"Otkinuo sam komad mesa sa tela svog prijatelja" Preživeli u fatalnoj nesreći šokirali svet mračnim priznanjem

Dana 13. oktobra 1972. godine avion Urugvajskih vazdušnih snaga (let 571), koji je prevozio 45 ljudi, srušio se u Andima. Na letu su uglavnom bili članovi ragbi tima Old Christians Clubkoji su putovali na utakmicu iz Montevidea prema Santijagu. Nesreća je nastala zbog pogrešne procene pozicije aviona prilikom sletanja zbog čega je pao u planinsku dolinu. Tek 33 putnika je preživelo pad.

Preživeli su se našli u ekstremnim uslovima – na visokoj nadmorskoj visini, bez hrane i medicinske pomoći, dok su temperature padale ispod nule i snežne oluje prekrivale područje. Za sklonište su koristili olupinu aviona, a nakon što su im zalihe hrane brzo nestale, morali su doneti radikalnu odluku: počeli su da jedu tela preminulih putnika kako bi preživeli.

Preporučujemo

Kasnije su preživeli naišli na još jednu katastrofu – lavinu koja je odnela još osam života. S početna 33 preživela, do decembra je broj pao na 16. Tada su odlučili krenuti u misiju spasavanja. Roberto Canessa, Nando Parrado i Antonio Vizintín morali su da pešače po planinama, nadajući se da će pronaći pomoć. Nakon više od nedelju dana naišli su na čileanskog stočara koji im je pomogao i doveo vlasti do preostalih preživelih.

Nakon 72 dana u Andama svi su bili spaseni, a vest o "čudu u Andama" brzo je obišla svet. No, užas zbog spaavanja bio je pomešan s užasom zbog priznanja preživelih da su jeli ljudsko meso. Nakon spasavanja preživeli su se vratili na mesto nesreće, a tela onih koji nisu preživeli zakopana su u blizini, označena krstom.

Kanesa, pedijatar i kardiolog, 40 godina nakon nesreće svoju ispovest odlučio je da podeli sa celim svetom. On je u vreme nesreće imao 19 godina. Najteže mu je bilo da jede meso.

– To je bio jedini izvor proteina i masti koji smo imali. Bilo je odvratno. Osećao sam se poniženo. Dostojanstvo mi je bilo na podu. Morao sam da zgrabim komad mesa svog prijatelja i da ga pojedem da bi preživio. Kroz oči našeg civilizovanog društva, to je bila jeziva i odvratna odluka – rekao je Kanesa.

Temperature su bile jako niske i smrzavali su se. Nisu lako doneli odluku da jedu meso poginulih, ali nisu mogli drugačije.

– Lomio sam se. U tom trenutku sam se pitao da li je bolje da umrem. Setio sam se majke i poželeo da se što pre vratim kući. Tada sam imao i devojku Lauru sa kojom danas imam troje dece. Progutao sam komad i to je bio ogroman korak nakon kojeg se ništa nije dogodilo –rekao je Kanesa.

Jedan od najtežih izazova preživelih bilo je suočavanje sa užasima koje su doživeli, posebno s činjenicom da su morali da pribegnu kanibalizmu. Kanesa je, po povratku u Urugvaj, obišao porodicu svojih prijatelja kako bi im lično objasnio kroz što su sve prošli i zašto su morali da preduzmu takve korake kako bi preživeli.

Opisao je i kako je posetio Gustava i Rakel Nikolić, čiji je sin bio teško povređen i umro je u lavini, koja je pogodila avion nakon nesreće.

(Telegraf.rs/Večernji.hr)