Kako Srbija i SAD gledaju na nasilje nad ženama: Tužiteljka Diaz o tome kada su najugroženije i šta uraditi

U Srbiji, statistike o femicidu i rodno zasnovanom nasilju iz godine u godinu ostaju alarmantne, a trenutni izazovi u zaštiti žrtava i prevenciji nasilja postavljaju pred nas brojna pitanja. Nažalost, nije Srbija u ovome usamljena. U većini država, nasilje nad ženama predstavlja ozbiljan i duboko ukorenjen problem koji ne prepoznaje granice, bilo da se radi o fizičkom, psihološkom ili seksualnom nasilju.

Gotovo svakodnevno iz sveta stižu vesti o potresnim zločinima, a onda i informacije o tome kako se koja zemlja sa takvim zločinima bori i kako završavaju počinioci tih krivičnih dela. Upravo smo o razlikama između pravosudnih sistema, konkretno Srbije i SAD, ali i o važnosti brze i efikasne reakcije pravosudnih organa, razgovarali sa Melisom Diaz, šeficom Odeljena za zaštitu porodice pri Okružnom pravobranilaštvu u San Dijegu.

Preporučujemo

Melisa Diaz je u intervjuu za Telegraf govorila i o emocionalnim izazovima koji prate rad sa žrtvama nasilja, naročito u slučajevima koji se odnose na zlostavljanje dece, ali i o ključnim merama koje bi mogle da doprinesu smanjenju nasilja nad ženama.

Foto: Nikola Tomić

• Tokom 2023. godine u Srbiji se dogodilo 28. femicida, što je za pet više u odnosu na 2022. godinu. Među užrtvama su i dve devojčice. Danas se završava globalna kampanja "16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama" u kojoj ste i vi učestvovali. Možete li da mi kažete koje mere su najefektivnije kao prevencija nasilja nad ženama?

To je uvek veoma teško pitanje. Najbolji način za prevenciju nasilja je da koristimo sve mere koje imamo. Iz perspektive tužioca, jedna od najvažnijih stvari koje možemo da uradimo je da na najbolji način sprovedemo našu istragu i na vreme zatražimo mere zaštite. Statistika kaže da su žene najugroženije onda kada odluče da prijave nasilnika ili da napuste osobu koja ih zlostavlja. 

Kada se na vreme izreknu mere zaštite, to je uglavnom zabrana prilaska. To je primarna mera koju možemo da preduzmemo. Druga stvar, koja je takođe važna je da svi sudovi, tužioci i nevladine organizacije ponude žrtvama sve usluge koje su im potrebne da bi ostale bezbedne i pristanu da sarađuju sa pravosuđem. Još neke mere koje mogu pomoći žrtvama nasilja su obezbeđivanje novog mesta za stanovanje, pružanje odgovarajuće medicinske nege, pomoć oko pronalaženja novog posla kako bi ta osoba postala nezavisna. Sve ove stvari koje sam navela će pomoći žrtvama da prijave i napuste nasilnika, ali i ono što je najvažnije da mu se više ne vrate.

Foto: Nikola Tomić

• Koji su najčešći oblici nasilja nad ženama u našem društvu, i koji su, po Vašem mišljenju, najviše potcenjeni?

Mislim da je najčešći oni o kojima većina ljudi razmišlja. Fizički napad, guranje, ali i psihičko zlostavljanje. Često se dešava da osoba koja najviše zarađuje u porodici donosi sve odluke i kontroliše ostale članove. Takav pristup žrtvi otežava šansu da bude samostalna. Svaki vid uznemiravanja takođe.

Prema mom mišljenju, seksualni zločini u partnerskim odnosima su potcenjeni, oni su vrlo prisutni, ali se o tome ne priča dovoljno. Takođe seksualno nasilje od strane rođaka je veoma prisutno, a žrtve ga uglavnom ne prijavljuju.

• Već neko vreme boravite u Srbiji, sigurno ste čuli dosta toga o našem zakonodavstvu kada je rodno zasnovano nasilje u pitanju. Da li možete da uporedite naš sistem sa američkim? 

Naši pravni sistemi su donekle slični i neverovatno različiti u isto vreme. Sličnost je to što primarna odgovornost za istragu i kreiranje slučaja leži na policijskim službenicima koji istražuju, a zatim na tužiocima koji donose odluke o tome za šta će određenu osobu da gone, a za šta ne. Tužioci i organi za sprovođenje zakona rade ruku pod ruku kako bi istražili i izneli predmet pred sudiju.

Od tog trenutka se praksa u SAD i Srbiji prilično razlikuje. U Sjedinjenim Državama, sudije ne traže dokaze, oni su tu da donose odluke. Osumnjičeni i tužilac će se "boriti" oko toga šta jeste, a šta nije dokaz i kakvo je značenje tih dokaza. Ukoliko se neko ne izjasni da je kriv, formira se tim od 12 porotnika, koji na kraju presude da li je osoba kriva ili ne. Tu je osnovna razlika.

Foto: Nikola Tomić

• Razna udruženja i nevladine organizacije koje se bore za zaštitu prava žena u Srbiji se već nekoliko godina bore da femicid u Srbiji bude zasebno krivično delo. Kakva je praksa u SAD kada je ova vrsta zločina u pitanju? Da li je, prema vašem mišljenju, to dobar primer prakse?

U pravosudnom sistemu SAD je femicid poseban zločin. Dakle, u Sjedinjenim Državama imamo zakone koji zabranjuju nasilje u porodici. U okviru ovih zakona postoji i krivično delo koje se odnosi na ubistvo intimnog partnera, a u to spada i femicid.

Mislim da je to dobra praksa i da to tako treba da bude. Na taj način možemo tačno da odredimo stepen krivičnog dela i omogućimo da se adekvatno sankcioniše.

Foto: Nikola Tomić

• U svojoj karijeri ste se dosad susretali sa vlikim brojem žrtava rodno zasnovanog nasilja. Koji sučaj na kom ste radili je za Vas bio najteži?

Ne mogu da govorim o konkretnom slučaju, ali to su uvek oni koji se odnose na seksualno zlostavljanje dece. Svaki slučaj zlostavljanja dece je uvek težak, posebno emotivno. To je zato što svaki slučaj seksualnog zlostavljanja ostavlja velike posledice na život žrtve. Naravno, tu su i slučajevi partnerskog zlostavljanja.

Zvanični podaci nam govore da osobe koje dožive ovakve vidove nasilja, uvek imaju emocionalne i psihičke traume. Mnogi od njih i ostanu u tim lošim odnosima. Rad sa decom koja su žrtve nasilja, kao i rad na tome da oni i njihovi roditelji dobiju pravdu koju zaslužuju, je za nas tužioce jako težak.

Svi ti slučajevi su posebno teški i sa emotivne strane. Nijedan zločin ne treba tolerisati, ali zlostavlajnje dece treba da ima prioritet u odnosu na bilo koji drugi zločin. Ne želim da potcenjujem neke žrtve, ali definitivno su najugroženija deca koja su trpela seksualno nasilje.

(Telegraf.rs)