Ovde 3000 kuća zvrji prazno, a ima pogled na more od milion dolara: Odavde su proterana naša pravoslavna braća

Srbi obožavaju da letuju u Turskoj, pogotovo u egejskoj regiji, ni ne sluteći da se nadomak jednog od najlepših letovališta nalazi grad duhova u kojem su, do pre jednog veka, živela naša pravoslavna braća, a koje je sad ostavljeno rubu vremena i šuma ga guta.

Nedaleko od Fetija, na brdu sa kojeg puca pogled na Egej, nalazi se grad Kajakoj. Tu su velika škola, uske ali kućama načičkane ulice koje krivudaju sa obe strane brda, pogled na more od milion dolara, ali u ovom gradu nema ljudi već oko 100 godina...

Preporučujemo

Kajakoj, Kaje ili nekad Livisi, nalazi se u turskoj provinciji Mugla i već gotovo vek je pust. Naime, grad su stanovnici morali da napuste i prepušten je rubu vremena, surovoj prirodi i služi turistima kao spomenik mračnim vremenima Turske.

Na obroncima i dalje stoje kuće, ali se raspadaju, polako ih guta zelenilo, ali čuvaju priču o nestalim životima... Pre nešto više od jednog veka, Kajakoj, ili Levisi kako je bio poznat, bio je užurban grad sa najmanje 10.000 grčkih pravoslavnih hrišćana, od kojih su mnogi bili zanatlije koji su mirno živeli zajedno sa muslimanskim turskim farmerima u regionu. Ali, kako je Turska išla ka tome da postane nezavisna republika, njihovi jednostavni životi su bili raskomadani.

Tenzije sa susednom Grčkom nakon okončanja grčko-turskog rata 1922. dovele su do toga da su obe zemlje izbacile ljude koji su bili povezani sa drugom. Za Kajakoj je to značilo prisilnu razmenu stanovništva sa Turcima muslimanima koji žive u Kavali, u današnjem grčkom regionu Makedonije i Trakije.

Ali novopridošli muslimani su navodno bili manje nego zadovoljni svojim novim domom, brzo su krenuli dalje i ostavili Kajakoj da propadne.

Tuga i suze

Među malobrojnima koji su uspeli da ostanu bili su baka i deda Ajsun Ekiz, čija porodica danas drži mali restoran blizu glavnog ulaza u Kajakoj i gde se služi osveženje turistima koji dolaze da razgledaju grad. Priče o tim teškim godinama prenosile su se kroz generacije.

"Grčki narod je plakao jer nisu hteli da odu, rekli su mi baka i deda. Neki su čak ostavili svoju decu da ih čuvaju turski prijatelji jer su mislili da će se vratiti. Ali nikada nisu", kaže Ajsun, koja posetiocima sada prodaje ručno izrađeni nakit.

Ajsun priča da su porodice njene bake i dede bili pastiri i lako su se prilagodili životu na ivici grada. Većina njihovih "prisilno premeštenih" sunarodnika, kaže ona, nije volelo da živi u Kajakoju jer su zidovi kuća bili ofarbani u plavo, navodno da bi odagnali škorpije ili zmije.

Delovi te plave boje i dalje se mogu videti na preživelim zidovima oko 2.500 kuća koje čine Kajakoj, iako je nekoliko drugih ukrasnih detalja ostalo nakon decenija prepuštenih kišama, suncu i vetrovima. Ono što je ostalo još uvek vredi istražiti kao dokaz drevnog načina života na ivici modernog doba.

Džejn Akataj, koautorka knjige "Vodič kroz Kajakoj“, kaže da je jedan od razloga za napuštanje grada možda bila opipljiva tuga koja se nadvija nad mestom nakon tragičnih događaja iz 1920-ih. Priroda je takođe odigrala svoju ulogu u nestanku ovog bisera na brdu iznad Egejskog mora.

Zemljotresi i oluje

"Bilo je zemljotresa, oluja. Klima, vreme, stravične oluje, sve je to imalo uticaj na ovo zanimljivo mesto. Takođe, tokom godina se malter, koji je držao kuće, raspao i stvari se raspadaju ako se ne brinete o njima", kaže Akataj.

Danas posetioci plaćaju 3 evra na malom kiosku na glavnoj ulici, pre nego što kroče u Kajakoj. Odatle mogu relativno da hode uskim ulicama ovog nekada grčkog grada. Postoje znakovi koji ih upućuju ka školi, crkvi, fontani...

Treba izdvojiti nekoliko sati da biste detaljno obišli mesto. Sa malo posetilaca osim povremenih turističkih grupa u jeku sezone, ovde je lako naći vreme za osamu, zamišljajući kako je grad nekada vrveo od života, i to ne samo na starom gradskom trgu gde bi se lokalni muškarci nekada okupljali da piju čaj i razmenjuju priče.

Većina kuća, izgrađenih u veku pre napuštanja, sada nema krovove, a kroz njihove urušene zidove niču raznorazne biljke i drveće. Neke kuće imaju jame u svojim podrumima, koje su se nekada koristile za štavljenje kože, što nije neobično jer je obućarski rad ovde bio uobičajena profesija.

Mnogi još uvek imaju netaknute cisterne – ključne za skladištenje vode u gradu bez vodovoda.

"Voda za piće se donosila na magarcima", priča Ekiz prisećajući se kako su se meštani, pošto nije bilo vodovoda i kanalizacije neretko brisali komadima tkanine umesto papirom. Te krpe bi potom spalili ili pokopavali da istruli i oplodi zemlju.

Uprkos štedljivosti, Ekiz kaže da je Kajakoj bio relativno prosperitetan i da je nekada bio glavno komercijalno središte oblasti, nadmašujući obližnju luku Fetije – koja je sada napredan urbani centar i popularna turistička destinacija.

Iako je ovo očigledno bila blisko povezana zajednica, Ekiz insistira da je svako od dvospratnih imanja ovde pažljivo udaljeno od svog suseda.

"Sve kuće su izgrađene tako da niko nije blokirao sunčevu svetlost", kaže ona.

Gorke uspomene

Jedno od najistaknutijih zdanja u gradu je svakako Gornja crkva, velika struktura izbledelih ružičastih zidova od štukature i bačvastih plafona. Nažalost, zgrada je zapečaćena zbog svog oronulog stanja, ali svakako i dalje privlači poglede.

Na najvišoj unutrašnjoj tački grada, ruševine stare škole Kajakoj pružaju pogled na glavnu crkvu i kuće ispod. Danas se na stubu iznad zgrade vijori turska zastava.

Posmatrajući grad duhova, Iigit Ulas Oztimur, koji je ovde došao na odmor iz turske prestonice Ankare, opisuje Kajakoj kao "mračno ogledalo naše prošlosti".

"Ovo je nekada bilo hrišćansko selo, a sada ono što vidimo je gorak odraz onoga što se dogodilo. I pošto je većina zgrada netaknuta, možete osetiti kakav je život bio ovde", kaže ovaj Turčin.

Postoje obeležene pešačke staze koje prolaze kroz Kajakoj iz obližnjih gradova, ali se čovek lako može izgubiti lutajući ulicama. U gradu ima dosta slepih uličica, otvorena vrata i stepeništa mame svuda (iako se zbog oronulog stanja mnogih zgrada, posetioci mole da se uzdrže od ulaska).

Preko doline, krivudavim ulicama, vredi se popeti do manje crkve. To je strm uspon kroz stene i borovu šumu u poslednjih nekoliko metara, a zatim put vodi do vrha brda.

Odražavajući kulturu onih koji su ovde živeli, crkva podseća na klasične male strukture koje se često nalaze iznad sela na grčkim ostrvima. To je mala, skromna zgrada sa kupolastim krovom i malim nezastakljenim prozorima. Unutrašnjost je potpuno prazna.

Ovde se vijori još jedna turska zastava, jarko crvena na tamnoplavom nebu. A ispod, preko guste šumovite padine brda, blistave su vode Egejskog mora. To je spektakularan pogled - i onaj koji će se malo promeniti od dana kada je Kajakoj bio "živ" i naseljen.

(Telegraf.rs)