"Veštice iz Buče" štite ukrajinsko nebo: Preko dana su majke i nastavnice, noću obaraju ruske dronove

Kada mrak padne na Buču, tada veštice izlaze, jer je to vreme kada ruski dronovi počnu da se roje. Veštice iz Buče, kako sebe nazivaju, su dobrovoljačka jedinica protivvazdušne odbrane sastavljena skoro u potpunosti od žena. One pomažu u čuvanju neba iznad Ukrajine dok se sve više muškaraca šalje na front.

Postoji i više bespilotnih letelica koje treba oboriti, često lansiranih iz Rusije u talasima da bi savladali glavnu odbranu uoči raketnog udara.

Preporučujemo

Noćna smena omogućava ženama da kombinuju posao odbrane zemlje sa dnevni poslom nastavnika, doktora, a u jedinici imaju čak i manikira.

Mnogi kažu da je to način da se prevaziđe nemoć koju su osetili kada su ruske snage okupirale region Buče na početku invazije u punom obimu. Horor priče iz tih nedelja, uključujući ubistva, mučenje i otmice, počele su da isplivavaju na površinu tek kada su ukrajinske trupe povratile područje krajem marta 2022.

"Imam 51 godinu, 100 kg, ne mogu da trčim. Mislila sam da će me poslati da se pakujem, ali su me prihvatili!", priseća se Valentina, veterinarka koja se ovog leta prijavila za lovce na dronove i sada nosi pozivni znak Valkira.

Kaže da su je do ove uloge doveli prijatelji koji su poslati na front, ali i oni koji su poginuli u borbama.

"Mogu da radim ovaj posao. Oprema je teška, ali mi žene možemo to", rekla je Valentina za BBC.

Nekoliko sati kasnije aktivirala se uzbuna na vazdušnu opasnost širom regiona.

Njena jedinica izlazi iz njihove baze u šumi, a kamionet ih vozi kroz mrak dok udara prema sredini polja. Četvoročlani tim je iskočio da počne da montira oružje. Sa sobom imaju oružje iz druge ere - dva Maksimusa napravljena 1939., kutije za municiju sa crvenim zvezdama iz sovjetskih dana. Ovo je sve što je dostupno: najbolja oprema Ukrajine je na prvoj liniji fronta, dok zemlja od svojih saveznika stalno traži još oružja.

Međutim, drevno oružje je besprekorno održavano i veštice kažu da su od leta oborile tri drona.

"Moja uloga je da slušam. To je nervozan posao. Ali moramo da ostanemo fokusirani, da čujemo i najmanji zvuk", rekla je Valentina.

Njena prijateljica Ina je takođe u ranim 50-im i na jednom od svojih prvih angažovanja.

"Strašno je, da. Ali i porođaj je strašan, a ja sam to ipak uradila tri puta", smeje se Ina, dodajući da je njen pozivni znak Trešnja.

Ina je nastavnica matematike, i ponekad mora da žuri iz šume da se vrati na čas.

"Odeću držim u automobilu, kao i štikle. Stavim karmin, ispredajem lekciju, a onda se opet vratim u auto, brzo se presvučem i tu sam", rekla je ona.

Ona je dodala da su muškarci otišli, ali da su one tu.

"Šta Ukrajinke ne mogu? Možemo sve", govori ona.

Ne postoje javni podaci o ukupnom broju volonterskih jedinica, niti o tome koliko je žena uključeno. Ali kako Rusija skoro svake noći šalje dronove pune eksploziva, one pomažu u formiranju dodatnog štita oko velikih gradova.

Sa pozicije Veštica u polju, Julija prati dva drona na svom tabletu. Oni su iznad susednog regiona, tako da nema neposredne opasnosti za Buču, ali će mitraljezi ostati na mestu dok se uzbuna ne završi.

Nema muškaraca

Komandant dobrovoljaca je Andrej Verlati, koji se upravo vratio iz Pokrovska u istočnom Donbasu gde su borbe najžešće.

"Tamo je vatromet, non-stop", opisuje borbe.

Imao je oko 200 muškaraca koji su upravljali mobilnim jedinicama protivvazdušne odbrane u regionu Buče i patrolirali tokom noćnog policijskog časa, mnogi od njih nesposobni za punu vojnu službu.

A onda je Ukrajina revidirala svoj zakon o mobilizaciji, hitno joj je bilo potrebno više vojnika, i mnogi od pukovnikove posade iznenada su se našli na liniji fronta.

"Oko 90 odsto mojih ljudi je završilo u vojsci, a još 10 odsto se sakrilo, kao pacovi. Skoro niko nije ostao. Samo ljudi bez nogu, ili kojima nedostaje pola lobanje", otvoreno kaže pukovnik Verlati.

Imao je izbor: da popuni uloge muškarcima ispod starosne dobi za mobilizaciju ili da regrutuje žene.

"U početku je izgledalo kao šala - hajde da uzmemo žene! Nije bilo puno poverenja u njih, u oružanim snagama. Ali to se zaista promenilo", kaže on.

Veštice provode vikende prolazeći kroz širu vojnu obuku, a među njima je i lekcija o jurišanju na zgradu. Oni vežbaju u ruševinama farme, sa puškama proviruku oko praznih vrata pre nego što oprezno prođu.

"Sećam se okupacije. Sećam se užasa. Sećam se vriska sopstvenog deteta. Sećam se leševa, kada smo bežali", priča Valentina. Njena porodica je pobegla iz Buče pored izgorelih tenkova, mrtvih vojnika i civila. Ona kaže da ih je na jednom ruskom kontrolnom punktu vojnik naterao da spuste prozor automobila, a zatim prislonio pištolj na glavu njenog sina. Sada je ispunjena tihim besom.

To je i razlog zašto Valentina odbija da prestane da veruje u pobedu Ukrajine, uprkos tami koja je zavladala većim delom njene zemlje posle skoro 1.000 dana punog rata.

"Život se promenio, svi naši planovi su uništeni. Ali ja sam ovde da pomognem da se ubrza kraj ovog rata. Kako naše devojke kažu, neće biti kraja bez nas", poručuje Valentina.

(Telegraf.rs)