"Zašto sam preživela ja, a ne moja deca?": Jeziva ispovest žena i devojčica koje su mučili krijumčari ljudima

Brod je klizio preko tamnih i mirnih voda, pod noćnim nebom koje je bilo bez oblaka i spokojno. Ali na brodu, dvanaestogodišnja devojčica drhtala je od straha, piše AP.

Kapetan i posada koji su, kako tvrdi, mučili nju i još tri žene i devojčice, nisu bili gotovi. A kazna za neposlušnost, upozorili su, bila bi smrt.

To je bila treća noć da su devojčica i oko 140 drugih etničkih Rohindža izbeglica bili zarobljeni na drvenom ribarskom brodu, plutajući uz obalu Indonezije. Ova deca, žene i muškarci pobegli su iz Bangladeša i svoje domovine Mjanmara u pokušaju da pobegnu od nasilja i terora, samo da bi se suočili s istim užasima s posadom koja se činila da uživa u njihovom strahu.

Sakrivena među ostalim ženama i devojčicama, dvanaestogodišnja devojčica — identifikovana u ovoj priči samo inicijalom N, jer je preživela seksualni napad — pokušala je da sakrije lice. Već je preživela noć u kapetanovoj spavaćoj sobi, gde tvrdi da su je on i nekoliko članova posade tukli i seksualno zlostavljali.

Kao i većina putnika, preživela je napade mjanmarske vojske koji su naterali nju i njenu porodicu da pobegnu u susedni Bangladeš. Tamo je preživela skoro sedam godina u kampovima za izbeglice pogođenim nasiljem. I do sada je preživela ovo putovanje bez svoje porodice, koja se nadala da će stići do Malezije, gde joj je kao detetu obećan brak sa muškarcem koga nikada nije srela.

Njen mladi život bio je jedna duga bitka za preživljavanje. I tako je izgledalo da ni ova noć neće biti drugačija.

Kapetan je bio besan. Naredio je da se više devojčica pridruži njemu i njegovoj posadi u spavaćoj sobi.

Niko se nije pomerio.

"Ako ne dođete", vikao je kapetan, "onda ćemo prevrnuti brod!"

Ono što se dogodilo bila je za N. i ostale Rohindže na brodu još jedna bitka za preživljavanje.

Za mnoge, ovo će biti bitka koju su konačno izgubili.

Narod koji su svi zaboravili

U martu su indonežanski zvaničnici i lokalni ribari spasili 75 ljudi sa prevrnutog broda uz obalu Indonezije. Još 67 putnika, uključujući najmanje 28 dece, poginulo je kada se brod prevrnuo, prema izveštaju Visokog komesarijata UN za izbeglice.

Do sada se malo znalo o tome kako i zašto se brod prevrno. Ovaj izveštaj, kako je ispričano Associated Press-u u odvojenim intervjuima s osam preživelih putnika, pruža prvi uvid u ono što se dogodilo na brodu i zašto je toliko ljudi umrlo. Intervjuisani muškarci, žene i deca uključuju svedoke događaja koji su doveli do prevrtanja i seksualnog zlostavljanja, kao i jedinu preživelu žrtvu seksualnog napada, N.

Ova nesreća je najnovija u nizu tragedija koje su zadesile Rohindže, muslimansku manjinu koja nema svoju državu, a koja je 2017. godine pretrpela masovno ubijanje od strane mjanmarske vojske, što su Sjedinjene Države nazvale genocidom. U poslednje dve godine, Rohindže sve više beže iz bangladeških izbegličkih kampova, gde su nasilje i glad eskalirali, kao i Mjanmara, gde se krvavi sukob između vladajuće vojne hunte i etničkih pobunjeničkih grupa pogoršava. Muslimanska Malezija, koju Rohindže smatraju relativno bezbednom, je preferirana destinacija.

Rezultati ovog masovnog egzodusa su katastrofalni. Prošle godine, 4.500 Rohindža — od kojih su dve trećine žene i deca — pobeglo je iz Mjanmara i Bangladeša brodovima, prema izveštaju UNHCR-a. Od tog broja je 569 umrlo ili nestalo tokom prelaska preko Bengalskog zaliva i Andamanskog mora, što je najveći godišnji broj smrtnih slučajeva od 2014. godine.

Međunarodna ravnodušnost prema Rohindžama je, na mnogo načina, pogoršala krizu. U nekoliko slučajeva, obalne zemlje u Aziji su ignorisale molbe da spasu ugrožene Rohindže sa brodova, uprkos međunarodnim zakonima koji nalažu spasavanje brodova u nevolji. Globalne donacije za gotovo milion Rohindži koji trunu u prenatrpanim kampovima su opale, što je dovelo do smanjenja količine hrane. I nijedna zemlja ne nudi masovno preseljenje.

Većina Rohindža razume rizike plovidbe morem. Ali oni koji se ukrcavaju na brodove kažu da im svet nije ostavio mnogo izbora.

Golgota obećane mlade od 12 godina

I tako je N. stigla jedne noći u martu na udaljenu plažu na jugu Bangladeša, gde se ukrcala na malu ribarsku barku koja će je odvesti daleko od svega što je poznavala, uključujući i njenu porodicu.

Kao sve veći broj maloletnih Rohindža devojčica, obećana je kao supruga čoveku u Maleziji s kojim je razgovarala samo telefonom. Ove brakove karakteriše očaj: mnogi roditelji u kampovima više ne mogu da prehrane svoju decu ili priušte tradicionalni miraz koji traže mladoženje. Muškarci u Maleziji odustaju od miraza i često šalju novac roditeljima neveste.

Ribarski brod je prevezao N. i njene saputnike do većeg broda, koji ih je odveo dalje u Bengalsko more. Dan kasnije, ponovo su prebačeni na još veći brod, sa posadom iz Mjanmara.

Nekoliko dana su bez problema plovili morem. Posada je bila ljubazna, obezbeđujući dovoljno hrane i vode. Deca su imala prostora za igru. Talasi su bili mirni. Za Rahenu Begum, koja je putovala sa svojom devetogodišnjom ćerkom i dvanaestogodišnjim i trinaestogodišnjim sinovima, gotovo da je bilo previše lako.

Sve dok odjednom nije postalo drugačije.

Promena plana

Kapetan je obavestio sve na brodu da se plan promenio. Morali bi da pređu na indonežanski ribarski brod, sa posadom koja će ih odvesti do kraja puta do Indonezije. Odatle bi putnici bili krijumčareni u susednu Maleziju. Iako kapetan nije dao razlog za ovu promenu, nedavni porast dolazaka Rohindža stavio je indonežanske vlasti na oprez zbog brodova iz Bangladeša i Mjanmara.

Pogled na oronuli indonežanski brod poslao je jezu kroz putnike. Muhammed Amin, koji je godinama ribario u vodama oko Bangladeša i proveo bezbroj sati na brodovima, procenio je da je indonežanski brod bio izgrađen da primi najviše 60 ljudi — ne 140.

Ali kapetan i posada iz Mjanmara, kaže on, uverili su ga da je brod bezbedan i da će stići do Indonezije za jedan dan.

Nekako nespretno, Amin, N, Rahena i ostali su se ukrcali na indonežanski brod. Mjanmarski brod je uskoro nestao u daljini.

A onda je počelo...

Gotovo odmah, indonežanski kapetan i posada su razdvojili muškarce od žena.

Muškarci su bili prisiljeni da se smeste u skučene, zagušljive skladišne prostorije broda, od koji je jedna bila ispod kapetanove spavaće sobe. Svako ko bi protestovao bio je pretučen, kaže Amin.

Kapetan i posada su se okrenuli ženama i devojčicama, ali one nisu govorile indonežanski i nisu mogle da razumeju njihove zahteve.

Nekoliko Rohindža muškaraca koji su govorili jezik su bili pušteni iz skladišta da prevode. Kada su žene shvatile šta kapetan želi, počele su da plaču.

Muškarci su rekli posadi da ostave žene na miru. Posada ih je tukla, a zatim i žene.

Sedamnaestogodišnja Samira, čiji je muž bio zarobljen u skladištu, postala je prvi cilj. Kapetan i posada su joj više puta naređivali da uđe u spavaću sobu. Rođaka Samire, Fatima Katun, rekla je plačljivoj tinejdžerki da kaže da je bolesna i koristila znakove rukama da objasni kapetanu da je Samira udata. Posada je nastavila dalje.

N, međutim, nije imala nikoga da je zaštiti. I brzo je privukla pažnju kapetana.

Bila je dete zarobljeno usred okeana, suočeno sa grupom muškaraca koji su ih sve upozorili da su naoružani, iako niko nikada nije video oružje.

Nije imala izbora.

I tako su N. i još četiri žene i devojčice ušle u spavaću sobu.

Nije prošlo dugo pre nego što je tišinu noći prekinuo njihov krik.

Ni s od sažaljenja, samo bol

Kroz svoj horor, N se borila da shvati šta se dešava, a zatim se borila da to zaustavi. Ali u sobi nije bilo sažaljenja, samo bola.

Jedna od žena je uspela da se iskrade, ali N. i ostale su zarobljene. Dve devojke su bile tinejdžerke, a treća je imala oko 20 godina, ocenio je N. Svi su bili u suzama.

Zlostavljanje od strane kapetana i pet od njegovih šest članova posade trajalo je celu noć, kaže N. Pokušaji da uzvrate naišli su na batine.

Iz tovarnog prostora ispod spavaće sobe, muškarci su mogli da čuju plač. Oni koji su se usudili da se popnu na palubu mogli su da vide kako se zlostavljanje odvija kroz prozore sobe. Ali verujući da je posada naoružana, kažu, bili su nemoćni da ih zaustave.

Kada je jutro konačno svanulo, N. je uočila čoveka kojeg je poznavala i dala mu znak za pomoć. Prišao je prostoriji i posada ga je pretukla, ali je ubedio kapetana da pusti N. da koristi toalet. Sakrila se među ostalim ženama i nadala se da je kapetan završio s njom.

I jeste, barem u tom trenutku. Ali on i posada nisu završili s ostale tri devojke, pa je zlostavljanje nastavljeno i drugu noć.

U vrelom skladištu, čežnja 19-godišnjeg Džanata Ulaha za svežim vazduhom postala je toliko intenzivna da je rizikovao da se popne na palubu. Kada je izašao, kaže, pogledao je kroz prozor spavaće sobe i video kako kapetan siluje jednu od tinejdžerki. Član posade je uočio Džanata i udarao ga po glavi dok se nije povukao. Ali kasnije je, kaže Džanat, kroz rupu u zidu posmatrao kako je drugi član ekipe silovao istu devojku.

Sunce je ponovo izlazilo, zajedno sa očajem putnika. Posada im nije dala vode već samo male porcije pirinča, rezanaca i jaja. Pitali su se koliko još mogu da izdrže.

Fatima Katun, koja je sedela pored kapetanove sobe sa svojom 8-godišnjom ćerkom Rumom, bila je svedok zlostavljanja devojčica unutra i nije mogla više da podnese. Kroz prozor je dala znak devojkama da izađu.

Konačno, te noći su izašle jecajući i bez reči. Fatima i Samira su im rekle da se pokriju hidžabom i pokušale su da ih sakriju.

Tada su kapetan i posada počeli da traže nove žrtve.

Žene i devojke su odbile. Posada ih je udarala nogama i pesnicama. Žene su plakale, ali su stajale na svom mestu.

"Ako ne uđeš u sobu, prevrnuću brod!"

Kapetan i posada pili su alkohol i pušili marihuanu, rekli su putnici agenciji AP. Kapetan se sve više ljutio.

"Ako ne uđeš u sobu, prevrnuću brod!", grmeo je, iznova i iznova.

Samira je rekla sebi da mora da se šali.

Bilo je oko 21 čas. Moga deca su zaspala, nesvesna haosa. Pošto se Fatima uznemirila zbog kapetanovih pretnji, ćerka Ruma je zadremala uz njenu ruku.

Dosta im je bilo zadržavanja, pa su se Amin i Džanat popeli na palubu. Kapetan je, kaže Amin, izgledao pijan, a telo mu se klatilo. Kapetan je otišao u toalet, a zatim se uputio ka kormilu.

Tada je, kaže Džanat, video kako kapetan nogom gura kormilo.

Plovilo se silovito nagnulo, pa su se putnici prevrnuli. A onda ih je udario talas.

Vrištanje za spas

U crnini vode ljudi su vrištali za spas, za Boga, za svoju decu.

"RUMA!", plakala je Fatima, divlje tražeći svoju ćerku, koja joj je otrgnuta iz ruku kada se brod prevrnuo. "RUMA!"

Fatima se borila da ostane na površini, ali ju je voda gutala jednako brzo kao što je ona gutala vodu.

Odjednom, ruke su se sklopile oko njene ruke i povukle je nagore. Putnici koji su se popeli na vrh prevrnutog trupa izvlačili su je na sigurno.

Vrištala je i vrištala za svojom devojčicom. Ali Rume nije bilo.

More je postalo groblje

Džanat je mogao da čuje svoju sedmogodišnju rođaku Futiku kako viče negde iz broda. Izbezumljen, tinejdžer je doplivao nazad u plovilo i primetio Futiku uklještenu sa drugima unutar tovarnog prostora. Džanat je pokušavao da ih oslobodi, iznova i iznova. Ali bilo je uzaludno. Džanat je isplivao, popeo se na trup i zaplakao.

Oni koji su se davili očajnički su se hvatali za druge koji se bore u moru koje je brzo postajalo groblje. Među poginulima su majke i očevi, sestre i braća, trogodišnji dečak i njegovi roditelji.

Desetine putnika su se našle zarobljene ispod teških ribarskih mreža koje su ih uhvatile u zamku kada se brod prevrnuo. Žene su vapile za pomoć koja nije stigla.

Pretučena dečja tela nestala su u dubinama mora

N. se probijala kroz gomilu dok nije stigla do trupa broda. Još jednom je uspela da preživi.

Ali tri devojke koje su bile zlostavljane pored nje u kapetanovoj spavaćoj sobi nisu, njihova pretučena tela nestala su u dubini.

Rahena Begum je u vodi primetila svoju devetogodišnju ćerku Remu, ali njena dva sina nije bilo nigde. Drugi putnici su gurnuli Rahenu i Remu na trup, a zatim su počeli da reanimiraju dete koje nije reagovalo. Masaža grudi i stomaka natečenih od vode bila je uporna. Odjednom, Remina ruka se pomerila i ona je promrmljala nekoliko reči.

Rahena je povukla ćerku u krilo i mazila je. Njena beba je bila živa, bar za sada. Kao i njen 13-godišnji sin, koji je takođe stigao na trup. Ali njen 12-godišnji dečak, Noor Aziz, je nestao. Nikada ga više neće videti.

Amin je znao da moraju da održe brod stabilnim ako žele da prežive. Naredio je ljudima da stanu na uglove trupa, da pokušaju da izbalansiraju težinu.

U međuvremenu, posada je želela da bude bilo gde osim na brodu. Amin je primetio kapetana i tri člana posade kako plivaju, koristeći vrčeve za vodu kao uređaje za plutanje. Preostala tri člana posade pokušala su da ih prate, ali su ih Amin i ostali ljudi zadržali, prisiljavajući ih da ostanu na trupu s njima. Amin se plašio da će, ako ih spasioci pronađu na brodu bez posade, putnici biti krivi za katastrofu.

Čekajući na čudo

Prolazili su sati, a oni su čekali na čudo. Ujutru se čudo i desilo, u vidu još jednog ribarskog čamca. Desetine putnika skočilo je u vodu i zaplivalo ka njemu. Ali ribarski čamac je bio sićušan i nije ih sve mogao držati. Posada je ukrcala šest ljudi, a zatim se uputila ka obali.

Talasi su se pogoršavali, a besomučni pokušaji putnika da pobegnu s prevrnutog broda učinili su plovilo nestabilnim. Ponovo se prevrnulo.

Rahena se ponovo našla u vodi, boreći se još jednom da spase svoju ćerku. Primetila je Remu kako klizi ispod površine i zgrabila je, pre nego što su je drugi putnici gurnuli nazad na trup.

Ali Rema je bila u delirijumu. Pokušala je da ujeda ljude i nije mogla da govori. Rahena je znala da njenoj ćerki hitno treba pomoć.

Drugi se nikada nisu vratili na brod. Samirin suprug Akram Ulah procenjuje da se najmanje 20 ljudi udavilo kada se brod prevrnuo drugi put.

Naknadno prevrtanje izbacilo je ostatke putnika koji su se udavili u brodu prethodne noći. Džanat je primetio beživotno telo svog malog rođaka, Futike, kako pluta na talasima.

Stigli su čamci, ali...

Stiglo je još ribarskih čamaca, a putnici su zvali u pomoć. Ali oni na brodovima su jednostavno snimili njihove fotografije i video zapise, a zatim otišli.

Nekoliko putnika je pokušalo da dopliva do obale, obećavajući da će poslati pomoć ako uspeju. Nikada više nisu viđeni. A pomoć i dalje nije stizala.

Ali, barem je pala kiša.

Putnici, oslabljeni od žeđi, skupljali su šta su mogli u ceradu i delili gutljaje, zahvaljujući Alahu što im je poštedeo živote.

Sahrana u moru

Ipak, kako je prošla još jedna noć, bilo je jasno da neće svi biti pošteđeni. Rahenina ćerka, koju je drža u krilu, bila je mirna. Rahena je zagrlila svoju devojčicu i pokušala da razgovara sa njom. Ali život je nestao iz nje.

Putnici su se pomolili za dete, a zatim su njeno telo gurnuli u more.

Otprilike 30 minuta kasnije, kaže Rahena, spasilački brod je konačno stigao.

Kratka potraga za preživelima

U danima nakon katastrofe, tela 12 žena i troje dece izvučena su iz voda kod Aceha, navodi UNHCR. Potraga za ostalima je obustavljena.

Iako je posada ribarskog čamca spasila prvih šest ljudi ujutru 20. marta, brodovi za potragu i spasavanje su stigli tek kasnije te večeri. Zvaničnici su konačno primetili prevrnuti brod oko 9 sati ujutru 21. marta, oko 22 kilometra od obale, i završili evakuaciju preživelih oko podneva.

Ibnu Haris Al Husein, šef agencije za potragu i spasavanje Banda Aceha, rekao je da je operacija spasavanja počela ubrzo nakon što je njegova agencija saznala za prevrnuti brod. On je takođe rekao da je zvaničnicima bilo potrebno vreme da koordiniraju plan za zbrinjavanje preživelih kada stignu na kopno, dok su se posade na moru u početku držale na distanci iz straha da će se putnici povrediti pokušavajući da doplivaju do čamca za spasavanje.

"Najvažnije je da smo obezbedili njihovu bezbednost kada su pronađeni", napisao je Husein agenciji AP.

Hapšenje posade i potraga za kapetanom

Policija je 2. aprila saopštila da je uhapsila tri člana posade, plus četvrtog čoveka koji nije bio na brodu. Oni su optuženi za šverc ljudi, za šta je zaprećena maksimalna kazna od 15 godina zatvora. Policija i dalje traga za preostalom posadom, uključujući kapetana, čija ga aktivnost mobilnog telefona dovodi u Maleziju, rekao je za AP šef policije zapadnog Aceha Andi Kirana.

Policija ne razmatra optužbe za ubistvo, kaže Kirana, jer veruje da je prevrtanje bilo nesrećni slučaj - rezultat toga što je prenatrpan brod koji je jednostavno primio previše vode.

Kazna mora da odgovara zločinu, tretirali su nas kao životinje

Ali N. i ostali putnici veruju da je katastrofa bila namerna osveta sadističkog kapetana i posade koji su mislili da mogu da pobegnu. A za to — i za svu pretrpljenu patnju — kazna, kaže N, mora da odgovara zločinu.

"Mučili su nas. Tretirali su nas kao životinje", kaže ona. "Želimo da ih vlada tretira kao životinje."

Kirana je takođe rekla da policija ne razmatra optužbe za silovanje, jer nisu primili nikakve prijave o seksualnom napadu. Ali N. kaže da je policija nikada nije ispitivala o tome šta se dogodilo na brodu.

Za sada, ona i ostali putnici ostaju u limbu, spavaju pod šatorima iza zgrade vladine kancelarije. Oni su premešteni između skloništa usred protesta meštana koji žele da odu. Ali oni nemaju gde da odu.

Iako su toliko preživeli, neki se pitaju čemu je sve to bilo.

Zašto sam preživela ja, a ne moja deca?

Rahena se pita zašto je pošteđena, a dvoje njene dece nije. Njen muž, koji je već u Maleziji, krivi je za pokušaj putovanja i za smrt njihove ćerke i sina.

"Izgubila sam nadu kada sam izgubila svoju decu", kaže Rahena. "Osećam se kao da nemam ništa."

N, sama i u bolu za majkom, nada se da će nekako stići do Malezije i do čoveka koji je želi za ženu.

Možda će tada, kaže ona, konačno biti slobodna — iako u stvarnosti, neveste dece Rohindža u Maleziji često postaju zatvorenici muževa koji ih zlostavljaju.

Za sada, sve što može da uradi jeste da se bori da preživi još jedan dan i da se moli za budućnost bez bola.

"Ne želim više da patim", kaže ona.

(Telegraf.rs)