Da li će Tramp biti poput Musolinija, koji je iskoristio pokušaj ubistva da učvrsti vlast u Italiji?

Fašistički lider Benito Musolini je sedmog aprila 1926. održao govor na konferenciji hirurga i onda peške u pratnji svojih saradnika krenuo ulicama Rima. Kada je bio kod Kapitolskog trga iz mase je iskočila Irkinja Vajolet Gibson i upucala ga.

Metak je okrzno Musolinijev nos, a Gibsonova je pokušala ponovo da puca ali se metak zaglavio i policija ju je ubrzo savladala. Musolini je brzo prebačen na sigurno. Posle nekoliko sati on se pojavio u javnosti kako bi uverio svoje pristalice da je dobro.

Preporučujemo

Pozirao je za velikim belim zavojem na nosu. Portal "Politiko" je u svojoj analizi dao osvrt na dešavanja od pre skoro jednog veka i nedavni pokušaj ubistva Donalda Trampa, kandidata Republikanske stranke na predstojećim izborima u SAD.

Atentat je pokušaj da se jednim potezom promeni tok istorije. Međutim, kroz istoriju se pokazalo da oni češće ne uspevaju i da više služe ne za likvidaciju moćnika već za jačanje njegovog kulta ličnosti. Musolini je pokazao kako se to radi.

Nakon što je bio premijer jedne koalicione vlade, Musolini je proglasio diktaturu u januaru 1925. Nakon toga, pucanj Vajolet Gibson je bio treći pokušaj ubistva Musolinija.

Ranije napade izveli su italijanski antifašisti: Tito Zamboni, član parlamenta, socijalista, uhapšen je pre nego što je uspeo da ispali bazuku na Dučea iz hotelske sobe koju je iznajmio. Anarhista Đino Luketi bacio je bombu na Musolinijevu kolonu, ali ona nije eksplodirala.

U vreme kada je Gibsonova pucala, Musolini je koristio niz napada kao opravdanje za izdavanje "Zakona za odbranu države", koji su Italiju transformisali iz demokratije u autoritarnu državu.

Utemeljeni na ogromnom proširenju ovlašćenja izvršne vlasti na račun pravosuđa i parlamenta, Musolini i njegova fašistička partija ukinuli su slobodu štampe, zabranili sve opozicione političke stranke, zabranili štrajkove i nefašističke sindikate, stvorili ozloglašenu tajnu policiju OVRA...

Zakoni su jasno stavljali do znanja da će se svaki napad na lidera smatrati napadom na državu i nacionalno jedinstvo. Za fašiste, vođa nije samo predstavljao naciju, kao u demokratskoj tradiciji, već ju je i fizički oličavao.

Primio je udarce za naciju, pa su rane bile njegove, ali i naroda za čije je ime radio. Zbog toga je Musolini, inače novinar po obrazovanju koji je vodio računa o svakom detalju svog imidža, ​​posle napada slikao i zavoj je postao svojevrsna značka časti.

I zato je svaki neuspeli pokušaj postao hrana za njegov kult ličnosti time što je naizgled dokazao njegovu mačo čvrstinu, otpornost i nepobedivost. "Meci prolaze, Musolini ostaje", napisao je italijanski lider o pokušajima atentata u svojoj autobiografiji iz 1928.

Istorija Musolinijeve konsolidacije vlasti i napadi koji su prekinuli taj proces nose lekcije za naše razumevanje mentaliteta i metoda Donalda Trampa, nakon pokušaja ubistva na mitingu prošlog meseca.

Neposredno posle pokušaja ubistva: Donald Tramp Foto: Tanjug/AP

Poređenje između Musolinija i Trampa može biti preuveličano. Kao prvo, Tramp trenutno nije na vlasti. On je moćan čovek, ali ne možemo sa sigurnošću da znamo kako bi reagovao da se pucnjava dogodila kada je bio u Beloj kući i da li bi to iskoristio da se obračuna sa kritičarima ili da proširi svoj autoritet.

Ono što je sada jasno jeste da je atentat učinio Trampov kult ličnosti snažnijim i moćnijim za njegove sledbenike. Njegove tvrdnje da je žrtva u njihovo ime sada su verodostojnije, a njegova ličnost zacementirana kao nesalomivi borac. I on to zna.

Od Dučea pa nadalje, jake vođe su se stalno iznova trudile da pokažu da su drugačije od drugih ljudi. Oni misle o velikim delima, radeći stvari u obimu koje većina političara ne bi ni pokušala (pamti se Trampova ambicija da deportuje 15 do 20 miliona ljudi iz Amerike), razmišljaju unapred, zadržavajući kontrolu nad svakom situacijom čak i u trenucima kada su lično na meti i akutno su svesni političkog i medijskog uticaja događaja koji stvaraju istoriju, uključujući i atentate.

Poznavanje ponašanja moćnika daje Trampovim postupcima u dramatičnim trenucima nakon što je upucan ključni referentni okvir. Većina ljudi u toj situaciji bi imala instinkt da pobegne na sigurno. Ne i Tramp, koji je rekao agentima Tajne službe "čekaj, čekaj" kako bi mogao da obuje cipele, izloži svoje lice, ruku i šaku kamerama i gomili, i uzvikuje "bori se, bori se, bori se".

To je odmah stvorilo istorijsku sliku. Ovim gestom, Tramp je težio da svoj kult ličnosti, uveravajući milione njegovih odanih sledbenika da je preživeo i da je nepobediv, baš kao što je Musolini uradio sa svojom fotografijom skoro 100 godina ranije.

To što su republikanci na stranačkoj konvenciji počeli da stavljaju bele zavoje na svoje uho u čast Trampove sopstvene rane sigurno bi impresioniralo Musolinija.

Opasnost je ono što sledi - Krug nasilja

Zakoni koji su Italijanima oduzimali slobodu i pokušaji atentata koji su ih pratili bili su deo ciklusa nasilja izazvanog okolnošću koja može izgledati poznato - očajničkom željom vođe da izbegne razotkrivanje i krivično gonjenje za svoje zločine.

Rođen u Italiji iz pepela Prvog svetskog rata, izraz "fašizam" nastao je da opiše politički pokret koji je naglašavao silu i jedinstvo. Fašizam je počeo kao decentralizovani pokret milicije, a zatim je postao punopravna politička partija koja je nastojala da nametne "revoluciju reakcije", kako ju je nazvao Musolini, koristeći silu da poništi prava žena, radnička prava i demokratski pluralizam u cilju obnavljanja mitskog nacionalnog jedinstva.

Čak i kada fašističke partije u Italiji više nema, fašistička ideologija i dalje živi širom sveta, uključujući i Italiju, gde je premijerka Đorđa Meloni, na čelu neofašističke partije Braća Italije.

Davne 1922, šest meseci pre nego što je Musolini postao premijer nakon njegovog Marša na Rim - mobilizacija desetine hiljada naoružanih "eskadrista" u crnokošuljašima spremnih da jurišaju na centre moći Rima - postavio je ključna pitanja u članku koji je relevantan za američku desnicu vek kasnije: "Da li fašizam namerava da obnovi državnu vlast ili da je potkopa? Da li je to red ili nered? Možete li istovremeno biti konzervativci i subverzivci?".

Kao i mnogi autoritarni pokreti koji su došli posle njega, fašizam je inspirisao cikluse nasilja koji su mogli da deluju za ili protiv države i vođe. Fašizam je stekao moć na lokalnom nivou sejući teror na severu i u centru Italije, a kada je došao na vlast kao premijer, Musolini je nastavio da koristi nasilje da zastraši kritičare, čak i dok je povlađivao poslovnim elitama privatizujući sektor električne energije, telefonije i osiguranja.

On je bio pionir strategija za podrivanje slobodnih i poštenih izbora sa zakonom iz 1923. koji je svakoj stranci koja dobije preko 25 odsto glasova dao dve trećine mesta u parlamentu, što je fašistima donelo značajnu većinu na izborima u aprilu 1924.

Potom je usledio čin fašističkog nasilja koji se kao bumerang vratio Musoliniju. Naredio je ubistvo lidera socijalista Đakoma Mateotija, pravnika i borca za borbu protiv korupcije.

Mateoti je otkrio da je američka naftna kompanija Sinclair (koja je već zaražena američkim skandalom Teapot Dome) plaćala mito fašističkim zvaničnicima u zamenu za monopol na prava na istraživanje nafte u Italiji.

Da bi sprečio Mateotija da razotkrije svoju korupciju u parlamentu, Musolini je naredio pripadnicima njegove lične tajne policije da ga kidnapuju i ubiju ali su oni napravili niz grešaka.

Iako su uspeli da ubiju Mateotija, njihov automobil je ubrzo pronađen i trag je vodio do Čezara Rosija, šefa Musolinijeve lične tajne policije i njegove službe za štampu.

Iako je Mateotijevo telo pronađeno tek u avgustu 1924. godine, specijalni tužioci su pokrenuli istragu ubistva. Opoziciona štampa optužila je Dučea za saučesništvo u zločinu, a do kraja godine su Musolinijevi konzervativni saveznici počeli da vrše pritisak na njega da podnese ostavku.

"Zaista, postoje dva mrtva čoveka, Mateoti i Musolini", primetio je tada likovni kritičar Ugo Ojeti. Suočen sa verovatnim zatvorom i krahom svoje političke karijere, Musolini je trećeg januara 1925. godine napravio hrabar potez. Poručio je da uvodi diktaturu i da su on i njegova stranka iznad zakona.

"Ja i samo ja preuzimam političku, moralnu i istorijsku odgovornost za sve što se dogodilo. Ako je fašizam bio zločinačko udruženje, ja sam na čelu tog zločinačkog udruženja. Gospodo, Italija želi mir, tišinu, posao i spokoj. Daćemo ga ljubavlju, ako je moguće, ili silom, ako treba", rekao je jezivo.

Tada, kao i sada, autoritarizam podrazumeva transformaciju vladavine zakona u vladavinu bezakonja, a autoritarni lideri rutinski koriste pomilovanja da oslobode kriminalce koji mogu da koriste svoje dragocene veštine u partiji i vladi.

U julu 1925. Duče je pomilovao sve političke kriminalce, oslobađajući bande nasilnika poznatih kao "crnokošuljaši" koji su mu pomogli da dođe na vlast. Takođe je rešio svoje pravne probleme otpuštanjem sudija za prekršaje koji su nadgledali tekuću istragu o Mateotiju.

Njihove zamene donele su presudu za ubistvo iz nehata, oslobađajući Musolinija od direktne odgovornosti za zločin i postavljajući ga da vlada bez ograničenja.

Ovo je bila pozadina i kontekst za "Zakone za odbranu države" koji su proizašli iz Musolinijevog iskustva osećanja fizičke i političke ugroženosti. Oni su, u suštini, bili zakoni za odbranu Musolinija i stvorili su režimsku represivnu infrastrukturu.

Posle prva dva napada na njegov život u septembru i novembru 1925, Musolini je u decembru proširio moć izvršne vlasti da joj da ovlašćenja za sve državne funkcije. Januara 1926. izvršio je izvršne naredbe bez odobrenja parlamenta, stvarajući situaciju u kojoj se njegova volja ne može osporiti.

"Sada je zakon, ili bezakonje, tiranija, uspostavljen tempom koji oduzima dah", napisao je antifašista GA Borheze o ovim vanrednim zakonima i izvršnim dekretima.

Sudije koje nisu bile sklone fašizmu otpuštene su na osnovu "političke nekompatibilnosti", a čistke u državnoj službi su oslobodile pozicije za dodelu pozicija lojalista, uključujući pomilovane bivše eskadrone.

Musolini je personalizovao italijansku politiku i stvorio pravosudni okvir koji mu je dao "de facto" imunitet od bilo kakvih posledica za svoje postupke.

Atentate usmereni na njega tokom ovog perioda podstakli su kroz istoriju ljude koji su mislili da je eliminisanje vođa način da se personalistička diktatura potopi sa maksimalnom efikasnošću.

Umesto toga, neuspeli pokušaj ubistva često podstiče kult ličnosti vođe i daje verodostojnost narativima o njegovoj svemoći i potrebi da njegovi represivni zakoni čuvaju zemlju od zločina.

To je do sada bio slučaj sa Trampom, čije su pristalice prihvatile pucnjavu i čak navele božansku intervenciju u spasavanju njegovog života. Pucnjava takođe dolazi u atmosferi pojačanog političkog nasilja kojem je Tramp pomogao da se uvede u mejnstrim, ne samo svojom retorikom već i akcijama poput posete prodavnici oružja da biste se divili "gloku" sa njegovim imenom.

Tramp je uvek govorio svojim odanim sledbenicima da "neprijatelji“"ne idu za njim, već za njima, a on je "samo stajao na putu". Ovaj užasan pokušaj ubistva će potvrditi tu tvrdnju, posebno jer je atentator na mitingu ubio jednu, a ranio još dve osobe.

Sledbenici autoritarnih kultova ličnosti koji su vezani za vođu mogu postati nestabilni kada je on u nevolji. Desetine hiljada Trampovih pristalica koji su učestvovali u pobuni 6. januara da bi "zaustavili krađu" i vratili Trampa na vlast su dokaz za to.

Čak i pre pokušaja atentata, mogle su da se nađu paralele između napora Trampa i njegovih saveznika da prošire svoju moć i onoga što je Musolini težio.

Sličnosti "Projekta 2025" sa Musolinijevim "Zakonima za odbranu države" su upadljive, od čistki državne službe i uklanjanja nezavisnosti pravosuđa do šireg zagrljaja izuzetno agresivne upotrebe izvršne vlasti, koja će učiniti Trampovi bezbrojni pravni i finansijski problemi nestanu zauvek.

Tramp je takođe već obećao da će pomilovati pobunjenike od šestog januara ako bude izabran, baš kao što je Musolini pomilovao svoje crnokošuljaše. Tramp bi takođe mogao da iskoristi Ministarstvo pravde da lako poništi seriju krivičnih gonjenja sa kojima se suočava.

U međuvremenu, Vrhovni sud je predsedniku dao široka ovlašćenja za imunitet, osiguravajući Trampa iza nekoliko zaštitnih ograda.

Baš kao što je Duče prepravio vladu da podrži svoje ambicije za apsolutnu vlast pre tačno jednog veka, Tramp je mogao da da sve od sebe da ga sledi. A pokušaj ubistva potencijalno ojačava njegovu poziciju.

U ovom svetlu, Musolinijev zavijeni nos i Trampovo zavijeno uho govore o tome kako autokrate mogu da iskoriste nevolju da ojačaju svoju moć i to na račun demokratije.

(Telegraf.rs)