Na samrti priznala da je ubila teško bolesnog sina (7) kako bi ga oslobodila patnje: Njena priča kida dušu

Foto: Facebook/Antonya Cooper

Majka na samrti priznala je da je ubila svog terminalno bolesnog sedmogodišnjeg sina koristeći veliku dozu morfijuma da bi mu "tiho okončala život", javlja Daily Mail.

Antonija Kuper iz Ebingdona, Oksfordšir, rekla je da je njen sin Hamiš imao rak u četvrtoj fazi i da je "bio suočen sa najstrašnijim patnjama" pre nego što je preminuo 1981. godine.

Preporučujemo

Rekla je da je Hamiš "govorio da ima bolove i pitao me da li mogu da mu uklonim bol" i da kao majka "nije mogla da ga pusti da pati".

Hrabar dečak se borio sa neuroblastomom - retkim rakom koji pogađa decu - od svoje pete godine i bio je osuđen na samo tri meseca života.

Uprkos 16 meseci "užasnog" lečenja raka u londonskoj bolnici Great Ormond Street, Hamiš je zbog neizlečive bolesti bio u konstantnim bolovima.

Govoreći o svojoj odluci da svom malom dečaku da veliku dozu morfijuma, Kuperova je rekla: "To je bila ispravna stvar. Moj sin je bio suočen sa najstrašnijim patnjama i intenzivnim bolom, nisam mogla da dozvolim da prolazi kroz to."

Suočavajući se sada sa sopstvenom borbom protiv terminalnog raka, ona je u srceparajućim detaljima opisala kako je pomogla svom sinu da umre nakon što ju je molio da mu olakša patnje.

"Poslednje noći Hamišovog života, kada je rekao da ima mnogo bolova, pitala sam ga: 'Da li bi želeo da uklonim bol?' i on je rekao: 'Da, molim te, mama'", rekla je Kuperova za BBC Radio Oksford.

"I kroz njegov kateter, eksterni, dala sam mu veliku dozu morfijuma koja je tiho okončala njegov život."

Umiruća 77-godišnjakinja je upitana od strane BBC Radio Oksford da li veruje da je njen sin znao da je nameravala da mu oduzme život.

Antonija je detaljno ispričala kako je i zašto donela najtežu odluku u životu Foto: Facebook/Antonya Cooper

"Veoma snažno osećam da je u trenutku kada mi je Hamiš rekao da ima bolove i pitao me da li mogu da mu uklonim bol, znao, negde u sebi, šta će se dogoditi", odgovorila je.

"Očigledno ne mogu da vam kažem zašto ili kako, ali bila sam njegova majka, on je voleo svoju majku, a ja sam ga potpuno volela, i nisam mogla da ga pustim da pati, i osećam da je zaista znao gde ide."

Priznanje gospođe Kuper dolazi dok se bori za promenu zakona o asistiranoj smrti.

Asistirano samoubistvo - čin namernog pomaganja nekome da okonča svoj život - i eutanazija- namerno okončanje nečijeg života - su ilegalni u Velikoj Britaniji.

Njeno priznanje za BBC sada bi moglo da dovede do potencijalne policijske istrage.

Na pitanje da li razume da je potencijalno priznala krivično delo ubistva iz nehata ili ubistva, rekla je za radio stanicu: "Da".

"Ako dođu 43 godine nakon što sam dozvolila Hamišu da mirno umre, morala bih da se suočim sa posledicama. Ali morali bi biti brzi, jer i ja umirem", dodala je gospođa Kuper.

Hamiš je preminuo kod kuće 1. decembra 1981. godine.

Godine 1979, nakon njegovog petog rođendana, Hamiš je počeo da plače od bolova i gubi na težini - i sa majčinim instinktom, Antonija je znala da je "ozbiljno bolestan".

Ali trebalo je 13 nedelja da posećuju sedam različitih lekara opšte prakse pre nego što je odlučila da odvede Hamiša kod privatnog pedijatra - i čak tada joj je rečeno da "nema ničeg lošeg".

Antonija je "insistirala" na daljim pregledima, uključujući krvne testove i rendgen - i kasnije se ispostavilo da je Hamiš imao tumor veličine grejpfruta u stomaku, odnosno neuroblastom u četvrtoj fazi.

Hamiš je tada prebačen u bolnicu Great Ormond Street (GOSH), gde je prošao kroz hemoterapiju, autotransplantaciju koštane srži, radioterapiju i operaciju uklanjanja kancerogenog tkiva, koje se smanjilo na veličinu mandarine.

Njegova prognoza bila je tri meseca i naknadno je prošao kroz 16 meseci lečenja u GOSH, što je "uništilo delove njegovog tela" ali mu je produžilo život.

Antonija je rekla da je imala iskrene razgovore sa Hamišom i njegovom sestrom Tabitom, koji su bili "bliski kao lopov i partner", o "verovatnoći da neće preživeti".

Dok Hamiš nije direktno pitao o smrti, došlo je do trenutka kada je, kao odgovor na jedno od njegovih pitanja, Antonija rekla: "Da, Hamiš, verovatno ćeš umreti."

Ovo je bilo izuzetno izazovno, ali nakon što su mu se tretmani završili, vratio se u školu, kosa mu je počela ponovo rasti, a u leto 1981. porodica je uživala u praznicima na moru.

Međutim, na jesen, Hamiš je povredio članak i razvio septički artritis, što je dovelo do uzimanja biopsija - i kasnije se otkrilo da se njegov rak "vratio sa osvetom".

U tom trenutku, Antonija je rekla da su "znali da je to poslednje putovanje" i, nakon što je primio palijativnu negu kod kuće i dobio morfijum sulfat, Hamiš je preminuo 1. decembra 1981.

Opisujući uticaj njegove smrti, rekla je: "Jednostavnost toga je da pretrpite amputaciju i potrebno vam je vreme da naučite da živite s tom amputacijom.

"Nikada to ne prebolite jer ste izgubili taj ud, on je zauvek otišao, ali naučite samo da se nosite s tim."

Hamiš (desno) sa sestrom Tabitom Foto: Facebook/Antonya Cooper

Gospođi Kuper sada je dijagnostikovan neizlečivi rak pankreasa i prolazi kroz hemoterapiju, za koju je rekla da se zbog nje oseća "grozno".

Sada želi da se zalaže za promenu zakona o asistiranoj smrti u Velikoj Britaniji, pridružujući se takvima kao što je Ledi Ester Rancen.

Ledi Ester, najpoznatija po vođenju i produkciji popularne BBC emisije "That's Life!", jedan je od najpoznatijih zagovornika asistirane smrti, nakon što joj je prošlog januara dijagnostikovan rak pluća u četvrtoj fazi.

Prošlog decembra, otkrila je da se prijavila za Dignitas, najpoznatiju kliniku za asistirano samoubistvo u Švajcarskoj, i rekla da bi "mogla otići u Cirih" ako njen kompleksni tretman za rak ne uspe.

U Engleskoj i Velsu, asistirano samoubistvo može biti procesuirano sa maksimalnom kaznom zatvora od 14 godina.

Ali uprkos ogromnom ličnom riziku, njena ćerka, Rebeka Vilkok, nagovestila je da bi pomogla svojoj majci da ode u Dignitas kliniku.

Vilkok, koja je i sama televizijska voditeljka, napisala je u magazinu Saga: "Ako ode – trenutno bi to bila njena jedina opcija za asistiranu smrt – moraće da ode sama. Protivzakonito je pratiti je. Suočila bih se sa optužbom za ubistvo iz nehata i mogla bih dobiti do 14 godina zatvora."

"Čak i ako ne dođe do suđenja, mnogi ljudi se suočavaju sa dvogodišnjom istragom. Imam mladu porodicu sa dvoje dece, dom i složen posao. Ne bi trebalo da rizikujem da idem u zatvor samo da bih majci pravila društvo, ali nisam sigurna da bih mogla da je pustim da ode sama."

"To je nemoguća odluka koju treba doneti: ili rizikovati potencijalno procesuiranje u najgorem trenutku mog života, kada sam upravo izgubila obožavanu majku, ili učiniti nezamislivo i pustiti je da umre sama u stranoj zemlji, bez ikoga koga poznaje ili voli da je drži za ruku."

Vilkok je dodala: "Pomisao da zaista umire je odvratna, ali pomisao da umire u bolovima je nezamisliva."

"Njen zdravstveni status nije sjajan i njena bolest nema leka. Prognoza može dovesti do bolne smrti koja možda neće biti ublažena palijativnom negom i opioidnim lekovima protiv bolova."

S druge strabne, gospođa Kuper se sada suočava sa sopstvenim neizlečivim rakom četiri decenije nakon smrti svog sina.

"Nisam religiozna osoba, ali postoji mali glas unutar mene koji veruje da bi bilo divno kada bih mogla ponovo da zagrlim Hamiša", zaključila je ona.

Šta je neuroblastom?

Foto: Shutterstock

Neuroblastom je retki rak koji pogađa decu i obično počinje u stomaku.

Oko 100 dece, koja su obično mlađa od pet godina, svake godine bude dijagnostikovano u Velikoj Britaniji.

Bolest pogađa približno 800 novih slučajeva dece godišnje u SAD.

U otprilike polovini slučajeva, neuroblastom se širi na druge delove tela, posebno na jetru i kožu.

Uzrok neuroblastoma nije jasan. Može postojati povezanost sa porodičnom istorijom.

Glavni simptom obično je kvržica u stomaku, koja može izazvati oticanje, nelagodnost ili bol.

Ako bolest zahvati kičmenu moždinu, može dovesti do utrnulosti, slabosti i gubitka pokreta u donjem delu tela.

Lečenje zavisi od toga koliko je rak uznapredovao i rizika da se vrati nakon terapije.

Uobičajeni načini lečenja uključuju operaciju, hemoterapiju i radioterapiju.

(Telegraf.rs)