Prodao je bubreg da spasi glavu od zelenaša: U kriminalnu mrežu upleteni najbolji lekari i političari

Putovali su noću, čini se satima... Jonas je imao povez preko očiju i bio je opijen od ksanaksa koji su mu dali. Nije bio siguran gde je, ali je osetio miris soli kada se automobil zaustavio. Čuo je Alija, drugog putnika, kako otvara svoj prozor i pali cigaretu. Vozač je samo teško disao i nije se pomerao. U tišini su proveli nekoliko minuta. Jonas je tad čuo kako nekom stiže poruka na mobilni...

U sledećem trenutku neko je otvorio vrata kraj kojih je sedeo i dvojica su ga uzela i sprovela u neku zgradu. Skinuli su mu povez i vodili su ga dugim hodnicima, a potom stepenicama koje vode u podrum. Tu je ušao u sobu gde je bio čovek u plavom hirurškom odelu i pričao je sa Alijem, posrednikom koji ga je doveo ovde. Verovao je da je to čovek koji će ga operisati. Pre nego što je uspeo da bilo šta pita, odveli su ga u drugu sobu, gde su mu rekli da navuče bolničku spavaćicu i da ček da se pripremi anestezija.

Preporučujemo

Dok je čekao, Jonas se prisećao svojih roditelja u njihovoj kući u Eritreji. Njegov mlađi brat je otišao u vojsku, njegova sestra je radila kao služavka... Nadao se da će njegova žrtva pomoći. U sobu je ušao neko i stavio mu iglu u ruku, posle je svuda bila samo tama...

Jonas je tri puta pokušao da stigne do Evrope, dva puta iz Libije, jednom iz Egipta. Međutim, svaki put je uhvaćen i prinuđen da plati između 3.000 i 7.000 evra da bi bio pušten na slobodu. Očajan i u dugovima, pozajmio je novac od zelenaša u Kairu. Oni su ga pritiskali, govorili mu da će dugove naplatiti milom ili silom. Na sve to, morao je da pošalje i novac kući, svojoj porodici u Eritreji. Zarobljen u začaranom krugu dugova, smatrao je da može da učini samo jedno da se izvuče - da proda bubreg.

Nelegalno je kupiti ili prodati bubreg bilo gde u svetu, osim u Iranu. Ipak, procene su da oko 10 odsto organa za transplantaciju dolazi iz nelegalnih izvora. Mnogi slučajevi, međutim, ostaju neprijavljeni, te se veruje da je brojka značajno veća.

Više zemalja, među kojima su Pakistan, Egipat, Bangladeš, Indija, Turska, Filipini i Kina slove za centre za trgovinu organima. Ali to je međunarodna operacija.

U svom izveštaju o trgovini ljudima za 2018, Kancelarija Ujedinjenih nacija za drogu i kriminal identifikovala je više od 700 slučajeva trgovine organima, većinu na Bliskom istoku i u severnoj Africi. Izveštaj Interpola iz 2021. tvrdi da je trgovina organima posebno zabrinjavaju'a u severnoj i zapadnoj Africi, gde su osiromašene zajednice i raseljeno stanovništvo u većem riziku od eksploatacije.

Prema Globalnoj opservatoriji za doniranje i transplantaciju (GODT), svake godine se zadovolji samo 10% globalne potražnje za transplantacijom. Povećana potražnja za transplantacijom bubrega, posebno je pogoršana nedostatkom dobrovoljnih donacija i ograničenim pristupom uslugama transplantacije. Ovo je dovelo do povećane zavisnosti od kriminalnih mreža koje dobijaju organe od ranjivih pojedinaca.

Hirurzi deo kriminalne mreže

Postoji crno tržište za organe - bubrege, rožnjaču i jetru... Rastuća potražnja za bubrezima je delimično rezultat širenja takozvanih "bolesti bogatih" – dijabetesa, hipertenzije, gojaznosti – i zatajenja bubrega. Prema dobrotvornoj organizaciji Kidney Care, u Velikoj Britaniji, lista čekanja za transplantaciju bubrega dramatično se povećala od pandemije. Shodno tome, sve više ljudi putuje u inostranstvo na operaciju. U mnogim zemljama koje privlače turiste za transplantaciju, bubrezi se dobijaju iz tela siromašnih i obespravljenih ljudi...

Autor teksta u Guardianu navodi da istražuje trgovinu organima od 2014. U poslednjih deset godina razgovarao je sa 43 ljudi iz sudana, Južnog Sudana i Eritreje koji su prodali bubreg zbog nemaštine.

U većini slučajeva bili su na meti kriminalnih grupa zbog svojih statusa - tražioci azila, izbeglice, migranti bez papira... Većina nije dobila novac koji im je obećan. Mnogi nisu dobili ni dinara. Kao "dvostruki kriminalci" - ilegalni migranti i prodavci organa - nisu bili u poziciji da se cenkaju, niti da osiguraju da će im obećani novac biti isplaćen. Zbog svog nerešenog zakonskog statusa malo je onih koji se odluče da prijave slučaj vlastima.

U nedostatku legalnih puteva za migraciju, mnogi su prodali svoje bubrege nakon što su uhapšeni, pritvoreni i u nekim slučajevima deportovani nazad u zemlje u kojima su im životi bili ugroženi. Većina je odlučila da izbegne izbegličke kampove, opisujući ih kao zatvore i logore smrti u koje ljudi idu da umru. Bili su razočarani Agencijom Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR).

Bolje je rizikovati preći Saharu, rekao je Jonas, nego živeti pod stalnim nadzorom, zarobljen i zavisan od korumpiranog sistema azila. Mnogi su, poput Jonasa, potrošili sve svoje resurse pokušavajući da dođu do Evrope i zatraže azil. Kategorizovani kao ilegalni i gurnuti na marginu društva, bili su izloženi eksploataciji različitih vrsta.

Ilegalne mreže koje snabdevaju tržište organe zavise od bliskih veza sa lekarima. Kriminalci su posrednici, dogovaraju cenu, pripremaju falsifikovane papire koji se potom predstavljaju kao dobrovoljno doniranje organa. Ovi posrednici, koji pronalaze bolesne pacijente i povezuju ih sa ranjivim "donorima", stvaraju dugoročna "prijateljstva" sa lekarima. Bez učešća hirurga koji izvode nelegalne transplantacije za novac, ova kriminalna mreža ne bi postojala.

U martu 2023, u Britaniji se sudilo po prvi put za trgovinu organima. Političar iz Nigerije, njegova žena i jedna posrednik optuženi su da su jednog muškarca iz Lagosa doveli u Britaniju da bi mu uzeli bubreg.

"Krijumčarenje ljudi preko granica da bi im se uzeli organi je vrsta ropstva. To tretira ljude i njihove delove tela kao stvari koje se kupuju i prodaju. To je trgovina koja udara na ljudsko siromaštvo, bedu i očaj", rekao je sudija.

Jonas preživeo pakao u rodnoj zemlji

Jonas je regrutovan u nacionalnu službu u Eritreji sa 14 godina. Poslat je na obuku u "Sava odbrambeni centar", veliki vojni kompleks u zapadnoj Eritreji, ozloglašen po vojnoj disciplini, fizičkim kaznama i prinudnom radu.

"Moj brat je bio sa mnom. Pokušali su da nam isperu mozak. Oni ne žele da ljudi imaju političke ideje, misli. Morao sam da pobegnem sa tog mesta", rekao je Jonas.

Jedne noći u septembru 2012. Jonas je uspeo da pobegne. Njegova porodica je platila krijumčaru da ga odvede do granice u Sudanu, gde ga je čekao kamion. Da bi stigao dotle, mora je da puzi ispod bodljikavih žica, preko oštrog kamenja, kako ga ne bi uočili. Znao je šta ga čeka ako ga uhvate, ubiće ga.

Kod jednog garnizona u blizini granice, Jonasa su prebadili u drugi kamion koji je išao za prestonicu Sudana, Kartum. U Omdurmanu, sa druge strane Nila, upoznao je krijumčara koji je trebalo da organizuje transport preko Mediterana.

Put je bio opasan i skup, ali Jonas nije imao izbora. Njegova porodica je dala sve što ima da pobegne iz Save i bio je odlučan da stigne do Evrope kako bi im vratio novac. Čuo je priče o otmicama i migrantskim rutama, ali je ovaj krijumčar imao dobru reputaciju i Jonas je verovao da će stići do Evrope.

Posle dugog i teškog puta preko Sahare, između Sudana i Libije, Jonas je po dogovoru isporučen na obalu Sredozemnog mora, van Tripolija. U aprilu 2018. gurnut je u mali čamac zajedno sa oko 100 drugih migranata. Bili su iz različitih delova Afrike – Eritreje, Somalije, Sudana, Južnog Sudana, Čada i Nigerije. Jedan od putnika, bez iskustva u plovidbi, dobio je odgovornost za upravljanje čamcem. Posle otprilike sat vremena, motor se ugasio.

Agonija na pučini i tortura u Libiji

Muškarci, žene i deca su sedeli bespomoćni, dehidrirani i umorni, dok je čamac besciljno plutao. Prošlo je šest sati pre nego što je libijska obalska straža presrela brod i vratila ga na afričko kopno. Rečeno im je da će biti privedeni zbog pokušaja ilegalnog ulaska u Evropu. Nakon što se motor ugasio, priseća se Jonas, putnici su pomislili da bi mogli da poginu.

"A kada je obalska straža došla neki od nas su poželeli da jesmo izginuli, jer smo znali kuda idemo“, rekao je Jonas.

Imigracioni pritvorni centri u Libiji, koje delimično finansira EU, su užasni. Pritvorenike su mučili, zlostavljali fizički, seksualno eksploatisali i terali na prinudni rad. Niko nije bio registrovan, nije povučen nijedan pravni korak, tako da nisu mogli da imaju advokata i stupe u kontakt sa vlastima. Jonas nije mogao da razgovara sa pripadnicima UNHCR ili Međunarodne organizacije za migracije (IOM) dok je bio u pritvoru.

"Mislim da su neki od njih dolazili u centar, ali su samo gledali okolo", priseća se.

Kako pravno ne mogu ništa da urade, pritvorenici su prinođeni da daju mito da bi izbegli kažnjavanje unutar centra i pobegli napolje.

"Kada čuvari dobiju pare samo te bace negde u pustinji. Tada se trudiš da te ponovo ne uhvate", kaže Jonas.

Jonas je ostavio nešto novca prijateljima u Egiptu za "ne daj Bože". Takođe je imao rođake koji žive u Švedskoj, Holandiji i Velikoj Britaniji, koji su prikupili sredstva da mu pomognu da plati izlaz iz pritvora u Libiji.

"Novac je poslat na račun u libijskoj banci preko Western Uniona“, rekao je on i dodao da je zatvorskim čuvarima platio oko 7.000 dolara. Nakon što je pušten, Jonas je otputovao u Kairo.

Do trenutka kada je izašao iz pritvora u Libiji, Jonas je iscrpeo sredstva koja je dobio od prijatelja i porodice. Kada je stigao u Kairo, pozajmio je 30.000 egipatskih funti (oko 500 evra) od zelenaša – što je bila privremena mera, kako je mislio, da pokrije troškove hrane i smeštaja dok je tražio posao.

Prošla su dva meseca. Jonas nije mogao da nađe pouzdano zaposlenje i nije bio u mogućnosti da isplati dug. Znao je da će, ako propusti sledeću uplatu, biti ozbiljnih posledica.

"Taj uterivač dugova mi je rekao da će mi čupati po zub za svaku uplatu koju propustim", rekao je.

Jonas je skoro izgubio nadu da će stići do evropskih obala kada mu je na uličnoj pijaci u Kairu prišao Sudanac, koji se predstavio kao Ali. Jonas mu je ispričao svoju priču. Ali je rekao da zna način na koji Jonas može da vrati sve svoje dugove i obezbedi mesto na pouzdanijem ribarskom brodu koji prelazi iz Egipta u Italiju. Rekao je Jonasu da može da proda svoj bubreg, zaradi mnogo novca i pritom spase svoj život.

Jonas je bio sumnjičav. Već je zapao u ozbiljne dugove pokušavajući da pređe Mediteran i bio je pod pritisom da vrati novac prijateljima, porodici i zelenašima.

"To je poslednje što bi bilo ko uradio, ali ja nisam imao drugi izlaz", rekao je Jonas.

Ali mu se, kako je rekao, činio pristupačnim i delovao je iskreno, pa je Jonas pružio ruku. Rečeno mu je da će dobiti 10.000 dolara za bubreg. Verovao je da će od tog novca vratiti dugove i da će mu ostati dovoljno da pređe Mediteran.

Operacija je obavljena u medicinskoj ustanovi u blizini Aleksandrije u novembru 2018. godine.

"Sećam se da sam se probudio i bio sam zbunjen“, rekao je Jonas.

Prvo čega je bio svestan bilo je zujanje koje je dolazilo od labave sijalice, poput zvuka zarobljenog insekta. Zatim je došao bol, pa strah, panika, bes.

"Vikao sam što sam glasnije mogao. Samo sam hteo da odem odatle”, rekao je Jonas prisećajući se kako je povraćao po podu.

Prolazili su sati. Konačno su se vrata otvorila i ušao je čovek koji je držao fasciklu. Čovek je rekao da će Ali uskoro doći, nakon čega bi mogao da ode. Dao je Jonasu dva leka protiv bolova i čašu vode i izašao jepre nego što je Jonas mogao da postavi bilo kakva pitanja.

Surovi Ali

Kada se Ali konačno pojavio, rekao je Jonasu da se obuče. Glas mu je bio oštar, sav njegov stari šarm sada je nestao. Medicinska sestra je uklonila braonilu iz Jonasove rueu i dvojica krupnih muškaraca otpratila su ga nazad do automobila. Jonas je naredne dve nedelje proveo u stanu u Kairu oporavljajući se. Pomno je praćen, u slučaju da odluči da napusti stan. Nisu želeli da privuče pažnju. Ako bi ga neko video, mogao bi da prijavi njegovo prisustvo policiji. Najbolje je bilo da ga drže sakrivenim dok ne ozdravi.

Jonasu je obećano 10.000 dolara, ali mu je dato samo 6.000 dolara. Ovo bi skoro otplatilo njegove postojeće dugove, ali nije bilo dovoljno da pokrije troškove krijumčarskih honorara (3.500 dolara) za sledeću fazu njegovog putovanja preko Mediterana. Jonas je otišao u policiju i prijavio Alija za trgovinu ljudima. Pokušavao je da objasni da je prevaren da proda bubreg kada je drugi policajac ušao u prostoriju. Drugi policajac je obavestio Jonasa da je krivično delo prodaja bubrega. Izvadio je svesku i tražio od Jonasa njegove identifikacione papire. Jonas je petljao po džepovima, tražeći dokumente za koje je znao da ih nema.

Policajaci su se šegačili da ne izgleda kao Egipćanin, da je previše taman i da mu je kosa mnogo kovrdžava. Insinuirali su da bi trebalo, ako je izbeglica, da ode da se žali u UNHCR. Ali, možda nije izbeglica, možda je ilegalni migrant... Policajac mu je naznačio da bi mogli da ga uhapse i deportuju ako "ne rodi papire".

Zažalio je što je otišao u policiju, panično je gledao okolo, ali se policajac smilovao i uz osmeh mu rekao da može da ide.

Posrednici bi da opravdaju svoj "dobrotvorni rad"

Autor teksta navodi da je priliko istraživanja želeo da sazna što više kako funkcioniše trgovina organima i kako posluju posrednici. Navodi da su "brokeri" bili svesni njegovog "njuškanja" i da su hteli da ga upoznaju i da opravdaju svoje postupke.

Neki koje je intervjuisao nisu videli ništa loše u tome što rade. Govorili su da, ako nekog treba kriviti, treba kriviti lekare koji su svesno vršili ilegalne operacije. Sebe su uglavnom videli kao "pružaoce usluga", deo lanca u već korumpiranom medicinskom sistemu. Za njih je to bio samo običan biznis.

Hakima je upoznao u Egiptu u februaru 2020. On je uveden u brokerski posao nakon što je upao u finansijske poteškoće.

"Ujak me je uzeo pod svoje", rekao je Hakim.

Njegova porodica je bila iz Kartuma, a njegov ujak je bio poznati broker organa, sa vezama sa lekarima i jedinicama za transplantaciju u Egiptu i inostranstvu, uglavnom u Saudijskoj Arabiji, Omanu i UAE.

Hakim je rekao da ga je ujak upoznao sa "svim vrhunskim momcima, doktorima i drugim posrednicima koji rade sa klijentima". Klijenti su bili pacijenti koji čekaju transplantaciju, neki iz Egipta, a drugi iz cele Evrope, Bliskog istoka i Severne Amerike.

Cene bubrega "variraju"

Kada ga je upoznao, Hakim je bio stacioniran u Kairu i bio je odgovoran za regrutovanje donora i njihovo upućivanje njegovom ujaku. U to vreme, marta 2004, centralna vlada u Kartumu, uz podršku milicije Džandžavid, pokrenula je brutalnu kampanju protiv pobunjenika u Darfuru, ubivši stotine civila i raselivši hiljade drugih. Usred haosa, Hakim je video priliku za regrutovanje. Kontaktirao je krijumčare u Kartumu, od kojih su mnogi imali veze sa zvaničnicima na granici Sudana i Egipta, koji su imali moć da propuste migrante u zamenu za novac. Brokeri su počeli da traže ljude koji beže od borbim koji bi mogli biti dovoljno očajni da prodaju bubreg.

"Mislio sam: oni su u veoma teškom položaju, možda će prodati bubreg za 5.000 dolara. Neko u Kairu će tražiti više", ispričao je Hakim.

Širom sveta, cena transplantacije na crnom tržištu kreće se od 20.000 do 200.000 dolara – viša cena generalno odražava bolji tretman i negu. Donor obično prima delić ovog kolača. Iznos koji dobijaju varira od zemlje do zemlje. Na Filipinima i u Kolumbiji dokumentovano je da osiromašeni poljoprivrednici i obveznici primaju manje od 2.000 dolara za bubreg. Nasuprot tome, bubrezi su prodati za između 10.000 i 20.000 dolara u Izraelu i Turskoj.

U Egiptu se bubreg može prodati od 5.000 do 20.000 dolara. Pacijenti, ili „turisti za transplantaciju“, plaćaju između 50.000 i 100.000 dolara, uključujući putovanje i smeštaj. Cena uglavnom zavisi od potražnje na tržištu. Za bubreg, cena plaćena prodavcu može biti između 5.000 i 20.000 dolara. Deo posla brokera je da otkrije koliko je kupac bogat i da uspostavi apsolutni minimum koji je "prodavac" spreman da prihvati. Osiromašeni, nezaposleni prodavac bez pravnog statusa nije u poziciji da pregovara. Iz tog razloga, ilegalni migranti su vredne mete.

Niz dugotrajnih sukoba u regionu obezbedio je stalan priliv ljudi čiji očaj može da se iskoristi na različite načine. Hakim je rekao da je sedmično uputio između 20 i 30 prodavaca, koje su mu i sami upućivali njegovi kontakti u Kartumu.

"Oni unapred dogovore prodaju organa i ja zovem ujaka da ih primi. Nakon operacije nastavljaju ka obali da pokušaju da pređu preko”, rekao je on. Većina, rekao je, ne uspeva da pređe Sredozemno more.

Upitan da li se kaje što iskorišćava jadne ljude, odgovorio je: "Da, žao mi ih je, ali im ja uvek damnovac. Drugi brokeri se dogovore oko cene i onda nestanu posle operacije. To se događa u 40% slučajeva".

Većina ljudi nije dobila obećani novac, a kako je nelegalno prodati bubreg, oni malo mogu da urade. Brokeri i medicinski stručnjaci sa kojima rade svesni su toga, koristeći pretnju krivičnim gonjenjem da ućutkaju svoje žrtve.

Prodala bubreg da bi mogla da izdržava ćerku

Hiba, mlada samohrana majka iz Sudana, razgovarala je sa autorom u Kairu u martu 2020. Prodala je bubreg da bi mogla da izdržava svoju ćerku. Obećano joj je 10.000 dolara, ali je plaćeno 4.000 dolara. Nakon što se oporavila od operacije, vratila se u bolnicu po novac. Ali pre operacije, ona je potpisala dokumente u kojima je pisalo da besplatno donira bubreg. Ovo je bilo dovoljno da se onima koji su uključeni u operaciju da zakonsko pokriće. A sada, ako bi Hiba odlučila da ih prijavi policiji, mogla bi da bude uhapšena zbog krivičnog dela prodaje bubrega. Bila je nemoćna da dobije punu naknadu koja joj je obećana.

Jedan od razloga što su presude širom sveta za nezakonito vađenje organa tako retke je taj što žrtve nerado istupaju. Druga je sistemska korupcija. Hakim navodi da lekari daju mito kako bi se zaštitili od policijskih istraga. Ali, dodao je, pomalo nejasno: "Lekari ne kontrolišu posao. Ljudi koji kontrolišu ovaj posao uzimaju proviziju od lekara. Ne poznajete ih niti znate šta rade. Vi samo znate da ti ljudi uzimaju proviziju od lekara, oni kontrolišu posao trgovine organima – inače nijedan lekar ne bi mogao da radi".

Upitan da li misli na državne zvaničnike, odgovorio je samo: "Na dovoljno su visokim pozicijama".

Pretnja hapšenjem, tvrdi Hakim, deluje kao oblik službene iznude. Korumpirani medicinski radnici, koji rade ilegalne transplantacije a plaćaju zaštitu, neće biti istraženi, dok bi oni koji odbiju da plate mogli biti uhapšeni.

Tri godine kasnije, u martu 2023, ponovo je autor sreo Hakima u Kartumu. Pratio je izveštaje kontakata u Egiptu koji su tvrdili da se ljudi, uglavnom iz Darfura, krijumčare iz Kartuma u ​​Kairo radi vađenja organa. Obećan im je bezbedan prolaz preko Mediterana, deo šeme "idi sada, plati kasnije". Ali kada su stigli u Kairo, bili su primorani da se odreknu bubrega kao cene za nastavak putovanja.

Pisao je Hakimu na WhatsApp da vidi da li nešto zna o tome, ali je on odbio da priča preko telefona i predložio je da se nađu, na groblju...

Sve se odigravalo u vreme rastućih tenzija između vojske Sudana i paravojnih jedinica, što preti da eksalira u građanski rat. Kada je Hakima upitao kako ide posao, ovaj je rekao da sve više ljudi dolazi.

"Neki od njih će pokušati da odu u Libiju. Drugi će pokušati da pređu preko Sredozemnog mora iz Egipta, ali ovo je teže. Dakle, mogu da prodaju svoje bubrege“, rekao je on. Hakim je negirao bilo kakvo saznanje o trgovini ljudima radi vađenja organa, rekavši da su u vreme sukoba ljudi primorani da rade stvari koje inače nikada ne bi radili.

Ili širi noge ili daj bubreg

Rat u Sudanu koji je u toku i humanitarna kriza koja je usledila gurnuli su ljude na ivicu. Na granicama zona sukoba, prodaja bubrega postaje krajnja valuta za ljude koji traže utočište. U junu 2023. autor je stupio u kontakt sa dve mlade Sudanke koje su pobegle od borbi u Kartumu. U aprilu 2023, Ranija je bila sa svojom prijateljicom Fatimom, obe studentkinje Univerziteta u Kartumu, kada je RSF izvršio raciju na glavni kampus, na obali Nila.

"Pokušavali smo da se sakrijemo od borbi. Tamo je bilo mnogo studentkinja koje su se plašile da odu. Mislili smo da ćemo biti bezbedni, ali su nas našli i naterali da imamo seks sa njima", rekla je Ranija.

Ubrzo nakon toga spakovali su svoje stvari i krenuli autobusom prema granici sa Južnim Sudanom. Čuli su da je put na jug jeftiniji od pokušaja da odu na sever do Egipta, a Ranija je imala brata koji živi u Kampali u Ugandi... Bilo je to sedmodnevno putovanje od Kartuma do Renka, malog grada u Južnom Sudanu blizu granice gde su hiljade ljudi postavile privremene kampove u sumornim uslovima. Nedostatak hrane, vode, zdravstvene zaštite i sanitarnih uslova doveo je ljude do povećanog rizika od bolesti, neuhranjenosti i nasilja. Svakog dana je bilo na stotine novopridošlih.

"Ljudi su nagurani zajedno ispod cerada. Komaraca ima svuda. Nema dovoljno hrane, vode, sapuna. Svi očajnički traže pomoć. To je haos”, rekla je sagovornica.

Kada su Ranija i Fatima stigle u improvizovani kamp na periferiji grada, prišli su im vojnici u civilu koji su prodavali karte za letove sa male piste izvan Renka do glavnog grada Južnog Sudana, Jube, i grada Nimule. Letove, koji bi trebalo da budu deo humanitarnog koridora, kontrolišu naoružane milicije koje naplaćuju previsoke naknade za ukrcavanje.

"Hteli su mnogo novca. Cena bi rasla svaki dan. Rekli su da ako nemamo novca možemo da imamo seks sa njima", kaže Ranija.

Kada su odbili, rekli su im da još nešto mogu da prodaju: bubreg.

"Rekli su da je to jedini način da odemo odavde. Bila su dva muškarca koja su pristala da prodaju bubreg, ali ne znam šta im se dogodilo. Bila sam zabrinut da će me ubiti i uzeti mi bubreg", rekla je Fatima.

(Telegraf.rs)