"Moju mrtvu bebu su odmah odneli, a mene odveli na odeljenje gde majke doje": Tužna ispovest porodilja

Ne postoji veća tragedija za roditelja nego da izgubi dete, a zdravstveni stručnjaci u Velikoj Britaniji, a možda i šire, su sve do kraja 90-ih godina prošlog veka smatrali da bi roditeljima, ukoliko bi imali kontakt sa mrtvorođenčetom, to samo produbljivalo tugu, zbog čega su decu odmah odnosili... Događalo se i da su žene, koje su upravo izgubile dete, odvodili na odeljenja gde leže porodilje kojima je porođaj uredno prošao, te su ožalošćene majke sa bolom gledale kako druge žene srećne doje svoje bebe.

Na hiljade mrtvorođenih beba je maltene oteto od roditelja, kojima nije bilo dozvoljeno da se oproste od svog čeda. Mnoge od tih beba sahranjivane su u masovne grobnice, a roditeljima su govorili laži, te mnogi nikad nisu saznali gde su njihova dečica sahranjena.

Preporučujemo

Međutim, humanitarna organizacija "Brief Lives Remembered" pomogla je ožalošćenim roditeljima da pronađu grobove svoje dece. Neki od njih ispričali su za Guardian svoje bolno iskustvo.

"Tražila sam da se oprostim, nisu mi dali"

Mišel Džouns (62) rodila je mrtvog dečaka u februaru 1981. godine, kojeg je nazvala Kristofer. Mišel je zabrinuta odjurila u bolnicu te zime jer nije više osećala ritanje u stomaku. Lekari su je uveravali da i dalje čuju otkucaje srca i pustili su je kući. Međutim, dok je bila u prodavnici osetila je nesnosne bolove i počela je da povraća.

Odmah je vraćena u bolnicu i smeštena na odeljenje. Tada su joj lekari saopštili najgore vesti - da otkucaja srca više nema i da je dete mrtvo.

"Kada sam rodila mog Kristofera, odmah su ga odneli. Kada sam posle tražila da vidim svoje čedo i da se oprostim rekli su mi da to nije moguće jer su ga već odneli da ga sahrane", prisetila se Mišel najbolnijeg trenutka u svom životu.

Mišel i njenom suprugu Ričardu su tada rekli da će bebu sahraniti sa još jednom osobom, što su često govorili porodiljama u to vreme. Ispostaviće se da to nije bilo istina.

Džounsovi su sve do sredine 90-ih pokušavali da saznaju gde im je sin sahranjen, ali bez uspeha. Pre dve godine gledali su jedan prilog o ovakvim slučajevima na televiziji i odlučili su da stupe u kontakt sa Paulom Džekson, direktorkom organizacije "Brief Lives Remembered".

"Paula me je nazvala posle nekoliko dana i rekla da misli da je našla našeg sina", priča Ričard.

I zaista, posle nekoliko dana su saznali da je sahranjen u dvorištu crkve Svete Ane u Rejnhilu. Iako Džounsovi žive u drugom gradu, kraj ove crkve su često prolazili kada su išli u posetu ćerki.

"Kada se samo setim koliko smo puta prošli kolima kraj te crkve, nije nam bilo dobro", kaže Ričard.

Upitani zašto im je bilo toliko važno da pronađu Kristofera, par je odgovorio: "Nismo znali istinu... Sada možeš da provedeš vreme sa bebom, da je fotografišeš, da uzmeš otisak tih malih stopala, ručica. U ono vreme nisi mogao ništa".

"Ponašali su se kao: 'Aha, rodila si, izgubila si dete, pa šta'. Kao da to nije bitno, a jeste", kaže Ričard.

Skoro pola veka čekala da sazna gde je Marko sahranjen

Sličnu sudbinu prošla je i Margaret Tomas (70), koja je rodila mrtvo dete 1976. u Liverpulu. Imala je veoma težak porođaj i njen sin je imao krvarenje na mozgu...

"Babica je rekla da je bio prelep dečak. Imao je 4.340 grama, dečačić... Videla sam mu samo vrh glavice kada su odjurili sa njim iz sale. Srce mi se slomilo. Nismo videli našu decu, samo su nam ih uzeli", rekla je Margaret.

Bolnica je pokrila troškove sahrane, ali Margaret i njen suprug Vin nisu saznali na kojem groblju su dečaka sahranili.

Prošle godine je Margaret od svoje frizerke čula za Paulu i odlučila je da je pozove.

"Rekla sam joj sve što sam znala i pronašla je grob mog sina u roku od tri dana. Bila sam zadivljena, očekivala sam da će to trajati", kaže Margaret.

Njenog sina, kojeg je nazvala Marko, sahranili su na groblju u Tokstetu. Nije imao ni nadgrobnu ploču.

"Samo parcela prekrivena travom. Odlučila sam da obeležim gde je i napravili smo ploču", rekla je Margaret.

Njen suprug priča da mu je taj događaj ostavio traume za života. Godinama je sanjao dečaka, bebu, koja mu je govorila: "Zaboravili ste me".

Margaret, koja je izrodila još troje dece, kaže da smatra da je roditeljima uvek trebalo da dozvole da se oproste od svoje mrtvorođene dece.

"Naterali su me da potpišem da hoću carski rez..."

Rut Kent (86) je u martu 1964. izgubila devojčicu. Tada je živela u Vudliju i spremala se da ode u porodilište. Međutim, tri nedelje je premašila termin i tada joj je indukovan porođaj. Pošto je delovalo da beba ima probleme, prebačena je u bolnicu u Redingu.

"Naterali su me da potpišem da pristajem na carski rez. Ostavili su me samu... Sledeće što znam jeste da sam izgubila bebu. Kada sam došla svesti, moj pokojni suprug mi je rekao da je beba umrla. Mene su odveli na odeljenje, gde su bile porodilje, i to baš u vreme kada su mame hranile bebe. Medicinska sestra me je pogledala i rekla mi da se 'malo našminkam, jer će mi muž uskoro doći'", prisetila se Rut.

Nisu joj dozvolili da vidi ćerkicu iako ih je preklinjala.

"Rekli su mi: 'Ma, sve ćeš ovo zaboraviti'", priča Rut.

Rut nakon tragedije nije više želela da živi u kući u kojoj su ona i suprug živeli, jer je soba za bebu bila spremna, a ona nije mogla da podnese da je ta soba podseća na tragediju koju je doživela.

Nakon svega rodila je još dece i sada je baka... Međutim oduvek se pitala gde joj je ćerkica sahranjena. Dete je pokopano na groblju u Redinug.

"Majka nikad ne zaboravlja", rekla je Rut.

Izgubili prvenca

Džoj Henkok je 1965. godine rodila mrtvorođenu bebu, kasnije nazvanu Gaj. Porodila se u privatnoj bolnici u Vimbldonu i posle pet sati porođaja dete je umrlo zbog prolapsa pupčane vrpce. Bila je to prva beba za Džoj i njenog muža Fila.

"Mora da su mi rekli da je mrtav. Onda su mi dali injekciju, sledeće čega se sećam bilo je buđenje", priseća se Džoj.

Kaže da joj nakon porođaja niko ništa nije objasnio.

"Nikad nismo videli bebu, dete su samo odneli. Nisam odmah pitala šta je bilo sa bebom. Tek posle, kada sam došla kući, izgovorila sam: 'Šta se desilo? Gde su odneli bebu?' Tad me je tuga uništila", kaže sagovornica Guardiana.

Džoj kaže da o toj tragediji nisu puno pričali... Beba je odneta, kremirana i pepeo je spušten u masovnu grobnicu.

"Godine su prolazile, a ja nisam mogla da pomenem njegovo ime", priča Džoj.

Ona i Fil su posle dobili još troje dece. Decenije su prolazile, živeli su u Americi, Francuskoj...,a onda su potražili pomoć jer su konačno želeli da znaju gde je njihov mali Gaj.

"Bilo je neverovatno. Ta žena Paula je bila divna i puno je pomogla. Rekla je da će možda biti potrebni meseci da nađe gde je beba sahranjena. Ja sam tražila umrlicu, to su nam dali. Paula je istraživala dalje, a onda me je pozvala", priča Džoj.

Dečak je bio sahranjen na groblju na jugu Londona. Kako su na groblju vršeni radovi, deo gde je Džojino i Filovo dete bilo sahranjeno bilo je pokriveno blatom i isečenim granjem. Jedan grobar im je pomogao da očiste te parcele, kako bi konačno mogli da saznaju gde im je dete sahranjeno.

Tada su organizovali i obred, kao da je maleni tad sahranjen.

Nakon toga su u gradu gde žive naručili da im se napravi jedna klupa, gde mogu da se dnu i da se prisećaju svega.

"Trebalo nam je mesto gde bismo mogli da razmišljamo šta bi bilo kad bi bilo. Naši životi bi bili potpuno drugačiji. Ove stvari se dese u sekundi. Naš Gaj bi iduće godine napunio 60 godina, a ja se njegovog rođenja i dan danas tako živo sećam", rekla je neutešna majka.

(Telegraf.rs)