Šta je jedan od najvećih monstruma na svetu govorio pre smrti: Policija sve znala i u ubistvima ga podržala?

Luis Van Šur, osuđenik iz Južnoafričke Republike, koji je preminuo prošle sedmice usled komplikacije uzrokovanih sepsom, pre smrti je priznao da je ubio nekoliko desetina tamnoputih ljudi tokom aparthejda, ujedno tvrdeći da ga je policija ohrabrivala na nasilje i rasizam. Kako je pre vesti o smrti Šura pisao BBC, jedan od najvećih monstruma na svetu tvrdio je da bi i drugi mogli da preuzmu deo krivice za zločine koje je on počinio dok je radio kao obezbeđenje.

U razgovoru o poslednje četiri godine on je bio izneo stravične detalje koji pokreću niz pitanja o tome kako je on ranije pušten iz zatvora. "Kada stojite u sobi ubice oči vam se prirodno lepe za detalje", pisao je reporter BBC-a.

Preporučujemo

"Njegov krevet je besprekorno namešten. Plahta izgleda kao da je tek ispeglana. Vazduh je težak zbog cigareta, a pepeljara je prepuna pikavaca.  Trake lepljivog papira vise sa plafona, uvijaju se sa zarobljenim i umirućim muvama"

Kako su naveli, takozvani "ubica aparthejda" je izgubio zube. Zdravlje mu je narušeno. Nakon srčanog udara amputirane su mu obe noge, pa je ostao u invalidskim kolicima, sa bolnim ožiljcima. Kada je njegov hirurg izveo ovu proceduru, Van Šur je zahtevao epiduralnu umesto opšte anestezije, kako bi mogao da gleda kako mu uklanjaju noge.

"Bio sam radoznao", rekao je on, smejući se, i nastavio:

"Video sam ih kako seku, prosekli su kost".

Van Šur je želeo da ubedi novinare da on "nije čudovište za koje ljudi kažu da jeste".

Njegov entuzijastičan opis uklanjanja nogu nije mnogo ublažio njegovu sliku. Tokom trogodišnjeg perioda 1980-ih, pod rasističkim sistemom aparthejda u zemlji, koji je nametnuo strogu hijerarhiju koja je privilegovala bele Južnoafrikance Van Šur je pucao i ubio najmanje 39 ljudi.

Sve njegove žrtve su bili crnci. Najmlađi je imao samo 12 godina. Ubistva su se dogodila u istočnom Londonu, gradu u južnoafričkom istočnom Kejpu koji je poznat po jakom vetru. Van Šur je u to vreme bio čuvar, sa ugovorom da štiti čak 70 odsto preduzeća u vlasništvu belaca: restorane, prodavnice, fabrike i škole.

On je dugo tvrdio da su svi koje je ubio "zločinci" koje je uhvatio kako provaljuju u ove zgrade.

"Bio je neka vrsta ubice osvetnika. On je bio lik Prljavog Harija", kaže Isa Džejkobson, južnoafrička novinarka i rediteljka, koja je provela 20 godina istražujući slučaj Van Šura.

"To su bili uljezi koji su u mnogim slučajevima bili prilično očajni. Kopanje po kanti, možda krađa hrane, sitni kriminalci".

Van Šurova ubistva, ponekad i po nekoliko u jednoj noći, izazvala su teror u crnačkoj zajednici istočnog Londona. Gradom su se proširile priče o bradatom čoveku, zvanom "brkovi" na jeziku džosa, koji je učinio da ljudi nestaju noću.

Ali njegova ubistva nisu izvršena u tajnosti. Svako ubistvo između 1986. a 1989. policiji je prijavio sam Van Šur. Ali puštanje iz zatvora vođe anti-aparthejda Nelsona Mandele 1990. označilo je kraj ovoj nekažnjivosti. Promene su zahvatile Južnu Afriku i, nakon pritiska aktivista i novinara, čuvar je uhapšen 1991.

Suđenje Van Šuru bilo je jedno od najvećih suđenja za ubistvo u istoriji Južne Afrike, uključujući desetine svedoka i hiljade stranica forenzičkih dokaza. Međutim, slučaj protiv njega je u velikoj meri propao na sudu. U vreme njegovog suđenja, veći deo aparata sistema aparthejda je još uvek bio na mestu u pravosuđu.

Uprkos tome što je ubio najmanje 39 ljudi, osuđen je samo za sedam ubistava. Odslužio bi samo 12 godina zatvora. Policija i dalje klasifikuje 32 ubistva kao "opravdana". Zakoni iz ere aparthejda davali su ljudima pravo da upotrebe smrtonosnu silu protiv uljeza ako su se opirali hapšenju ili pobegli kada su uhvaćeni.

Van Šur se u velikoj meri oslanjao na ovu odbranu da bi održao svoju nevinost, tvrdeći da su njegove žrtve bežale kada je pucao u njih. Istraga BBC o Van Šuru pomno je ispitala dokaze koji stoje u osnovi ovih takozvanih "opravdanih" pucnjava, udubljujući se u davno zaboravljene policijske izveštaje, obdukcije i svedoke izjave.

Istragu je vodila Isa Džejkobson, a uključivala je godine arhivskog istraživanja u više gradova. Najvažniji dosijei bili su razbacani među stotinama kutija, skrivenih u trezorima.

"Cela skala toga je samo očaravajuća. Zapanjujuće je da bi bilo koji sud mogao da dozvoli da se to dogodi", rekla je ona.

Neki od najpotresnijih dokaza koje je ona pronašla su izjave svedoka ljudi koje je Van Šur povredio, ali su preživeli. Ovi izveštaji su u suprotnosti sa argumentom obezbeđenja da su bežali kada ih je upucao.

"Igrao se" sa žrtvama

Više ljudi je reklo da ih je Van Šur upucao dok su im ruke bile podignute, nakon što su se predali. Drugi ga opisuju kako se igrao s njima, pitajući ih da li bi radije bili uhapšeni ili upucani, pre nego što im je pucao u grudi.

Još jedna žrtva je opisala da je pogođena u stomak, moleći za vodu, pre nego što ju je Van Šur udario nogom u ranu. Čuvar je bio naoružan poluautomatskim pištoljem kalibra devet milimetara, često punjenim mecima sa šupljim vrhom, koji izazivaju ozbiljne unutrašnje rupture prilikom penetracije u žrtve.

U jednom slučaju, ispalio je osam hitaca u nenaoružanog čoveka. U posebno brutalnom slučaju 11. jula 1988. Van Šur je upucao 14-godišnjeg dečaka koji je provalio u restoran tražeći sitniš.

Dečak - koji nije identifikovan da bi se zaštitila njegova privatnost - rekao je policiji da se sakrio u toalet kada je video Van Šura sa pištoljem. Kaže da ga je obezbeđenje prozvalo, rekao mu da stane pored zida, a zatim ga više puta upucao.

"Rekao mi je da ustanem, ali nisam mogao", rekao je dečak u svom snimljenom svedočenju i dodao:

"Dok sam ležao, šutnuo me je u usta. Podigao me je i naslonio na sto, a onda me ponovo upucao".

Dečak je preživeo, ali mu sud nije verovao. On je optužen za provalu u zgradu. Mnogi mladi crnci i dečaci koji su dali izjave iz prve ruke da ih je Van Šur napao i upucao suočili su se sa sličnom sudbinom.

Iskazi poput ovog čuli su se tokom suđenja Van Šuru, ali je sudija u više navrata odbacivao svedoke kao "nesofisticirane" i "nepouzdane". U Južnoj Africi nema suđenja sa porotom. Mišljenje sudije je konačno. U vreme suđenja Van Šuru, mnogi članovi bele zajednice u istočnom Londonu su ga podržali.

Jedan preduzetnički biznismen štampao je nalepnice za branike sa slikama čuvara. Rekli su "Volim Luisa", pored srca punog rupa od metaka.

"Postojala je očigledna rasna pristrasnost u pravnom sistemu", kaže Patrik Gudenug, južnoafrički novinar koji je vodio istragu 1980-ih o Van Šuru. Takođe je prisustvovao njegovom suđenju.

"On je imao ogromnu podršku. Bez toga ne bi mogao da se izvuče ni sa delićem onoga što je izvukao".

U Južnoj Africi ne postoji rok zastarelosti za ubistvo ili pokušaj ubistva. U teoriji, ništa ne sprečava policiju da ponovo otvori slučaj i ponovo proceni ove "opravdane" pucnjave.

"Luis van Šur je u suštini izlazio i ubijao ljude zbog sporta", kaže Dominik Džons, novinar koji je pomogao da se podigne svest o ovim zločinima.

"Svaka noć je nova avantura, ako to želite tako da kažete", rekao je Van Šur.

Mnoga preduzeća koja je štitio instalirala su tihe alarme. Kada bi neko provalio, Van Šur bi primio upozorenje koje mu je omogućilo da iznenadi uljeza - i tačno identifikuje gde se on nalazi unutar zgrade. I uvek je išao sam.

"Bio sam bos. Tiho je. Ne škripe vam cipele po pločicama i slično", kaže.

Nikada ne bi upalio svetlo. Umesto toga, oslanjao se na svoje čulo mirisa.

"Ako neko provali, adrenalin ispušta miris. I to možete da osetite. Van Šur je tvrdio da nije išao na posao "sa namerom da ubije crnce" i govorio je da nije rasista. Ali je priznao da mu je uhođenje u mraku bilo "uzbudljivo".

Pre nego što je postao radnik obezbeđenja, Van Šur je 12 godina bio član policije istočnog Londona. Nekada se nosio sa onim što je nazvao "psima napadačima", koje je koristio da bi pronašao i hvatao demonstrante i kriminalce, skoro svi su bili crnci.

Uporedio je ovo sa "lovom, ali drugačijom vrstom".

"Bukvalno je lovio ljude"

Tetinene Džo Džordan, bivši anti-aktivista aparthejda koji je delovao u istočnom Londonu u vreme Van Šurovih ubistava, dobro se seća toga.

"On je lovio, bukvalno lovio ljude".

Van Šur snažno je poricao da je "serijski ubica" i verovao je da je sve što je uradio bilo "u okviru zakona". Govorio je da ljudi, ako se osećaju uvređenim zbog njegovih ubistava, treba da okrive južnoafričku policiju.

Istakao je da ga policija nikada nije kritikovala niti upozoravala, već ga je aktivno podržavala i bodrila.

"Svaki policajac u istočnom Londonu znao je šta se dešava, svi policajci su znali. Nijednom niko nije rekao - Hej Luise, na granici si ili bi trebalo da se smiriš ili šta već... svi su znali šta se dešava".

U policijskim evidencijama koje se čuvaju u javnim arhivama, gospođa Džejkobson je pronašla primere ubistava u kojima su policajci bili prisutni u vreme pucnjave. Činilo se da ni u jednom trenutku nisu ispitivali Van Šura kao osumnjičenog.

U mnogim slučajevima, policija nije uspela da fotografiše pokojnike na mestu pucnjave i nije uspela da prikupi ključne forenzičke dokaze, kao što su čaure. Van Šur je često bio jedini svedok njegovih pucnjava, tako da su ovi dokazi mogli biti ključni za utvrđivanje šta se zapravo dogodilo.

"To su bila zataškavanja. Imao je podršku policajaca nižeg i višeg ranga. Oni nisu hteli da ga istraže. Seli bi sa njim i popili piće, popušili po cigaretu dok bi ćaskali, a leševi su ležali u blizini", smatra Gudenug.

U svim slučajevima Van Šur je povukao okidač, ali između policije i preduzeća koja su ga angažovala, čitava zajednica je igrala ulogu u ubistvima koja su se dogodila u istočnom Londonu.

"Van Šur je bio serijski ubica jer je postojalo društvo koje mu je dozvolilo da to bude", kaže Džejkobsonova.

Za rođake njegovih žrtava, sloboda ubice i neuspeh države da temeljno istraži njegova ubistva, stalni su izvor bola. Neki nikada nisu pronašli tela svojih najmilijih.

"Izgleda kao da smo zaglavljeni u ovoj fazi slomljenog srca, ljutnje", kaže Marlen Mvumbi, čijeg brata Edvarda je ubio Van Šur 1987.

Vlasti su bacile njegove posmrtne ostatke u neobeleženu grobnicu bez pristanka porodice.

Šarlin Krejdž, bivša aktivistkinja koja je igrala ključnu ulogu u vršenju pritiska na južnoafričke vlasti da krivično gone Van Šura, ogorčena je što mu je ikada bilo dozvoljeno da bude oslobođen.

"To je šokantna greška pravde. Nema razloga da se njegov slučaj ponovo ne otvori", navela je ona.

Van Šur je po završetku suđenja 1992. osuđen na više od 90 godina zatvora. Pušten je na uslovnu slobodu 2004. Pre dve godine održani su protesti u Johanesburgu zbog puštanja na uslovnu slobodu Januša Valusa, koji je ubio političara protiv aparthejda Krisa Hanija.

Nekoliko godina ranije, Eugen de Kok, zadužen za vod smrti odgovoran za otmicu, mučenje i ubistvo desetina crnih aktivista takođe je oslobođen. U godinama uoči smrti, Van Šur je većinu svog vremena provodio gledajući ragbi, pušeći i igrajući se sa svojim ljubimcem rotvajlerom, Brutusom.

Govorio je da se ne seća mnogih svojih ubistava. Prema nepotvrđenim informacijama on je ubio više od sto osoba. Van Šur je to porekao, ali je priznao da je možda ubio više od 39 ljudi. Rekao je i da je ponosan na svoje postupke.

"Ne osećam nikakvu krivicu. U sebi nemam kajanja", izgovorio je neposredno pred smrt.

Uoči objavljivanja teksta o Šuru, BBC je kontaktirao Južnoafričku policiju za komentar, ali ostali su bez odgovora. Vlasti nisu dale nikakvo objašnjenje zašto Van Šurova ubistva nisu ponovo istražena u eri posle aparthejda.

(Telegraf.rs)