne znam ništa o njemu. Stalno sam se pitala zašto se više nisam potrudila oko njega, ali niko nije bio pored mene da mi pomogne. Izneverio me je svaki autoritet koji je trebalo da me zaštiti", rekla je Marija.

Kada je sa 18 godina morala da napusti dom za devojčice, u koji je pobegla nakon zlostavljanja u hraniteljskoj porodici, Marija je sa još dve drugarice iznajmila stan i počela da radi u kladionici.

Jedna njena drugaric upoznla ju je sa pevačem jednog lokalnog benda. Za Mariju to je bila ljubav na prvi pogled. Mežutim, kada je ona ostala trudna, sve se promenilo. Raskinuli su dok je bila u šestom mesecu trudnoće, a kako nije imala gde da ode, jedino rešenje bio je dom za majku i dete.

"Psiholozi su utvrdili da bolujem od posttraumatskog sindroma", rekla je Marija.

Foto: Facebook/Maria Arbuckle

Nakon porođaja, često je išla u drugi deo zgrade i tražila da vidi svog sina. U jednom trenutku su je izbacili iz doma i nisu joj dozvolili da vidi dete, dok nije potpisala papire za usvajanje. Pol je tada imao tri meseca.

Nekoliko meseci nakon što je bila primorana da se odrekne deteta, Marija se udala za čoveka kog je upoznala dok je u lokalnom pabu igrao bilijar.  Narednih 40 kodina provela je po raznim socijalnim službama tražeći svog sina Pola. Znala je da je usvojen, da ima novu porodicu, ali je ipak želela da se uveri da je on dobro.

U međuvremenu je Marija rodila još petoro dece i preselila se u Linkolnšir gde i danas živi. Kada je odlučila da ispriča svoju priču, nije verovala da će izazvati toliko pažnje u javnosti.

Poziv koji je Mariji promenio život

Sve se promenilo kada je 2021. godine dobila poziv. To je bilo neposredno pre objavljivanja pomenutog izveštaja o dešavanjima po domovima u Irskoj. Pozvala ju je socijalna radnica i rekla joj da su pronašli Pola.

"U tom trenutku nisam mogla ni da govorim, sestra je uzela telefonsku slušalicu. To je bilo pred njegov 40. rođendan. Poslala sam mu pismo, ali je bilo vrlo neformalno. Nisam mu poslala fotografije njegove braće i sestara", rekla je ona.

Mesecima nije dobijala nikakav odgovor, a onda je jednog dana od nepoznate žene dobila zahtev za prijateljstvo na Fejsbuku. Međutim, ubrzo je dobila poruku i zaprepastila se. To je bio Pol, koji joj je pisao sa profila njegove partnerke.

Foto: Facebook/Maria Arbuckle

"To sam ja, tvoj sin Pol. Čujem da si me tražila", glasila je prva poruka.

Marija i Pol su nastavili da se dopisuju, a onda ju je on pozvao da za vikend dođe kod njega kući. Kada su se ponovo sreli, Marija ga je čvrsto zagrlila.

"Znala sam da on više nije beba, da je odrastao čovek, ali je svakako to za mene bio šok. Kosa mu je bila proseda, ali je i dalje imao one tamne oči koje sam zapamtila. Bila sam srećna kada sam čula da je imao divno detinjstvo", rekla je Marija.

Njih dvoje su redovno u kontaktu, ali kaže da je Polu, koji se sada drugačije zove, bilo jako teško u početku.

"Bez obzira na to koliko smo puta pričali, on uvek sumnja da sam ga ja napustila", rekla je Marija.

(Telegraf.rs)