Saša proverila kako je raditi kao negovatelj na zapadu "na belo": Otkrila uslove i visinu zarade, jedno šokira

Briga o starijim ljudima, iako loše plaćena širom EU, i dalje je "primamljiv" posao za žene iz siromašnijih istočnoevropskih zemalja, koje se često sele na zapad i uzimaju takve poslove jer budu bolje plaćene nego kod kuće, a potražnja za negovateljima je ogromna.

Saša Ulova je u Marselju provela tri nedelje kako bi proverila kako izgleda raditi kao negovatelj i koliko se to ustvari plaća. Kada je konačno dobila sve neophodne papire, odlučila je da zakonito pronađe posao i obratila se dvema agencijama u gradu. Gotovo odmah su je pozvali iz obe i zakazali joj razgovore za posao.

Preporučujemo

Na razgovoru je bila odlučna u tome da želi da radi isključivo kao radnik na zameni, koji pokriva stalno zaposlene negovatelje kada su na odmoru ili bolovanju. Tako im je rekla jer nije bila sigurna kako će uopšte izdržati taj posao.

Kako piše za Guardian, prošla je dobro na razgovorima i jedna od agencija joj je organizovala da ide kao dnevna ispomoć u kuće starijih i nemoćnih. Međutim, već nakon prvog angažovanja, koji je podrazumevao da ode u nabavku i očisti kuću jedne starije gospođe, nazvala ju je Patricija iz agencije, moleći je da odradi ekstra smenu i narednog dana. Ispostavilo se da je radnik, koji je bio na razgovoru istog dana kada i ona, već dao otkaz.

"I kad si već na vezi, da li bi mogla da preuzmeš još jednu baku za sutra, ali i narednih dana?", pitala ju je Patricija.

Kako joj je Saša na razgovoru napomenula da joj nije problem da radi i nedeljom uveče, Patricija ju je pitala da li je zainteresovana da radi i smene vikendom.

"To je potpuno ludilo, svi su na bolovanju. Stvarno bih bila zahvalna na pomoći", rekla joj je Patricija sva oduševljena preko telefona.

Kako navodi Saša za Guardian, najviše ju je iznenadilo to što nije prošla nikakvu obuku, iako agencije obećavaju da će "sve objasniti".

"Radiš sama, ali ipak nisi sama", rekla joj je Patricija.

To je Saša shvatila kao znak da će imati supervizora kojeg može da kontaktira ukoliko naiđe na problem. Tek kasnije je shvatila da ne može da pozove agenciju. Ukoliko ti nešto i treba možeš da im pošalješ mejl, a ako imaš sreće, možda te pozovu posle. Uostalom, Patricija joj je lepo rekla: "Posao nije za svakoga, moraš da ga voliš."

Sašina prva klijentkinja bila je Rejčel - bakica od 90 godina koja boluje od Alchajmera - i trebalo je da joj napravi večeru. Saši su dali ključeve od stana.

"Kada sam stigla tamo, nešto pre 18 sati, krenula sam na 9. sprat i ušla sam u stan. U dnevnoj sobi sam pronašla sitnu gospođu koja me je pitala šta ću ja tu. Rekla sam joj da sam došla da joj nešto skuvam, a ona meni da nema potrebe da za nju iko kuva. Odvela me je do frižidera da mi pokaže koliko hrane ima. I zaista, tamo je bilo puno kutija sa hranom. Pozvala sam broj koji su mi dali u agenciji, ali taj broj ne postoji. Pozvala sam Rejčelinog sina, ali se uključila govorna pošta. U situaciji sam kad ne mogu nikoga da dobijem i tada shvatam da sam zaista sama", objašnjava Saša.

Tada ju je Rejčel upitala da odigraju jednu društvenu igru, na šta je Saša pristala. Baka je donela tablu i objasnila joj pravila igre. Malo su se igrale, ali je bilo lepo.

Stalno u pokretu

Saša kaže da njen radni dan počinjao u 8 i da se nije završavao pre 20.30 časova. Kako navodi, nikad nema dovoljno vremena da stigne od jednog domaćinstva do drugog, pogotovo što autobusi u Marseju izgleda saobraćaju kako im se prohte. Iz agencije bi je ponekad pozvali da joj dodele novog klijenta za taj dan.

"Događalo se da nemam vremena ni da jedem", priča Saša.

Navodi kako je večeri provodila sa Rejčel i da joj je uskoro ušlo u naviku da ostaje duže nego što joj plaćaju. Jednostavno, sat je prekratak. Rejčel bi uvek da odigra neku igru pre večere, pa je Saši teško da je ostavi.

"A i bilo mi je lepo u njenom društvu", dodaje Saša.

U nedelju je obilazila Dolores i njenog muža Hosea. Njihova ćerka Ada, koja je Sašino godište i Adin brat bi je uvek toplo dočekali.

"Čini mi se da me vidi kao sebi ravnu, kao nekog ko im pomaže da brinu o svojim roditeljima", navodi Saša.

Ada radi kao tapetar i roditelje obilazi svakodnevno, ali ima troje dece i potreban joj je neko ko će njenim roditeljima da pripremi ručak.

"Imam dva i po sata da skuvam, očistim i popričam sa njenim roditeljima. Takođe, zadužena sam i da im dam lekove nakon obroka", objašnjava Saša.

Adin brat je dolazio sa severa Francuske zato što agencija nije mogla da pronađe negovatelja, tako da su i on i Ada bili oduševljeni kada se Saša pojavila.

"Kada završim sa kuvanjem ručka i čišćenjem, odlazim do Rejčel, koja živi u blizini. Njoj složim veš, operem sve nakon što joj skuvam ručak, a onda odigramo neku igru", dodaje Saša.

Kada je idućeg dana otišla kod Dolores, zatekla ju je kako sedi u fotelji u dobrom raspoloženju.

"Čistim, zagrevam obroke koje je Ada ostavila u kutiji i pomažem Dolores da jede. Imati dva i po sata, a ne samo sat, čini svu razliku. Opuštenija sam jer imam vremena za brigu. Porodica me tretira sa takvim poštovanjem da je srceparajuće kada pomislim da moram da ih napustim. Nisam rekla Adi da odlazim, saznaće sutra od agencije, a meni je muka samo pri pomisli na to. Nikada nisam želela da budem raspoređena u porodicu koja bi računala na mene. Emocionalni napor ovog rada me terao da plačem", navela je Saša.

Nakon Dolores obilazi Margeritu, koja je takođe dementna.

"Svakog puta kada me vidi pita me ko sam ja i šta ja tražim tu. Pronalazim poruku, koju je najverovatnije napisala njena ćerka, u kojoj se od mene traži da operem prozore. Oni su ogromni, a sunce na terasi je neumoljivo i prevruće je. Bude toliko vruće da mislim da ću se onesvestiti, ali ja posao moram da odradim. Od Margarite žurim kući da bih ja nešto pojela, jer nisam stigla ni da doručkujem. Onda, iako iscrpljena, trčim kod Rejčel jer treba da joj dam večeru", objašnjava Saša.

"Ne mogu sebi da oprostim"

Idućeg dana je, dok je hranila Dolores, pozvala Ada, a njena majka je Sašu hvalila na sva usta kako je divna.

"Sva sija od zadovoljstva i sviđa joj se to što sam spremila za ručak. Sve počistim, prostrem veš, a onda me Hose pita da mu stavim kapi u oči. To ne bi trebalo da radim, ali ne mogu da mu kažem ne", navodi Saša.

Odatle je, kaže, krenula ka agenciji, dok su joj se suze slivale niz lice čitav put.

"Govorim im da iduće nedelje odlazim iz porodičnih razloga. Patricija mi očajna pokazuje raspored za naredni mesec i pita se ko će moći da me zameni", kaže Saša.

Tog poslednjeg dana Ada ju je dočekala kada je stigla u stan.

"Počinje da priča o tome šta bismo mogli u nedelju i tada shvatam da joj niko nije rekao da ja odlazim. Ja sam joj to saopštila, dodajući da sam mislila da su joj javili. Ada je tad pozvala agenciju i tražila Patriciju, ali joj se ova nije javila. Adi su ruke počele da se tresu i očigledno je bila u šoku. Oproštaj od Dolores i Hosea je bio previše za mene. Osećala sam se kao izdajica i sebi ne mogu da oprostim", kaže Saša.

U svojoj ispovesti Saša navodi da joj je agencija dala službeni telefon.

"Kada sam im to vraćala pitala sam Patriciju zašto nije rekla Adi da odlazim, a ona mi kaže: 'Jednostavno nisam imala srca. Nema ko da te zameni.'"

Kada je uspostavljena sloboda kretanja unutar EU, mogućnost da ljudi u jednoj zemlji angažuju nekoga iz druge, siromašnije zemlje da se stara o starim ili bolesnim roditeljima – posao koji su nekada članovi porodice radili besplatno – morala je izgledati kao dobro rešenje za tešku situaciju. Problem je u tome što se francuski sistem socijalne zaštite u velikoj meri oslanja na radnike u agencijama koji su slabo plaćeni.

"U mom slučaju, zaradila sam samo 500 evra za 10 dana rada, iako sam radila 10 do 11 sati dnevno, šest dana u nedelji. Vreme provedeno u putovanju između klijenata nije plaćeno, tako da sam bila plaćena samo za šest ili sedam sati dnevno", navodi Saša.

Ona kaže da su ljudi u Evropi sve stariji i da podhitno treba pričati o plati radnika u sistemu socijalne zaštite i zašto žene (pošto uglavnom one rade te poslove), treba da imaju već podršku i nadzor.

"Ovaj posao nije samo fizički zahtevan već i emotivno iscrpljujući, a nedostatak vremena da odradiš neke stvari kako treba samo su dodatno stresne. Dok negovatelje ne budu više cenili, ovakve agencije će sve teže pronalaziti radnike, a kada ne bude bilo dovoljno negovatelja za ljude koji su sve stariji, kvalitet nege će trpeti. Tek kada se ovaj loše osmišljen sistem promeni radikalno, sve će biti bolje", zaključuje Saša.

Saša Ulova je pisac u češkom onlajn dnevnom listu Denik Alarm.

(Telegraf.rs)