Probali smo čuveni punč američke vojske, poseban šmek dala vojnička čarapa: Ovo su utisci iz "prve ruke"

Foto: Mileta Mirčetić

Dan kopnene vojske Sjedinjenih Država obeležen je prošle nedelje u dvorištu Ambasade SAD u Beogradu i tom prilikom je u skladu sa tradicijom održana i "ceremonija činije punča", kada zapravo američki vojnici prave koktel koji po svom sastavu, u najmanju ruku, nije za one sa slabim stomakom!

Ceremonijom pravljenja punča povodom 249. rođendana kopnene vojske Amerike rukovodio je pukovnik Kori Šej, vojni ataše Ambasade SAD:

Preporučujemo

"Dame i gospodo svaki rod američke armije ima sopstvenu tradiciju kada je u pitanju obeležavanje istorije. Pošto sam ja oficir oklopnih jedinica sledim tradiciju konjice. Ceremonija činije punča oslikava istoriju konjice u američkoj armiji", rekao je na početku pukovnik Šej i nastavio:

"Činija punča je spasilac za sve pripadnike konjice na njihovom putu ka pobedi. Žestok i oštar ukus punča mogli su da degustiraju samo stari i prekaljeni vojnici. Za druge je to otrov sa ubodom škorpije, ujedom kobre i udarcem kopita mazge. Iako smo ponosni vojnici sadašnjice, ne smemo zaboraviti istoriju koju sada slavimo dok pravimo ovaj grog".

Vojni ataše Ambasade SAD u Beogradu potom je u veliku srebrnu činiju zajedno sa svojim "klasićima" dodavao jedan po jedan sastojak objašnjavajući njihovu simboliku:

"Prvo moramo imati bazu. Ona se kuvala u vrelini bitke, na vatri isukanih sablji kojima smo napadali svoje neprijatelje i hladila u našim pobedama koje su obišle svet. Kao najviši ovicir konjice stavljam bazu, to je krv konjice".

Usledilo je objašenjenje za drugi sastojak...

"Kopnena vojska SAD osnovala je svoje prve konjičke pukove da bi zaštitila granice naše zemlje i tamošnje doseljenike i održavala red i zakon na ivici civilizacije. U čast hrabrih konjanika koji su patrolirali Divljim zapadom dodajem plavu votku koja predstavlja nepregledno nebo iznad našeg bojnog polja".

Treći sastojak dolazi sa Kariba.

"Rat sa Španijom je objavljen 1898. godine Vojnici američke konjice poslati su na Kubu. Tamo su ostali do 1902. godine. Brzina i efekat šoka koji su ostavili naši jahači brzo su doveli do okončanja rata. U njihovu čast dodajem kubanski rum u činiju".

Četvrti sastojak stigao je iz Meksika:

"Poslednja bitka konjice na zapadnoj hemisferi odigrala se posle napada Pančo Vilje na Kolumbus u Novom Meksiku 1916. General Džon Džozef Peršing poslao je kaznenu ekspediciju u Meksiko da bi za sva vremena zaustavio neprijateljske napade na naše granice. Kao priznanje konjici jer je upravo ona obezbedila našu prašnjavu južnu granicu dodajem tekilu".

Peti sastojak bio je nešto blaži i sa manjim procentom alkohola:

"Početkom 1943. američka konjica je vratila svoje konje i zamenila ih čeličnim životinjama. One su bile mnogo glasnije ali jednako pouzdane. U Drugom svetskom ratu oklopne jedinice su nastupale u bitkama širom Pacifika od Admiralskih ostrva do Filipina i širom Evrope od Normandije do reke Elbe. Oklopne jedinice su bile počasna garda generala Mekartura u Tokiju. Za oklopnjake koji su prolivali svoju krv širom sveta i okusili ukus pobede u Tokuju dodajem azijsko pivo".

Šesti sastojak takođe stiže iz Azije:

"Severna Koreja je 25. juna 1950. pokrenula iznenadni masovni napad na naše saveznike na jugu. Sedma oklopna divizija se vrlo brzo našla usled očajničke bitke sa bezbrojnim ljudskim talasima komunista u blizini Busana. Nepokolebljivi američki oklopnjaci preokrenuli su tok rata i istakli se tokom naredne tri godine izvršivši proboj od preko 180 kilometara na teritoriju Severne Koreje. U čast ogromnih žrtava u zaleđenom paklu tadašnje Koreje protiv masovnih divljih hordi koje su ginule na pukovskim bajonetima dodajem snažan i neuhvatljiv ekstrakt poznat pod imenom sudžu".

Torta na kraju: Ambasador SAD Kristofer Hil i pukovnik Korni Šej Foto: Mileta Mirčetić

Sedmi sastojak je dobro poznat i na ovim prostorima:

"Šezdesetih godina 20. veka vojsci su bili potrebni provereni ratnici kako bi isprobali novu vrstu ratovanja, operacije vazdušne mobilnosti. Kada je u pitanju mobilnost oklopne jedinice su bez premca. Na improvizovanom heliodromu 14. novembra 1965. u dolini La Drag u južnom Vijetnamu jedna jedina eskadrila američkih oklopnih jedinica suočila se sa tri puka vojske Severnog Vijetnama. Tokom teških celodnevnih borbi uništen je jedan neprijateljski puk i teško oštećena još dva. To je bila prva velika taktička pobeda Sjedinjenih Država koja je pokazala značaj operacija vazdušne mobilnosti. Kao simbol litara i litara znoja koje su naši vojnici prolili u džunglama Vijetnama dodajem mlako pivo Badvajzer".

Usledili su potpuno neočekivani sastojci:

"U avgustu 1990. godine Sadam Husein je napao Kuvajt. Oklopni pukovi američke kopnene vojske neumorno su napadali Sadamove snage i poslali ih u paničan beg za manje od 48 sati borbe Rat u Persijskom zalivu naučio nas je da su oklopna vozila Bredli i helikopteri dostojna zamena za naše stare vedete. Kako bismo obeležili ovu ranu pobedu dodajemo pesak, a u čast naših novih oklopnih konja dodajemo njihovu krv - gorivo aviona JP8".

Pukovnik Šej je potom pozvao najmlađeg prisutnog vojnika da proba punč:

"Sada ćemo zamoliti našeg najmlađeg vojnika, pošto su oni potrošna roba, da proba ovaj grog kako bismo znali da li je dobar za piće".

Kako je redov primetio da koktelu nešto fali u njegovo pravljenje se uključio i Ambasador SAD Kristofer Hil:

"Pukovniče, gledao sam vašu ceremoniju iako nisam ožedneo. Mislim da je mladi vojnik u pravu i da nedostaje jedan sastojak. U znak priznanja za sve poginule pripadnike oklopnih jedinica koji su okačili šapku i sada piju na onom svetu nudim vam fini francuski šampanjac".

Ambasador Hil je potom rekao da punč sada izgleda previše rafinirano za ovu grupu i pozvao pukovnika Šeja da ga dodato začini:

"Jedini pravi začin je iskustvo. Kao priznanje našem zajedničkom iskustvu vojnika i ratnika umočiću svoju staru čarapu koja je preživela mnoge poligone i nekoliko ratova. Sada proglašavam punč spremnim za konzumaciju".

Potom je pukovnik Šej pozvao generala Jankovića iz Vojske Srbije da zajedno popiju prvu čašu, nakon čega je u prisustvu vojnih delegacija brojnih ambasada usledila proslava rođendana kopnene vojske SAD.

Utisak iz prve ruke o ovom neobičnom punču

Pre samog komentara mali uvod da bi pojasnili neke stvari: Za nepunih pola veka bitisanja ne mogu da se pohvalim preterano velikim iskustvom kada je alkohol u pitanju (bez obzira što se s ovom konstatacijom moja supruga ne bi složila), ali jednostavno nisam mogao da odolim. Morao sam da probam ovo piće sa kojim se prvi put susrećem.

Taj bućkuriš u velikoj srebrnoj činiji radije bi nazvao zalazak sunca, po koktelu koji je bio aktuelan u mojim tinejdžerskim danima, a koji je, kako to njegov naziv nagoveštava, konzumenta uspavljivao vrlo brzo. Sada već decenijama unazad praćenje fudbalskih utakmica preko TV ekrana upotpunjujem ispijanjem ponekog piva, dok u odgovarajućem društvu posegnem za čašom/dve crnog ili belog vina.

Sa žestinom sam isto slab. Iako sam poreklom iz kraja gde se, po mnogima, pravi najbolja rakija u Srbiji, jedva da sam u dosadašnjem životu okusio sveukupno desetak "šljiva", "dunja", "kajsija", "kruški"... Ali to je tema za neku drugu priču!

Znači, nisam alkos ali sam morao da probam ovaj punč američke kopnene vojske: Prvi i osnovni utisak je da je isti vrlo jak. Alkohol se baš preterano oseća, nešto poput votke koja je na stereoidima. Svoju crvenu boju punč duguje soku od maline, prvom sastojku. I više nikakve veze nema sa tim možda i najboljim letnjim osvežavajućim napitkom.

Drugi, veći gutljaj, me je uverio u to da je punč baš prejak za moj ukus. Verujem da bi me dve ili tri čaše ovog pića sigurno oborile s nogu ili makar naterale da sa njegovim tvorcima krenem u neki od aktuelnih ratova po svetu.

Miris mu je takođe izuzetno alkoholan. Ni u tragovima se ne mogu naslutiti karakteristične note votke, ruma ili tekile, šampanjca, soka od maline... Vojnička čarapa kojom je na kraju začinjen, na opšte čuđenje prisutnih, bila je naravno potpuno nova i više je izazvala šok nego što je imala ulogu začina.

Mogu samo da zamislim kakav bi punč imao ukus i pre svega miris da je kojim čudom u njega ubačena čarapa koju sam nosio punih nedelju dana bez izuvanja na minus 17 stepeni Cilzijusa u januaru 1995. tokom jedne od desetak smena straži za vreme odluženja vojnog roka u Prizrenu.

(Telegraf.rs)