Pad dinastije Asad u Siriji označio početak vrlo rizičnog perioda: Ko se raduje, a ko strepi?

U januaru 1994. godine Basil al-Asad je poginuo u, prema zvaničnim izveštajima sirijske vlade, saobraćajnoj nesreći. On je navodno vozio prebrzo na putu do aerodroma i izgubio kontrolu nad vozilom. To je bilo sasvim verovatno i vrsta nesreće koja se nije često događala sinovima bliskoistočnih diktatora, posebno onima koji su pripremani da preuzmu vlast.

Basilova smrt je zahtevala da najstariji sin Hafeza al-Asada, tadašnjeg predsednika Sirije, preuzme njegovu ulogu. To je bio Bašar al-Asad, koji je u to vreme živeo u Londonu i obučavao se za oftalmologa, prenosi u analizi aktuelnog trenutka "savet za međunarodne odnose".

Preporučujemo

Između 1994. i 2000. godine, Hafez, koji je došao na vlast 1971. godine i uveo represivni i sterilni poredak u Siriji, stavio je svog drugog sina na ubrzani kurs kako da vlada državom.

Sada, tri decenije nakon njegovog uspona i gotovo četvrt veka vladavine, Bašar je pao, a sa njim i dinastija Asad. Gotovo neverovatno je bilo da je za svega dva meseca, tokom kojih su islamistička pobunjenička grupa Hajat Tahrir al-Šam (HTS) i njen partner, Sirijska nacionalna armija (SNA) koju podržava Turska, prešla iz provincije Idlib i preuzela zemlju od Bašara, koji je jedva uspeo da pruži bilo kakav otpor nakon što su ga njegovi saveznici iz Rusije i Irana napustili. Suprotna strana ovog sramnog poraza za Moskvu i Teheran je oslobođenje Sirijaca, koji su se pridružili HTS, posebno onih koji su nastavili ustanak započet u proleće 2011.

U ovom jedinstvenim trenutku, koji podseća na 1989. godinu u Istočnoj Evropi, ljudi koji su bili potčinjeni Asadovoj samovolji i upotrebi sile, ponovo su ustali da bi zahtevali kraj Asadove diktature.

Naravno, postavljaju se pitanja o tome kakav će nasledni režim nastati u Damasku? Ne samo da je Asadov pad bio udarac za Moskvu i Teheran, već i za glavne arapske države koje sa oprezom gledaju na HTS i demonstraciju moći sirijskog naroda. Glavna pobunjenička grupa je odred Al Kaide, i iako je njen lider, Abu Mohamed al-Džolani, naglasio svoju distancu od džihadističkog ekstremizma, ostaje da se vidi da li je oslobođenje koje je on izveo bilo za sve Sirijce, kao što je izjavio, ili je to taktika da skrene kritiku i opoziciju. Važno je napomenuti da postoje izveštaji da SNA napada Kurde, dok al-Džolani zastupa ideju o inkluzivnijoj Siriji pod HTS.

Al-Džolanijev dosije iz sirijske provincije Idlib, koja je bila pod kontrolom HTS (uz tursku zaštitu), vrlo je pomešan. Čini se da je naučio lekcije od Islamske države i izbegao najoštrije oblike političke kontrole, ali HTS je i dalje vladao čeličnom šakom. Čak i dok su borci HTS oslobađali Asadove zatvore, al-Džolanijevi protivnici su bili svedoci zlostavljanja u njegovim vlastitim zatvorima.

Jutro i dan nakon Asadovog odlaska, pojavili su se izveštaji da je sirijska centralna banka opljačkana. Možda je to izolovan incident. Sirijci su postajali očajni kako je rat trajao 13 dugih godina, ali pljačka Bagdada nakon što su američke snage svrgnule Sadama Huseina u proleće 2003. godine ostavlja veliku senku. Teško je uporediti oslobođenje Sirije od strane Sirijaca sa iskustvom Iraka, ali postoje slične dinamike.

Kada su pobunjenici ušli u Damask, Asadov premijer Mohamed Gazi al-Džalali ponudio im je ruku, ali ostaje nejasno šta bi mogli učiniti drugi koji su podržavali režim. Brzina kojom se režim srušio bila je impresivna, ali to ne znači da HTS neće imati protivnike.

Sirija je preplavljena oružjem, a odjednom postoje ljudi koji više nemaju mnogo toga da izgube. Zemlja nije predodređena za nasilnu budućnost, ali bilo bi neozbiljno ne razmotriti mogućnost i izvodljivost pobune protiv novog poretka.

Šta će uraditi lideri na Bliskom istoku?

Izvan granica, ali povezano sa pitanjem unutrašnje stabilnosti Sirije, nalazi se reagovanje lidera u regionu, od kojih su mnogi u poslednjim godinama sa oduševljenjem dočekali Asada nazad u politički krug. To su Ujedinjeni Arapski Emirati, Saudijska Arabija, Jordan i Egipat, koji se duboko protive akumulaciji islamističke političke moći. Očekivati da će ove vlade sediti skrštenih ruku dok HTS organizuje svoju vladavinu u Damasku znači ignorisati veliki deo nedavne istorije Bliskog istoka.

Za Izrael, koji je na nesvesni način doprineo Asadovoj propasti kroz svoje surove vojne operacije protiv Hezbolaha, strateški slom iranske pozicije u regionu je sigurno zadovoljavajući, ali sada se Tel Aviv suočava sa mogućnošću vladavine islamske vlade u Damasku. Izraelci su Hafeza al-Asada, naročito, smatrali zastrašujućim neprijateljem, ali ipak su poštovali njegovu sposobnost da razume važnost stabilnosti duž sirijsko-izraelske granice.

Njegov sin je nastavio istim pristupom prema Izraelu nakon što je došao na vlast. Sada se Izrael suočava sa sasvim drugačijom vrstom ideološkog liderstva u Damasku. Ne bi trebalo nikome da promakne da je ratno ime koje je lider HTS izabrao za sebe "Džolani," što je podsećanje na Golansku visoravan, koju je Izrael osvojio u junskom ratu 1967.

Zatim tu je Turska. Ankara je jedina susedna zemlja koja bi mogla imati koristi od Asadovog pada. Predsednik Redžep Tajip Erdogan prošao je dug put u Siriji, od toga da je nekada bio Asadov zaštitnik, do toga da je tražio njegov svrgavanje, a potom pokušao da normalizuje odnose sa Asadovim režimom.

U poslednjim nedeljama, Erdogan je podržao Asadovo nasilno svrgavanje. Ankara sada ima priliku da oblikuje naslednički režim u Damasku. To je cilj turske vlade još od 2011. godine, kada je okrenula leđa Bašaru. Problem za Erdogana i njegove saradnike je što HTS možda neće sarađivati.

Česta karakteristika turskih upada na Bliski istok je to što, bez obzira na to koliko Erdogan insistira na kulturnoj bliskosti između Turske i arapskog sveta, posebno između njegove vladajuće Stranke pravde i razvoja i islamista širom regiona, turski lider je pokazao nesposobnost da razume lokalnu i regionalnu politiku.

Može biti da postoji određena količina samodopadnosti u Ankari dok se mogućnosti za Tursku u post-Asadovskoj Siriji razvijaju, ali nije ni najmanje jasno da li su Erdogan i njegovi savetnici potpuno pripremljeni za nove realnosti u Siriji.

Za Vašington, Asadov pad je sigurno bio neočekivani razvoj događaja nakon više od godinu dana neverovatnih događaja na Bliskom istoku. Unutar američke političke zajednice biće želje da pomognu Sirijcima da izgrade pravedniji i demokratskiji poredak. To je plemenit cilj i plemeniti impuls, ali Vašington treba da se odupre tim željama.

I predsednik Bajden i izabrani predsednik Tramp su do sada postavili pravi ton, ukazujući da Sjedinjene Države treba da ostanu po srani. Uključivanje u revoluciju koja se odvija u Siriji verovatno neće pomoći Sirijcima niti unaprediti američke interese. Sirija je za Sirijce.

(Telegraf.rs)