Varošica na Balkanu najbolji je dokaz zašto ne treba napuštati selo i bežati u grad: Ne, nije ono što mislite

Jedna varošica na Balkanu najbolji je dokaz šta se dogodi sa jednim mestom kada ga gotovo svi napuste... Priroda je prvo "pokucala" na obod varoši, a onda je krenula prema centru, tiho, ali neumoljivo. Prvo je "napala" benzinsku pumpu, loza je prekrila zidove, a onda i krov, koji se na kraju urušio pod teretom. Korov je "pojeo" autobusko stajalište, a onda i apoteku, bioskop, kafić... Škola je ostala zatvorena.

Danas, jedina institucija u kojoj se "korov još bije sa ljudima" u Tjurkmenu, varošici u centralnoj Bugarskoj, jeste pošta. Dimitrinka Dimčeva (56) ovu zgradu i dalje otvara dva puta nedeljno. Donosi pakete pune koječega što se ne može naći u lokalnim prodavnicama, jer one ne postoje. Nekada je ovde živelo više od 1.200 duša, danas ih je manje od 200.

Preporučujemo

"Ovde su se venčavali, ovde su bile priredbe folklora, tu su igrali odbojkaške utakmice. Nekada je sve vrvelo od mladih, bio je tu i bazen", priča Dimčeva za Guardian, dok stoji na trgu. Okreće se i pokazuje na ruševine, nekadašnje kuće i zgrade... U jednoj je bio smešten bioskop. Iza njega bila je škola koja je uništena u požaru. Na istom mestu sagrađena je nova, koja je sada zatvorena.

"Život je bujao, a sada ovde života nema, ovo mesto umire", priča Dimčeva.

Na hiljade je ovakvih sela ne samo u Bugarskoj, već na čitavom Balkanu. Nakon pada komunizma, ljudi su pohitali u gradove u potrazi za poslom, a u narednih 30 godina mnoga sela su opustošena. U Bugarskoj, prema podacima iz 2021. oko 300 sela je u potpunosti napušteno, više od 1.000 broji manje od 30 stanovnika, većinom staraca.

Sa izuzetno niskim natalitetom i visokim stopama emigracije, Bugarska se decenijama prazni. Njeno stanovništvo je palo sa blizu 9 miliona 1989. na manje od 6,5 miliona – jedan od najgorih mirnodopskih padova stanovništva u modernoj istoriji, piše Guardian.

Bugarska donekle ide u ekstrem ove vrste demografskih promena, ali sile koje je preoblikuju deluju svuda. Tokom proteklih pola veka, globalni udeo ljudi koji žive u ruralnim područjima smanjio se za skoro trećinu. Poljoprivreda postaje sve više industrijska i koncentrisana. Više od polovine ukupnog stanovništva sada živi u gradovima i oko njih, a očekuje se da će ta cifra porasti na 70% do 2050. U mnogim zemljama natalitet stalno opada, i dok se predviđa da će globalna populacija nastaviti da raste do 2080. godine, oko polovine tog rasta pokreće manje od 10 zemalja.

Napuštena teritorija veličine EU

Kako se stanovništvo kreće i smanjuje, ljudi napuštaju mesta koja su veoma dugo bila naseljena. Često ostavljaju sve za sobom, da ih čeka kada se "jednom vrate", a to se nikad ne dogodi. U Tjurkmenu, božićne kuglice i dalje vise sa garnišni u praznim kućama, polako ih omotava paučina. U jednoj napuštenoj kući, porcelanski ormarić ležao je u krateru od trulih podnih dasaka, a tanjiri su još uvek naslagani iznad rezervnog paketa pelena za unuke koji su dolazili u posetu. Povremeno, napuštanje se dešava odjednom, kada zakonska odluka ili evakuacija potera ljude. Ali uglavnom je to nasumično, neplanirano... Ljudi samo odu.

Od 1950-ih, neki naučnici procenjuju da se širom sveta akumuliralo do 400 miliona hektara – površina blizu veličine Evropske unije – napuštenog zemljišta. Tim naučnika je nedavno izračunao da je oko 30 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta napušteno širom kontinentalnog dela SAD od 1980-ih. Kako klimatska kriza čini sve više mesta nemogućim za život – previše ugroženim poplavama, nestašicom vode i šumskim požarima da bi se gradile kuće i obrađivalo zemljište - možemo očekivati dalja raseljavanja. Ipak, ova promena na svetskom nivou privukla je veoma malo pažnje.

Šta se dešava sa prirodom kad ljudi nestanu?

Uz priču o raseljavanju postoji još jedna priča - šta se dešava sa zemljom koja je napuštena. Da bismo očuvali planetu pogodnom za život, ključno je sačuvati i proširiti šume, travnjake, zdrave ekosisteme i divlja mesta. Ogromna prostranstva napuštenog zemljišta predstavljaju priliku, ali i eksperiment koji je u toku bez jasno predvidljivih ishoda. Hiljadama godina ljudi su dramatično oblikovali mesta na kojima žive, transformišući lice Zemlje. Dakle, šta se dešava sa prirodnim svetom kada ljudi nestanu?

To je zagonetka koja je privukla ekološkinju Gerganu Daskalovu u Tjurkmen. Jednog vrelog, tihog majskog jutra prošetala je glavnom ulicom. Na ulici nije bilo ljudi, ali su svuda bili papiri koji su lepršali na ranoj letnjoj vrućini, vukući ekserčiće na ogradama, kapijama i stubovima. Kada član domaćinstva umre na Balkanu, tradicionalno je da se postavi umrlica. Tako je i u Bugarskoj... Standardno - ime pokojnika, fotografija, datum smrti i kratka počast... Svaki papir je zabeležio koliko je davno voljena osoba umrla: šest meseci, godina, decenija, 22 godine. U selima širom zemlje ove umrlice često označavaju i kraj ljudskog stanovanja.

"Ako prošetate okolo, videćete da su umrlice kao ovaj sat koji otkucava, mere vreme otkako su nas ti ljudi napustili. Na ljudskom nivou, to je veoma tužno. Ali taj sat takođe meri kraj ljudskog uticaja i početak promena životne sredine nakon toga", kaže Daskalova.

Ona je završila specijalizaciju ekologije globalnih promena i proučava kako ljudska aktivnost velikih razmera preoblikuje prirodni svet. Ona je usred ambicioznog istraživačkog projekta, proučava 30 sela širom Bugarske u različitim fazama napuštenosti. Zajedno sa saradnicima i studentima, ona prikuplja ogroman spektar podataka: koristi dronove za mapiranje povratka šuma, botanička istraživanja blok po blok kako bi videla koje biljke rastu, koristi audio snimače na drveću da bi uhvatili promene u gustini i obim ptičje pesme. Vremenom se nada da će uporediti ekologiju napuštenih sela sa onima u kojima neki ljudi ostaju, pružajući sveobuhvatnu sliku o tome kako priroda reaguje kada ljudi odu.

Foto: Pixabay/joaocampanholo

Bake i deke više nema, gotovo da nikog nema...

Tjurkmen nije mesto koje je slučajno odabrala za istraživanja, reč je o varošici u kojoj je odrasla. Kao i mnogi iz njene generacije (rane tridesete), Daskalovu su, kada je bila dete, čuvali baka i deka, dok su roditelji odlazili u obližnji grad da rade. Kad je stasala otišla je na studije.

"Čitavu deceniju bila sam jedna od onih koja je napustila selo, ali sam se povremeno vraćala. I svaki put kad bih se vratila bilo je sve manje i manje ljudi na ulicama", priča naučnica.

Kada je bila mlađa, Daskalova je zimi pratila "širenje napuštenosti". Gledala bi da li iz dimnjaka niz ulicu izlazi dim, ili da li svetlo sija sa nekog od prozora.

"Umesto toga videla sam kako se svetlo, jedno po jedno, gasi", priča Daskalova koja je na početku karijere radila na udaljenim mestima, poput arktičke tundre. Ali, setila se velike depopulacije koju je preživela i prepoznala je da je to deo nečeg šireg, sa mogućnošću da preoblikuje budućnost hiljada vrsta.

Danas živi i radi u kući u Tjurkmenu koja je nekad pripadala njenom dedi. Svuda okolo su prazne kuće. Prekoputa nje jedna kuća se urušila, poput kartonske kutije ostavljene na kiši. Unutra, tog jutra, gnezdeće lastavice kružile su oko spavaće sobe. Ulazna vrata su bila spala sa šarki, a na njima je još uvek bila emajlirana ploča: nagrada koju su podelile lokalne vlasti iz komunističkog doba, sa natpisom "uzoran dom".

Napuštena mesta nisu najprivlačnija za istraživanje. "To nisu prašume, nisu gorile", rekla je Daskalova. Pojedinačno, svako istraživačko mesto je samo selo, kao i hiljade drugih...

"Ali na neki način to ga čini posebnim, zato što se depopulacija dešava u zaista velikim razmerama“, kaže naučnica za Guardian. A ono što dolazi nakon napuštanja često nije ono što očekujemo.

Vest da se veliki delovi naše planete napuštaju mogu uzbuditi vizije "oživljenog raja" u ruševinama čovečanstva. U odsustvu ljudi, priroda će se vratiti. Jeleni će lutati ulicama gradova koji se raspadaju, loza će prekriti beton, fudbalski tereni će ustupiti mesto šumama. Nebo će se razvedriti i sve će cvetati. U 2020, blokada zbog pandemije dala je mnogim ljudima naznaku kako bi moglo izgledati polunapuštanje. Pošto su ljudi bili prisiljeni da uđu u zatvorene prostore, divlja stvorenja su se vratila u neke urbane ulice i predgrađa.

"Ljudi su virus, u njihovom odsustvu priroda se leči", izjavili su posmatrači, u mešavini ozbiljnih komentara i internet fraza.

"Kad ljudi odu šuma će da nikne"... Pa, nije baš tako

Posmatranje ljudi kao boginja za prirodni svet – i raja koji niče u našem odsustvu – isprepletene su sa nekim od najstarijih ekoloških ideja. U kasnom 19. veku, botaničar Frederik Klements pomogao je u popularizaciji teorije sukcesije, ideje da će svaki poremećeni pejzaž, prepušten sam sebi, napredovati korak po korak. Pooranu njivu, na primer, prvo će zahvatiti brzorastuća trava i korov, zatim žbunje koje se konačno zgusne u drveće i šumu. Klements je tvrdio da bi se svako mesto kretalo kroz sukcesiju u "vrhunsko" stanje stabilne ravnoteže. Konačni rezultat može se razlikovati u zavisnosti od klime i geografije, alpska šuma se razlikuje od močvare ili pustinje. Ali putanja je uvek bila ista: "univerzalni zakon", napisao je Klements o ekosistemima koji se penju ka vrhuncu poput životinje koja napreduje ka odraslom dobu.

Ideja je postala popularna tokom ranog 20. veka, poklapajući se sa periodom eksplozivnog rasta gradova, stanovništva i industrije. Imala je neku vrstu jednostavne, elegantne lepote. Dok su ljudi gledali kako ljudske aktivnosti transformišu zemlju oko sebe, to je takođe pružalo izvesnu udobnost. Bez obzira na to koliko je bio dramatičan poremećaj – bilo da se radi o povlačenju glečera ili rušenju šume radi poljoprivrednog zemljišta – kapacitet prirode da se vrati je ostao. To idealno stanje vrhunca počivalo bi kao supstrat ispod zemlje, ležeći uspavan čak i kada je zemlja iznad bila obrađena, prekopana, spaljena ili popločana. Da bi se vratilo, bilo je potrebno samo vreme i benigno zanemarivanje.

Kad ljudi odu... Foto: Pixabay/francescopitarresi

Vremenom, Klementsove teorije prisvojili su drugi botaničari. Stabilne, trajne zajednice koje je teoretizirao pokazale su se nemogućim: terenske studije su nastavile da otkrivaju ekosisteme koji prolaze kroz nepredvidive cikluse kolapsa, regeneracije, divergencije... Danas se ova deterministička verzija teorije sukcesije smatra široko opovrgnutom. Ali Klementsova vizija je opstala u popularnoj mašti - ponekad na frustraciju ekologa.

"Mnoge popularne ideje o životnoj sredini zasnovane su na uverenju da je priroda sposobna da sačuva svoju prirodnu ravnotežu manje-više na neodređeno vreme kad bi ljudi samo izbegavali da je naruše“, napisao je 1995. ekološki istoričar Vilijam Kronon i dodao da su "ove priče naše, a ne prirode".

U praksi, naučnici su otkrili da odnos ljudi i prirode je mnogo kompleksniji nego što mislimo. Ovo je nešto i što je Daskalova ustanovila. Umesto da je uvek u suprotnosti sa prirodom, ljudsko prisustvo može pomoći da se omogući život velikom broju vrsta. Što je još iznenađujuće, potpuno napuštanje ponekad može imati gore posledice po biodiverzitet nego pejzaži u kojima neki ljudi ostaju.

Da bi dokazala da je ovo moguće, Daskalova je novinara Gardijana odvela do sela Kesljuvci koje je "zakopano" u drači (listopadna žbunasta biljka, poznata po trnju na stablu i izdancima, koja može rasti do 4 metra u visinu).

Kresljuvci se nalaze u poluplaninskim predelima centralne Bugarske. Već godinama je veći deo sela potpuno napušten. U spektru sela koje Daskalova proučava, ima mogućnost da vidi šta donosi nešto što se približava apsolutnom ljudskom odsustvu.

Stojeći na ivici brda, Daskalova je oprezno skrenula sa staze i zašla u rastinje. Kada je zakoračila, odskočila je veoma lagano, održana isprepletanim korenjem drača, dovoljno čvrstog da stvori elastičnost. Negde ispod je strma zemlja, a nekoliko metara ispred je jedna od davno napuštenih kuća, čiji se oblik polako gubio dok su se kameni zidovi rušili. Drača se nadvila iznad kuće sve dok samo gornji ugao popločanog krova nije ostao potpuno vidljiv strčeći iznad kao pramac čamca u završnoj fazi potonuća. "Ona će progutati celo ovo mesto", rekla je Daskalova.

Drača ilustruje prvu "silu" sa kojom se napuštena zemlja suočava. Kada ljudi masovno odu, nova, dominatna vrsta može "lagano da preuzme". Drača nije najgori "uljez", već uvezene, invazivne vrste. U Poljskoj je oko 12 odsto obradivog zemljišta napušteno nakon pada komunizma, a polja su postala tamno žuta, poput boje senfa, odnosno bili su prekrivena kaskadama polena kanadske zlatice. Ova vrsta prekrila je oko 75% napuštenih polja u zemlji, a tamo gde raste, malo šta drugo uspeva. Naučnici koji su proučavali ovo napušteno zemljište otkrili su da su se divlji oprašivači smanjili za 60%-70%, a broj ptica je prepolovljen. U Bugarskoj pretnju predstavlja Nebesko drvo (Ailanthus altissima), izdržljivo, brzorastuće drvo iz severne Kine, otporno na bolesti, sa sokom gorkog mirisa koji odbija druge biljke, životinje i mikrobe.

Čovek ustvari pomaže?

Ove monokulture mogu stvoriti "biološke pustinje", u kojima raste samo jedna vrsta. Potreba da se one diverzifikuju nije samo estetska, ljudska preferencija. Monokulture su povezane sa degradacijom zemljišta i iscrpljivanjem hranljivih materija, izumiranjem drugih vrsta, poteškoćama u prečišćavanju vode, katastrofalnim šumskim požarima, osetljivošću na sušu i brzim širenjem bolesti... U nekim slučajevima, dominacija monokulture je privremena. Čak i virulentne invazivne vrste ponekad mogu da deluju kao "rasadnik" za razne biljke i stvorenja koja bi ih na kraju mogla prerasti. U drugim slučajevima, ekosistem može stati, ne uspevajući da se oporavi ili diverzifikuje.

"Rašireno je verovanje da se šume, jednom uništene, mogu prirodno da se oporave - od travnjaka ili žbunja u roku od nekoliko decenija u procesu poznatom kao sukcesija šuma, i da sadnja drveća može pomoći“, napisali su naučnici koji su raspravljali o procesu na plantažama u Hong Kongu 2023. Studija je pokazala da se šume ne oporavljaju toliko, niti tako brzo, kao što ljudi misle.

Ipak, ljudi su često odgovorni za stvaranje monokultura. Ipak, iako iznenađujuće, postoji jedna "tajna veština" koju ljudi imaju da to spreče... Kada se u Kresljuvcima Daskalova okrenula pažljivo i vukući svoje gumene čizme stala blizu staze koja vijuga uzbrdo, čučnula je u travu i počela da razgleda šta ima: trava, bršljan, ljutica, ljubičasta cvetna loza, sićušna žuta orhideja...

"Ne mogu da zamislim da mnogi ljudi hodaju ovim putem, ali s vremena na vreme neko prođe", kaže ona. Upravo ti ljudi koji su prolazili su koračanjem obuzdali rastuću plimu drače i otvorili prostor za ovaj mali "nalet vrsta", razbacanih boja na ravnoj zelenoj neprozirnosti loze.

Od mesta gde je stajala staza je vodila do otvora u drveću, gde je rasla duga trava i divlje cveće na čistoj livadi. Ovde je, opet, malo ostrvo krhkih cvetova otkrilo istoriju ove zemlje. Ljutići i poljoprivredni korov signalizirali su da su ljudi bili ovde u ne tako dalekoj prošlosti. Daskalova je pokazala na gusto protkanu tamu drveća oko prostora, raspoređenog kao publika u amfiteatru, čija se mreža grana već račva u dragocenu svetlost čistine.

"Oni su na ivici, spremni da se usele kada se ukaže ta prilika. Ako nema ispaše ili kosidbe, moglo bi da prođe samo pet godina dok sve ne bude u senci gušće krošnje", navodi ekološkinja.

Šta kaže istorija?

Kada ljudi zamišljaju kako izgleda opravak ekosistema, ovaj povratak u šumu je ono što im najčešće padne napamet. Međutim, šume predstavljaju samo mali deo mogućih staništa. Za druge vrste, valuta života je svetlost, a u gustoj šumi nemoguće je preživeti. Lasta je savršeno prilagođena ogromnim, otvorenim poljima: krivina njenih krila i prepoznatljiv račvasti rep dizajniran je za brzu poteru za insektima koji lebde iznad livada. Žubor čvoraka, koji se kreće nebom poput prosute paprike preko stolnjaka, prilagođavanje je otvorenim poljima: odbija predatore, štiti sklonište. Ogroman broj vrsta se prilagodio i zajedno evoluirao sa ovim otvorenim mestima – biljke, sisari, insekti, pašnjaci, vrste poput divljeg cveća, koje uživaju u uznemiravanju i svetlosti. Bogat biodiverzitet otvorenih travnjaka može biti čak i veći od biodiverziteta umerenih šuma.

Nekada je mnoge od ovih vrsta okruženja stvorila megafauna. Mamuti, džinovski vodeni bivoli, bizoni i pećinski medvedi bili su dovoljno veliki da preoblikuju šume, ruše drveće kako bi stvorili stepe i prerije. Naučnici su procenili da je megafauna bila odgovorna za zadržavanje oko 30% šuma u ​​Južnoj Americi. Skoro sve su sada izumrle, a vreme njihove smrti obično se povezuje sa dolaskom ljudi. Na mnogim mestima, ljudi su jedina preostala stvorenja koja mogu dosledno da preoblikuju pejzaže na ove radikalne načine, potiskujući senku drveća da bi druga stvorenja pustila koren.

Već milenijumima, širom planete, ljudi koriste vatru i alate da otvore zemljište za poljoprivredu, bašte, ispašu i lov. U tom procesu smo kreirali ekološke "mozaike": pejzaže koji sadrže mešavinu staništa, poput livada, bašta i šuma. Ova mesta nisu bila dizajnirana kao rezervati prirode, ali su često služila za izuzetno raznolik životinjski svet. U svojoj knjizi Nature’s Ghosts, Sofi Jeo detaljno opisuje istraživanje koje ukazuje da su evropske livade koje se uzgajaju za stočnu hranu zapravo bile uspešnije u očuvanju ogromnog niza vrsta od livada koje su eksplicitno kultivisane radi biodiverziteta. Osvrćući se na rani holocen – koji je počeo pre 11.700 godina – istraživači su otkrili da je bilo podjednako verovatno da će ljudsko prisustvo da poveća biodiverzitet, isto koliko će i da ga smanji.

Nemaju svi pejzaži koje je stvorio čovek istu vrednost. Popločana parcela sa travnjacima se veoma razlikuje od sela sa raznovrsnim vrtovima i cvećem. Tradicionalna livada se radikalno razlikuje od plantaže soje natopljene pesticidima. Ali naučnici nastavljaju da pronalaze dokaze da je stara ideja o ljudima kao suprotnosti prirodi takođe pogrešna, i da su ružičaste vizije naprednog okruženja bez ljudi više imaginarne nego stvarne.

"Još uvek zamišljamo prirodu kao ovakvo netaknuto mesto, koje će biti spaseno od ljudi. To je definitivno nesporazum“, kaže američki naučnik za životnu sredinu Erle Elis.

Elis je 2021. objavio novo istraživanje koje se osvrće 12.000 godina unazad. On i njegove kolege su otkrili da su skoro tri četvrtine Zemljine zauzela i oblikovala ljudska društva. Drugi istraživači su se još više odmakli. Ispitujući interakcije između čoveka i biodiverziteta u kasnom pleistocenu – unazad čak 120.000 godina – naučnici su zaključili da širom planete "prištinski pejzaži" jednostavno ne postoje i, u većini slučajeva, ne postoje milenijumima.

Mnogi pejzaži koje ljudi sada smatraju netaknutim, od savana u ekvatorijalnoj Africi do dubokih amazonskih prašuma, već su duboko transformisani ljudskim prisustvom.

"Suštinska uloga koju ljudi igraju u ekologiji je kritična stvar i ignorisana je. Najviše biološki raznovrsnih mesta koja su ostala na Zemlji – to je skoro univerzalno istina – imaju autohtone ljude. Zašto? Pa, oni čuvaju mnogo tog biodiverziteta i zapravo ga proizvode. Oni održavaju taj heterogeni pejzaž", kaže Elis.

Nema sumnje da je nedavna ljudska aktivnost – posebno masovno čišćenje ekosistema i industrijska potrošnja fosilnih goriva – bila ekološka katastrofa. Ali, da bi priroda bila vraćena u prošlu verziju sebe, pitanje bi moglo biti manje pitanje ljudskog odsustva, nego kakav oblik ljudskog prisustva može imati.

U malim zajednicama u Bugarskoj koje se suočavaju sa napuštenošću, ponekad vidite delove nežnog ljudskog prisustva koje bi mogle ponuditi puteve za budućnost, kao i bljeskove prošlosti. Ispred glavne ulice Tjurkmena, zemljani put vodi do livada. Slavčo Petkov Stojanov, koji ima 56 godina, stajao je i gledao kako mu ovce pasu među šibljem.

"Pre mnogo godina niko me ne bi pustio da pasu. Sve ovo je korišćeno za uzgoj povrća", kaže Slavčo.

Njegovo stado poslednje je u selu i obično zapošljava pastire da ga čuvaju – ali nedavno su ti mladići napustili grad, a on se vratio u polje...

Stojanov je jedan od retkih ljudi koji su ostali i "pomažu" u održavanju raznolikog, "mozaičnog pejzaža". U nekim praznim blokovima krošnje drveća se šire, ali se druge krče ispašom i zasipaju poljskim cvećem. On nudi primer kako neki oblici ljudske okupacije mogu biti zaštita od štete po životnu sredinu, a ne izvor.

Kako seoska mesta kao što je Tjurkmen gube stanovništvo, postaju podložna novim oblicima eksploatacije: cene zemljišta padaju, a sve je manje ljudi koji se suprotstavljaju projektima kao što su rudnici i kamenolomi.

"Ono što možete dobiti je depopulacija kao odskočna daska ka industrijalizaciji", rekla mi je Daskalova.

Stojanov je pokazao na rezervoar ispod polja. Njegovi baka i deda su pomogli da se iskopa. Onda je pre nekoliko godina jedna kompanija dobila jeftino dozvolu od opštine da iz njega uzima ribu. Usledila je brutalna, kratkoročna logiku - instalirali su pumpe, isušili ribnjak i izvukli ribu. Gotovo sve ostalo je umrlo.

"Dobili su oko 20 tona ribe", rekao je Stojanov. Preostali seljani su bili besni i pokrenuli uspešnu kampanju da se ugovor okonča. Akumulacija se polako punila, vodom, ribom, pticama. Vremenom, on se nada da će se i delovi sela ponovo napuniti. Sada imaju nove protivnike, uključujući kamenolom krečnjaka koji je predložen na granici sela.

Da bismo iskoristili pune ekološke mogućnosti koje nudi veliko napuštanje, biće potrebno da promenimo našu koncepciju odnosa čovečanstva prema prirodi i razumemo kako naša vrsta može koristiti ekosistemima, ali i naneti im štetu. Takođe će biti potrebna ljudska namera: samo zanemarivanje nije dovoljno. Oko Slavčovih stada menjala se pozadina Tjurkmena. Parcele šume isturene su napolje, vinove loze srušile su vile, invazivna šikara koja je mirisala na hemikalije okupirala je livade. Marš prirode je izgledao neumoljiv, ali njena budućnost je još uvek bila neizvesna, zavisila je od preostalih ljudi: šta bi oni dozvolili da raste? Šta bi oni držali podalje?

Ovo pitanje o neizvesnosti ponavlja se iznova i iznova u razgovorima sa naučnicima koji proučavaju napušteno zemljište. Da bi biodiverzitet napredovao, potrebno mu je vreme. Iste sile koje teraju ljude sa nekog mesta - pandemije, ratovi, promene ekonomske plime - mogu ih vratiti nazad. He Jin je, radeći sa grupom naučnika, otkrio da su milioni hektara napuštene zemlje ponovo kultivisani u roku od nekoliko decenija. Njihovo zanemarivanje bilo je "suviše efemerno" da bi se pretvorilo u istinske koristi za prirodu.

Na jednom od najduže napuštenih mesta koje prati Daskalova, videla je kako drveće raste gusto i postojano, neometano od kada su poslednji stanari otišli.

"Niko nije kročio na tu parcelu skoro pola veka", rekla je ona. Onda su se ove godine pojavili novi vlasnici. Imali su planove za pansion, pretvarajući izolovanu parcelu u utočište za turiste.

"Prva stvar koju su uradili je da su očistili svaki komad vegetacije – samo su sve srušili buldožerom“, rekla je ona. Šuma je ošišana i zaorana u zemlju, a parcela je ostala prošarana samo sa nekoliko invazivnih korova. Nakon raščišćenja zemljišta, kupci su shvatili da njihov novi projekat neće biti isplativ.

"Odustali su od ideje o pansionu. Sada je ponovo napušteno", kaže Daskalova.

(Telegraf.rs)