Počinje nova trka u nuklearnom naoružanju: Biće daleko opasnija od prethodne

Poput Tota u "Čarobnjaku iz Oza", na samitu u Ženevi 1985. predsednik SAD Ronald Regan i sovjetski lider Mihail Gorbačov povukli su zavesu kako bi otkrili istinu o tome šta bi se dogodilo kada bi došlo do nuklearnog rata, a za čiju pripremu su njihove zemlje trošile stotine milijardi dolara.

"Nuklearni rat se ne može dobiti i nikada se ne sme voditi", zajedno su izjavili. Izostavili su neizbežnu posledicu tih prvih šest reči: ni u trci u nuklearnom naoružanju takođe se ne može pobediti.

Preporučujemo

Ipak, ova izjava, maltene jedinstvena među vladinim deklaracijama zbog svoje očite istinitosti, ojačala je argumente za kontrolu naoružanja i neširenja oružja koje su usledile. Decenije mukotrpno teških pregovora izgradile su gustu strukturu ugovora, sporazuma, pa čak i nekoliko jednostranih poteza koji su se bavili ofanzivnim i odbrambenim nuklearnim oružjem kratkog, srednjeg i dugog dometa, sa odredbama za testiranje, inspekcije i režimom preleta za međusobno posmatranje. Često bi se dve strane samo odrekle sistema koje više nisu želele. Često je jezik sporazuma bio osnova budućih trvenja. Na američkoj strani, politička cena obezbeđivanja ratifikacije sporazuma u ​​Senatu mogla bi biti izuzetno visoka, piše Guardian.

Ali, uprkos svim svojim nedostacima, kontrola naoružanja je smanjila ukupan broj nuklearnog oružja koje dve zemlje drže sa 60.000 na otprilike 11.000 danas (tačan broj je tajna).

Prema najnovijem sporazumu "Novi početak" (sporazum o smanjenju strateškog naoružanja), potpisanim 2010. godine, svaka strana je ograničena na 1.550 komada oružja, a ostatak je u skladištu. Prema bilo kojoj računici, taj pad od 80% (95% računajući samo raspoređeno oružje) je – ili je bio – značajno dostignuće.

Nažalost, ostaće sve u prošlom vremenu, pošto su se SAD povukle iz sporazuma o antibalističkim raketama (ABM) 2002. godine – čime su legitimisale jednostrano odustajanje od sporazuma ako strani ograničenja više nisu po njihovom ukusu – što je dovelo da su drugi sporazumi pali jedan po jedan.

U februaru 2026. će "Novi početak", poslednja preostala cigla u tako mukotrpno građenom zdanju, će isteći, ostavljajući SAD i Rusiju bez ograničenja u pogledu svojih nuklearnih arsenala po prvi put posle pola veka.

Sa tenzijama među silama, koje su na najvišem mogućem nivou posthladnoratovskoj eri, počeće i nova trka za nuklearnim oružjem. A ova trka će biti mnogo opasnija od prve.

Sada će u trci učestvovati tri učesnika - biće to Kina - što će trku činiti "nestabilnijom" od one kada ih je bilo dvoje. I sve će biti pojačano pojavom sajber oružja, veštačke inteligencije, mogućom naoružavanjem svemira, sposobnošću da se lociraju podmornice duboko u okeanu i drugim tehnološkim napretkom.

Kolika je opasnost?

Da bi pojedinac shvatio koliku opasnost ovo predstavlja, treba se osvrnuti na neobičnu dinamiku trke u nuklearnom naoružanju i da se vidi ludilo koje inteligentne ljude u svom stisku dovodi do grotesknih ekstrema.

Od 1950. do 1965. godine američki arsenal je sa svojih prvih nekoliko bojevih glava porastao na više od 30.000 – oko pet puta više nego što je Sovjetski Savez imao u to vreme. Njihova biblija tada i sada bila je jedinstveni integrisani operativni plan (Siop) – multiservisni plan za nuklearni rat. Siop određuje mete koje treba napasti i zasniva se na potrebnom nivou poverenja sa kojim svaki od njih mora biti uništen.

Kako je ispričao Fred Kaplan u svojoj knjizi "Bomba", predsednik Dvajt Ajzenhauer je napravio jedan od ranih pokušaja Vašingtona da izvrši određenu kontrolu nad nuklearnim planiranjem koje se vrši. U novembru 1960. poslao je svog savetnika za nauku Džordža Kistijakovskog, zajedno sa stručnjakom za oružje Džordžom Rathjensom, u štab strateške vazdušne komande (SAC) u Omahi, Nebraska, na brifing.

Dvajt Ajzenhauer Foto: Bill Waterson / Alamy / Alamy / Profimedia

Monstruozni planovi

Rathjens je došao sa imenom sovjetskog grada, sličnog Hirošimi po veličini i industrijskom kapacitetu, i upitao koje oružje je Siop rasporedio ka tome. Odgovor je bio bomba od 4,5 megatone, koje prate tri bombe od 1,1 megatona - što je više od 500 puta jače od bombe od 15 kilotona koja je bačena na Hirošimu.

Kako su autsajderi SAC-a sve pažljivije posmatrali njegov rad, bili su na različite načine zbunjeni, zapanjeni i zgroženi. Na pitanje koliko će Rusa, Kineza i istočnih Evropljana biti ubijeno u sveopštem napadu predviđenom prvim Siop-om, odgovor SAC je bio 275 miliona – računajući samo smrt od eksplozije bombe, ali ne i one od toplote, vatre, dima i radioaktivnih padavina, jer ovi se nisu mogli precizno izračunati.

Stvarni smrtni slučajevi bi, dakle, bili višestruko veći. Stanovništvo regiona je tada bilo 1,03 milijarde. Koliko god to bilo nezamislivo, strah od Sovjetskog Saveza, uticaj SAC-a u vojnom establišmentu i politički zamah u Vašingtonu bili su toliko veliki da su, administracija za administracijom, predsednik i Pentagon pisali smernice koje je SAC pretvorio u monstruozne planove.

Decenijama kasnije, nakon nekoliko rundi rezova, broj oružja se znatno smanjio, ali nivo "za preterano ubistvo" u Siop-u je i dalje bio bizaran. Pregled koji je naredio predsednik Barak Obama otkrio je, na primer, da je plan uključivao nekoliko meta koje su bile prazna polja. Prema američkim obaveštajnim službama, one su određene kao rezervne baze u koje bi ruski bombarderi mogli da slete ako su njihove primarne baze uništene. Kako Kaplan kaže, zvanične smernice su zahtevale da se "sekundarne baze bombardera" unište, tako da je Siop dodelio ne jedno već nekoliko oružja svakom od ovih polja.

Onostranost očekivanog rata ne leži samo u njegovom planiranju – on ima i operativne odjeke. General USAF-a Čarls Bojd, borbeni pilot, neko vreme je služio na dužnosti po kojoj bi njegov zadatak bio da isporuči nuklearno oružje u slučaju rata u Evropi. Njemu i njegovim kolegama pilotima dat je povez za oči obložen olovom i instrukcije da ga stave neposredno pre puštanja bombe. Na visini na kojoj su leteli njihovi avioni, njihovo nezaštićeno oko bi bilo zaslepljeno od bljeska eksplozije. Tada bi mogli da skinu povez i koriste jedno oko da lete. Gubitak vida na jedno oko, međutim, nije predstavljao veliku zabrinutost, jer piloti nisu sumnjali da će ovo biti jednosmerna misija: neće imati gde da slete u zapadnoj Evropi u jeku nuklearnog rata.

Sat Sudnjeg dana kuca li kuca...

Svake godine od 1947, Bulletin of the Atomic Scientist objavio je Sat Sudnjeg dana, koji je postavio odbor stručnjaka, kao lako razumljivu procenu rizika od globalne – uglavnom nuklearne – katastrofe.

Godine 1991, nakon potpisivanja Ugovora Start I – prvog koji je napravio duboke rezove u sovjetskom i američkom nuklearnom arsenalu – sat je postavljen na 17 minuta pre ponoći. Od januara 2024. iznosi 90 sekundi, što je najbliže metaforičkom trenutku apokalipse ikada. Odbor je naveo široko rasprostranjeno i rastuće oslanjanje na nuklearno oružje, ogromne sume koje se troše na proširenje ili modernizaciju nuklearnih arsenala i ruske pretnje da će upotrebiti nuklearno oružje u ratu u Ukrajini.

Glavni razlog za zabrinutost je da nakon decenija oslanjanja na vrlo malo nuklearno sredstvo odvraćanja, Kina ubrzano širi svoj arsenal. Sada se procenjuje da ima 500 komada nuklearnog oružja, sa planovima da do kraja decenije dostigne 1.000 i možda brojčani paritet sa SAD i Rusijom razmeštanjem 1.500 komada strateškog oružja (onog dovoljno moćnog da uništi gradove i druge udaljene ciljeve) do 2035. godine.

Foto: Tanjug/AP

Vašington može samo da nagađa motive za ovakvu odluku. Jer, Peking nikad nije bio voljan da učestvuje u pregovorima o kontroli naoružanja, a američke vlasti imaju malo informacija iz prve ruke o tome šta Kina misli i planira sa svojim nuklearnim snagama i strategijom. Možda se priprema za sveopšti rat sa Tajvanom ili širenje nastojanja da uspostavi hegemoniju nad Indo-Pacifikom. To bi moglo biti odgovor na ono što vidi kao američku agresiju. Mogla bi jednostavno da preduzima korake za koje smatra da joj obaveza kao novopridošloj velikoj sili sada kada to može sebi da priušti. Najverovatnije postoje razni motivi u različitim delovima vlade.

Šta je sa Rusijom?

Rusija je za to vreme modernizovala svoje tradicionalne nuklearne snage. Dodatno, u poprilično ljutitom govoru koji je Putin održao 2018. godine, otkriveno je nekoliko novih sistema za nuklearno oružje. Predsednik Rusije je rekao da je to odgovor na povlačenje SAD iz sporazuma i njihovom stalnom radu na unapređenju protivraketne odbrane, čemu se Moskva žestoko protivila u uverenju da će one u ratu kastrirati njene dolazeće rakete.

Ironično, uprkos ogromnim naporima i troškovima tokom decenija, američka protivraketna odbrana nikada to nije uspela. Najbolje što mogu da urade, čak i pod uslovima testiranja koji su raspoređeni da olakšaju zadatak, je možda da presretnu ekvivalent jednoj ili dve severnokorejske rakete, ali ni blizu velikog ruskog napada. Dakle, odluka SAD da napuste sporazum imala je suprotan efekat na najgori način, dodajući malo ili nimalo sigurnosti dok je uplašila i razbesnela Rusiju, piše Guardian. Novo oružje koje je najavio Putin uključuje interkontinentalnu hipersoničnu 'jedrilicu', čija putanja može da se menja tokom leta, veoma brzu krstareću raketu na nuklearni pogon skoro neograničenog dometa i podvodni nuklearni torpedo koji bi mogao da se probije kroz Pacifik.

"Niko nas nije slušao. Sada nas slušajte", rekao je Putin.

Bez obzira na to, u prvoj nedelji mandata predsednika Džoa Bajdena, Rusija i SAD su najavile petogodišnje produženje ugovora "Novi početak" nekoliko dana pre njegovog isteka. Dve godine kasnije, međutim, u naletu besa zbog zapadne podrške Ukrajini, Moskva je objavila da 'suspenduje sporazum'. Obe strane nastavljaju da poštuju ograničenja sporazuma u ​​pogledu oružja, ali njegove ključne odredbe za verifikaciju putem razmene podataka, obaveštenja i inspekcija na licu mesta su nestale.

Kasnije iste godine, Moskva je otišla korak dalje povlačeći ratifikaciju sporazuma o sveobuhvatnoj zabrani testiranja (CTBT) iz 1996. godine. Rusija ga je ratifikovala 2000. godine, ali je 1999. godine, šokantnim korakom, američki Senat odbacio sporazum, iako je to bila američka inicijativa koja je godinama bila nacionalni prioritet. Međutim, kao i sa "Novim početkom", ruska deratifikacija je bila odgovor na podršku SAD Ukrajini, a ne na njen neuspeh da ratifikuje sporazum.

CTBT je ratifikovalo 178 zemalja, iako zvanično ne može da stupi na snagu dok se SAD, Kina i još neki ne pridruže. Iz drugog ugla ove čudne priče, predsednik Džordž Buš je 1992. godine najavio devetomesečni moratorijum na testiranje: nova tehnologija je obezbedila sredstva da se osigura bezbednost i pouzdanost nuklearnog oružja bez testiranja eksploziva. Taj moratorijum se sada produžio na 32 godine, ali Senat nikada nije bio voljan da ponovo razmotri sporazum. Ipak, nova norma se održala. Osim onih iz Severne Koreje, nigde u svetu nije bilo testova od 1998. godine.

Šta Amerika zna i zašto Putin nije pritisnuo "crveno dugme"?

Zahvaljujući decenijama iscrpnih pregovora, SAD dobro razumeju doktrine, ličnosti i tehničke detalje uključene u rusko nuklearno planiranje. Ali dva nedavna dešavanja im "mute sliku". Početkom 2022, nekoliko dana pre invazije na Ukrajinu, Putin i kineski predsednik Si Đinping najavili su partnerstvo "bez ograničenja" koje pokriva ekonomske, geopolitičke i bezbednosne odnose.

Kina je zapravo postavila ograničenja na ono što će učiniti, na primer, u obezbeđivanju oružja za upotrebu u Ukrajini, ali najavljeni zajednički cilj dve zemlje da okončaju američki primat u međunarodnim poslovima duboko zabrinjava američke lidere. Putin je takođe učestvovao u neviđenom stepenu zveckanja nuklearnim oružjem u vezi sa ratom u Ukrajini. Kako je invazija počela, stavio je rusko strateško oružje u pojačanu pripravnost. Od tada je zapretio da će upotrebiti taktičko oružje (oružje kraćeg dometa namenjeno za upotrebu na bojnom polju) ako misli da podrška Zapada Kijevu ide predaleko, i premestio je deo tog oružja u Belorusiju i naredio zajedničke borbene vežbe u kojima je učestvovao.

Foto: Tanjug/AP~

Nedavno su zvaničnici rekli da će ruska formalna doktrina biti izmenjena kako bi se smanjio prag za nuklearnu upotrebu. Bez obzira na sve ove korake, nema sumnje da Rusiju i dalje odvraća neupitna pretnja ogromnog odgovora SAD na bilo kakvu nuklearnu upotrebu.

Sa svoje strane, Sjedinjene Države su krenule u sveobuhvatnu modernizaciju čitave svoje strateške trijade koja pokriva nove bojeve glave, vozila za isporuku (bombarderi, podmornice, projektili) i sisteme podrške i komande i kontrole. Pod pretpostavkom da nema daljih prekoračenja – malo verovatno – troškovi razvoja, izgradnje i rada novih sistema biće najmanje 1,5 triliona dolara (jedan trilion je ekvivalentan 1.000.000 miliona)...

Nekoliko alternativa za zamenu kopnenog raketnog kraka trijade je predloženo kako iz tehničkih i troškovnih razloga, tako i iz strateških. Ove Minuteman ICBM (interkontinentalne balističke rakete) nazivaju se oružjem "prvog udara" jer je lokacija njihovih fiksnih silosa dobro poznata i stoga u ratu moraju biti brzo ispaljene pre nego što budu napadnute. Iz tog razloga, one su u stanju pripravnosti, što ih čini posebno podložnim nesreći ili pogrešnim proračunima. Zbog toga su ranjive i destabilizujuće. Predviđena cena ovog jednog dela programa porasla je za 81% od 2020. godine pošto je raspored propao. Pentagon insistira da ipak treba da se nastavi kako je planirano.

Kombinacija enormnog trošenja na unapređivanje i dopunu tri najveća nuklearna arsenala na svetu; visok nivo tenzija i nepoverenja među Rusijom, Kinom i SAD; i očekivanje visoko destabilizirajućeg tehnološkog napretka objašnjava to što se Sat Sudnjeg dana približava ponoći. Sada postoje znaci da će druga kazaljka možda morati da se pomeri još bliže...

Kina "mrsi" konce

Američki plan modernizacije ne uključuje dodatke nuklearnom arsenalu. To uključuje razmenu novog i poboljšanog oružja za staro – u nekim slučajevima veoma staro – uz zadržavanje ograničenja "Novog starta" za oružje i sisteme isporuke. Ali "Novi početak" je sad na 15 meseci od njegovog isteka, bez verovatne zamene. Štaviše, američke snage su bile dizajnirane isključivo za upotrebu protiv Rusije. Sila koja je dovoljno moćna za tu svrhu uvek se smatrala sposobnom da se nosi sa potencijalnom pretnjom iz Kine ili bilo koje druge države. Sada očigledna odlučnost Kine da brzo stekne velike strateške nuklearne snage i njeno novo partnerstvo sa Rusijom dramatično menjaju sliku. SAD se suočavaju ne sa jednim, već sa dva nuklearna "bliska vršnjaka".

Kritično pitanje je kako odgovoriti. Refleksivni jastrebovi su tvrdili da situacija zahteva dodavanje američkog arsenala. Do nedavno, Bajdenova administracija i mnogi spoljni stručnjaci su tvrdili da takvo razmišljanje suštinski pogrešno razume nuklearno odvraćanje.

"Nuklearno odvraćanje nije samo igra brojeva", rekao je sekretar odbrane Lojd Ostin u decembru 2022, dodajući da "takva vrsta razmišljanja može da podstakne opasnu trku u naoružanju". Šest meseci kasnije, savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Salivan bio je eksplicitniji: "Želim da budem jasan – Sjedinjene Države ne moraju da povećavaju naše nuklearne snage da bi nadmašile ukupan broj naših konkurenata kako bi ih uspešno odvratile".

Si Đinping i Vladimir Putin Foto: Tanjug/AP

Umesto brojeva, značajna mera odvraćanja je da li bi, nakon apsorbovanja čak i zajedničkog napada, SAD i dalje mogle da nanesu katastrofalnu štetu svojim neprijateljima. To u velikoj meri zavisi od toga šta odluči da cilja. Trenutna američka strategija, poznata kao kontrasila, ima za cilj nuklearne snage, vođstvo i vojnu strukturu komande i kontrole. Druge mogućnosti, kao što je ciljanje na infrastrukturu koja drži državu na okupu – njenu industriju, luke, transport, finansije, komunikacione mreže, vlade i konvencionalne snage – mogle bi postići isti rezultat sa daleko manje bojevih glava i uporedivim brojem civilnih žrtava.

Do leta 2024. godine, zvaničnici administracije su signalizirali da porast nuklearnog rizika može da natera SAD da zamene modernizaciju jedan-za-jedan sa dopunom svojih snaga.

"Ovo bi moglo dovesti do 'ništa osim novog nuklearnog doba'", rekao je Vipin Narang, visoki zvaničnik Pentagona, 1. avgusta.

"U nedostatku promene u ponašanju Rusije i kineskoj nuklearnoj putanji, možda ćemo morati da se osvrnemo na period od kraja hladnog rata kao nuklearni prekid", dodao je.

Postoje oprečni izveštaji o tome da li su tajne nuklearne smernice koje je Bajden potpisao prošlog marta preorijentisale nuklearno planiranje oko Kine.

"U više navrata smo izražavali zabrinutost zbog rastućeg kineskog arsenala," rekao je portparol Saveta za nacionalnu bezbednost u namerno neinformativnom komentaru, ali "postoji mnogo više kontinuiteta nego promena" u novim smernicama.

Podižući stvarni nivo opasnosti, administracija možda pokušava da gurne Moskvu i Peking na drugačije ponašanje, ili interna birokratska bitka može biti u toku ili je rešena u korist nove politike.

Sada, kada je Donald Tramp ponovo izabran u Belu kuću, malo je sumnje da će administracija odgovoriti agresivno na ono što vidi kao pojačanu pretnju Kine. Trampov četvrti, i poslednji savetnik u prvom mandatu Robert o'Brajen, rekao je letos da SAD moraju da "održe brojčanu superiornost nad kombinovanim kineskim i ruskim nuklearnim zalihama“.

Ovo je gotovo matematički nemoguće. Bez obzira na navodno prijateljstvo između Vladimira Putina i Donalda Trampa, nakon decenija američko-sovjetskih, a potom i ruskih sporazuma o kontroli naoružanja pregovaranih na osnovu pariteta, Rusija bi odgovarala svim dodacima koje SAD naprave. Kineska sila bi bila dodatna uz to. Otuda bi čak i jednakost u broju – da ne govorimo o superiornosti – bila nedostižna. Takav cilj je siguran recept za trku u naoružanju bez kraja.

Lideri, pamet u glavu!

O'Brien je takođe pozvao na povratak nuklearnom testiranju, što je zaista zbunjujući predlog. Nakon sprovođenja više od 1.000 testova, SAD imaju malo toga da nauče iz sprovođenja novih. Kina je, s druge strane, sprovela manje od 50 i iskoristila bi priliku da nastavi ako bi SAD podnele političko osramoćenje kršenja globalnog moratorijuma. Neće proći mnogo vremena pre nego što bi to sledile druge nuklearne i trenutno nenuklearne države. Rezultat bi bio besmislen gubitak američke nacionalne bezbednosti i oštar podsticaj globalnoj proliferaciji.

Tako da, čini se da je zavesa opet podignuta i da se kreće u novu trku, koja će biti destabilizovana učešćem trećeg takmičara i novoj tehnologiji. Nema sumnje kako će se to odvijati i – ako Bog da – završiti, piše Guardian.

Neverovatne količine novca potrošiće svaka zemlja da bi se spremila da odgovori na najgore moguće zamisli oko toga šta bi ona druga država mogla da uradi. Preusmeravanje fondova od domaćih potreba i nacionalnog duga će oslabiti svaku od njih. Ovo će se nastaviti sve dok strah među liderima, a možda i javnosti, ne okrene mudrije glave diplomatiji i postupnim, teškim koracima dogovorene kontrole naoružanja. Tada će dodatne ogromne sume biti potrošene na demontažu onoga što je izgrađeno. Mračnije mogućnosti, naravno, obiluju, uključujući nesreću, pogrešnu procenu ili "ograničeni" nuklearni rat koji je namerno započeo ili u koji se krenulo u zabludi da neće eskalirati do globalnog holokausta.

Oni koji snose odgovornost da štite SAD moraju prirodno uzeti u obzir najgore pretpostavke o protivnicima. Ali oni takođe moraju imati na umu istine koje sada znamo o sebi. Kada su SAD 1960-ih krenule u pohod na nuklearnu izgradnju, nisu imale nameru da unište planetu čak iako su nabavile više nego dovoljno nuklearnog oružja za to. Čak i sada, sa toliko više javnosti poznatog o ovom periodu, bilo bi teško ukazati na jedno jasno obrazloženje zašto su SAD stvorile takav arsenal.

Ima li prostora za diplomatiju?

Dok se suočava sa stvarnim pretnjama, Amerika je i dalje, neupitno, najjača od sva tri učesnika u ovom, skupom, opasnom i uzaludnom takmičenju, sa mogućnošću da razmisli šta bi moglo da se desi da ovo prekinde.

Pregovorima o okončanju rata u Ukrajini bi se uklonile barijere za saradnju sa Rusijom. I pre toga postoje mogućnosti. General Kristofer Kavoli, vrhovni saveznički komandant NATO-a za Evropu, koji tečno govori ruski jezik i student te zemlje, poziva Vašington da uloži usaglašene napore da oživi linije komunikacije koje su omogućile SAD i Sovjetskom Savezu da prežive Hladni rat.

"Znali smo kako da komuniciramo verbalno i neverbalno o našim namerama na način koji daje predvidljivost drugoj strani ... Ovo je bila jedna od osnovnih stvari koje smo koristili da postignemo odvraćanje bez značajnog rizika… Znali smo da šaljemo signale jedni drugima… skoro sve to je sada nestalo", rekao je Kavoli.

Rouz Gotemoler, glavni američki pregovarač za Novi početak i bivša zamenica generalnog sekretara NATO-a, veruje da iako je Rusija prekršila sporazum o nuklearnim snagama srednjeg dometa (INF) iz 1987. raspoređujući rakete nezakonito velikog dometa, ponuda koju je Putin dao u 2020. sugeriše mogućnost, ma koliko mala ona bila, da se pregovara o novom sporazumu o takvim projektilima. Kina bi takođe mogla biti zainteresovana. Putin i Si Đinping su navodno razgovarali o paralelnim moratorijumima na rakete INF u Evropi i Aziji.

Treba obratiti pažnju i na to šta javnost misli. Prvi veliki koraci da se uspori prva trka počeli su pod pritiskom javnosti, a koje je uticalo na lidere i zakonodavce. Danas su klimatske promene zamenile nuklearni rat kao najveću egzistencijalnu pretnju u očima javnosti, i istraživanja i analize su preusmerile resurse žestoko u tom pravcu iako su razlozi za bojazan od nuklearnog rata, ako ništa drugo, veće nego što su nekada bile.

Senat bi takođe mogao da ponovo pogleda ugovor o zabrani testiranja. Insajderi Vašingtona će se smejati ovoj ideji, pošto Senat nikada nije pokazao ni najmanju spremnost da preispita svoje glasanje. Ali nakon 32 godine bez testiranja, sa dokazanim sredstvima za osiguranje pouzdanosti američkog oružja bez testiranja i sa međunarodnim stanicama za praćenje koje su u stanju da otkriju i najmanji test bilo gde na planeti, nema legitimnih argumenata protiv ratifikacije. Štaviše, 91 senator nije učestvovao u prvobitnom glasanju. Iako to ne bi imalo uticaja na bezbednost SAD, ratifikacija bi glasno odjeknula širom sveta, smatra autor teksta u Guardianu. Kako navodi, verovatno bi usledila ratifikacija od strane drugih, onih koji se drže sporazuma i time podstakli globalne napore da se obuzda širenje i rastući nuklearni rizici.

"Ova lista je samo sugestivna. Drugi će imati drugačije ideje. Stvar je u tome da čak i uz formalne pregovore o kontroli naoružanja koje trenutno sprečavaju geopolitičke tenzije i sa Rusijom i sa Kinom, postoje koraci koje bi SAD mogle da preduzmu, bez rizika po sopstvenu bezbednost, da prekinu ili eventualno preokrenu silaznu spiralu koja je počela u dubinama još jedne punopravne trke u nuklearnom naoružanju", zaključuje autor.

(Telegraf.rs)