Pobegla od diktature, završila u kandžama trgovaca belim robljem: Prošla užas, sad joj se život osmehnuo

Čae-ran ima svega 35 godina i veoma tešku životnu priču. Jedna je od retkih žena koje su uspele da pobegnu iz Severne Koreje, ali je onda postala belo roblje i prisilno je udata u Kinu...

Dok spušta tanjir sa pomorandžama kraj dušeka na kojem spava, okreće se u malenoj sobi koju sada naziva domom. Od prošlog života nema ništa, čak ni fotografiju. Ima samo sećanja na više od 20 godina mučenja.

Preporučujemo

Čae-ran uspela je da pobegne preko Laosa i Tajlanda. U Kini je morala da ostavi sina, a u Severnoj Koreji porodicu... Ipak, uspela je da pobegne, za razliku od mnogih drugih žena koje od pandemije na mogu da pronađu spas i ostaju zarobljene u Kini...

Iz domovine je pobegla čim je završila srednju školu. U Severnoj Koreji bila je prinuđena da radi u rudniku, baš kao i njen otac i mnogi meštani njenog rodnog sela koji se nalazi u blizini granice sa Kinom.

Čae nije želela da svoj život provede pod zemljom, daveći se u prašini uglja. Gledala je kako neki seljani prelaze reku koja deli Severnu Koreju od Kine i odlaze trbuhom za kruhom. Željna da pomogne porodici i ona je odlučila da pređe reku.

Pre 17 godina je, bez da je rekla majci i ocu, sa prijateljicom krenula u nepoznato. Uz pomoć krijumčara jedne jesenje večeri krenuli su da prelaze reku. Međutim, kada su stigli na drugu stranu ona i njena prijateljica strpane su u automobil i odvedene na severozapad Kine. Tamo su im data dva izbora, da "zabavljaju goste" u baru ili da se udaju za Kineze.

"Želela sam da plačem, ali ništa to ne bi promenilo. Znala sam da ne mogu da radim u baru, to znači da mi je ostalo samo jedno - da se udam", priča danas Čae za CNN.

Ubrzo su je razdvojili od prijateljice, koju više nikad nije srela i prisilno je udata za kineskog farmera, koji je osam godina stariji od nje.

"Bio je nizak, nije mi se sviđao, ali sam ćutala, da me ne bi preprodali", priča Čae svoju tešku životnu priču.

Kako nije znala kineski nije mogla da se sporazumeva sa suprugom niti njegovom porodicom...

Čae je jedna od hiljade severnokorejskih žena koje budu prisilno udate ili seksualno eksploatisane u Kini nakon što pobegnu iz domovine. Među žrtvama ima čak i 12-godišnjih devojčica.

Broj muškaraca u Kini daleko je veći od žena, uglavnom zbog nekadašnje politike jednog deteta i tradicionalnih preferencija porodica prema sinovima. Trgovci ljudima navodno pokušavaju da popune tu prazninu prodajom severnokorejskih devojaka i žena - neke prisile na udaju, druge su zatočene u bordelima ili naterane da poziraju gole pred veb-kamerama, tvrde istraživači i organizacije koje pomažu izbeglicama.

Kada žrtva stupi u prinudni brak, često je silovana, nema izbora osim da ima decu, i primorana na kućni ili fizički rad, navodi se u izveštaju KFI. CNN navodi da nije uspeo nezavisno da potvrdi navode iz izveštaja KFI, ali dodaje da su slične izveštaje podneli i američki Stejt Department i Human Rights Watch.

Čae kaže da je njen muž nije zlostavljao, ali da je morala da ga sluša i da čini sve što želi. Zatrudnela je osam nedelja nakon što je prisilno dovedena u njegovu kuću. Dete nije želela i pokušala je da izazove pobačaj, ali bezuspešno. Posle devet meseci rodila je sina.

"Beba je bila prelepa. Kada sam ga videla sve se promenilo", rekla je Čae i dodala da je tada prelomila da mora da ostane u Kini.

Život u senci

Malo je opcija za bekstvo ženama poput Čae. Kina izbeglice iz Severne Koreje vodi kao ekonomske migrante i deportuje ih nazad. Jednom kada ih vrate u Severnu Koreju budu pritvoreni, a u zatvorima neretko trpe mučenje.

Zbog toga izbeglice žive u senci. Nemaju legalan status, zaštitu. često ne znaju jezik i nemaju kako da se jave svojima u Severnoj Koreji da su živi.

Kada se porodica Čaeinog supruga preselila u obližnji grad ona je počela da radi kao perač sudova. Ubrzo je počela da uči kineski, a onda je pronašla posao u supermarketu, pa u jednoj čajdžinici, i na kraju je radila kao dostavljač hrane.

Upoznala je i druge žene iz Severne Koreje, koje takođe nisu imale legalne papire, ali su svi u selu znali "ko su i šta su".

Prema izveštaju KFI, kupovina žene iz Severne Koreje je "uvek poznata lokalnoj zajednici", ali retko prijavljivana vlastima. Neki meštani tvrde da njihovo selo inače ne bi preživelo, s obzirom na iskrivljen odnos polova i pad nataliteta u Kini.

Neke izbeglice u gradu, poput Čae, nisu imale identifikacione dokumente i živele su ispod radara iz straha od hapšenja i deportacije nazad u Severnu Koreju – što znači da im se često uskraćuju prilike za posao, pristup zdravstvenoj zaštiti i mogućnost slobodnog kretanja . Ali, rekla je, nekoliko drugih je imalo dokumente koji su im omogućili bolji pristup resursima.

Prema istraživačima i stručnjacima, vlasti u nekim delovima Kine počele su da izdaju takozvane boravišne dozvole Severnokorejskim ženama udatim za Kineze, po "znatnoj ceni".

Ovo nisu zvanične lične karte koje je izdala država, već dokument koji kineske snage javne bezbednosti koriste u svrhe nadzora, kaže Kim Jeong Ah, bivša severnokorejska izbeglica koja je bila žrtva trgovine belim robljem u Kini, a sada je na čelu organizacije Prava za Severnokorejke (RFNK).

Govoreći u Ujedinjenim nacijama u septembru, Kim je opisala kako ove boravišne dozvole omogućavaju severnokorejskim izbeglicama da se zaposle i koriste javni prevoz unutar regiona – ali ne da putuju izvan svog lokalnog područja ili da dobiju medicinsku negu. Ona je dodala da lokalne vlasti primoravaju mnoge žene ili im prete da se registruju za dobijanje dozvole i da se nakon toga suočavaju sa strogim nadzorom vlade.

Čae je tvrdila da su njen muž i njegova porodica odbili da plate dokumenta, zbog čega se osećala izloženom i plašila se da će ih kineske vlasti otkriti. Morala je da pazi da ne dođe do nezgoda kada se vozi biciklom; izbegavala je da uznemiri meštane koji su pretili da će je prijaviti policiji; bila bi uplašena samo kad bi videla policijski automobil.

"Živela sam u Kini, ali nisam postojala kao ličnost“, rekla je ona.

Praćenje tokom pandemije kovida

Život u Kini se znatno pogoršao tokom pandemije korona virusa. Svima su bili potrebni validni testovi i QR kodovi da bi ušli u javne ustanove. Čae to nije mogla da ima, jer nije imala nikakva dokumenta.

Kada su u školi njenog sina zahtevali od svih roditelja da dostave negativne testove na kovid, ona je nastavnici otkrila da je izbeglica iz Severne Koreje. Sa sistemima prepoznavanja lica, koji se koriste u nekim delovima Kine kako bi se pratilo zdravstveno stanje nekog pojedinca, delovalo je nemoguće sakriti se od vlasti. Čae se zaključala u kuću i tako je živela godinama.

Ograničenja zbog pandemije su takođe učinila neke severnokorejske žrtve podložnijima nasilju u porodici, rekla je Sokel Park, direktorka međunarodne neprofitne organizacije Liberti u Severnoj Koreji (LINK), koja pomaže Severnokorejcima da se presele u Južnu Koreju.

Čein sin je bio jedino što ju je držalo u Kini svih ovih godina, ali je osećala da ne može da nastavi da živi u izolaciji. Kada je svom sinu, tada 16-godišnjem dečaku, iznela ideju da pobegne u Južnu Koreju, on je rekao da ne želi da ode.

Druge severnokorejske izbeglice koje je srela u gradu imale su veze sa krijumčarima koji su im mogli pomoći da pobegnu, dok su crkvene organizacije i neprofitne grupe diskretno pomagale u prikupljanju sredstava za putovanje. Jednog dana prošlog aprila rekla je svojoj porodici da ide na posao, a umesto toga je sa grupom izbeglica pobegla, putujući preko cele zemlje do južne granice Kine... Nije rekla sinu da odlazi.

Sa južne granice prešli su nekoliko susednih zemalja i pešačili duž reke Mekong do Tajlanda, gde su se predali lokalnoj policiji i smešteni su u tajlandski pritvorski centar.

"U tim pritvorskim centrima je bilo toliko toplo da sam dobijala osip od vrućine. Ljudi u ćeliji su se tukli za sve. Najgore nam je bilo što nismo mogli da saznamo kada ćemo krenuti ka Južnoj Koreji", ispričala je Čae.

Zvaničnik južnokorejske ambasade pomogao je u organizaciji Čeinog putovanja u Južnu Koreju, posećujući nju i druge severnokorejske izbeglice u pritvoru i donoseći im hranu. On je bio jedina draga osoba koju je srela na svom dugom putovanju...

Novi život u Južnoj Koreji

U Južnu Koreju je stigla krajem maja. Kao i svi iz Severne Koreje, koji uđu u Južnu, morala je da prođe sigurnosne provere i provela je vreme u ustanovama koje "pridošlice" asimiluju u društvo. Svoj novi život mogla je da počne tek u novembru 2023. godine.

Uz finansijsku pomoć države iznajmila je garsornjeru i kupila je veš-mašinu i televizor. Crkve i druge neprofitne organizacije pomogle su joj da nabavi sudove, posteljinu...

Najveće oduševljenje joj je bilo kada je dobila ličnu kartu.

"Bila sam tako srećna. Došla sam u Južnu Koreju zbog te jedne stvari i konačno je imam", rekla je Čae.

Ipak, i uz svu podršku, izbeglicama je teško da se asimiluju.

Neki se bore sa kulturološkim šokovima, usamljenošću, ne mogu da nađu posao ili rade u užasnim uslovima. Takođe, tu je i neprijateljsko raspoloženje lokalaca... A situacija se pogoršava jer Severna Koreja ponovo podiže tenzije.

Sve manje ljudi uspeva da prebegne u Južnu Koreju. Prošle godine je to uspelo svega 196 ljudi. To je više nego tokom pandemijskih godina, ali opet značajno manje nego u vreme pre pandemije.

Oni koji su ostali zarobljeni u Kini sada imaju sve manje načina da pobegnu jer je mreža krijumčara "pukla" tokom pandemije.

Krijumčari koji i dalje posluju su znatno podigli cene, a oni koji su novi u poslu nemaju dovoljno iskustva, zbog čega se izbeglice ni ne usuđuju da pokušaju bekstvo.

Za sada, Čae planira svoju budućnost. Nada se da će jednog dana posetiti Kinu kao turista sa svojim novim pasošem kako bi videla sina, sa kojim je mogla da kontaktira preko svoje zaove u Kini. Pokušava da dobije vozačku dozvolu i prijavila se za kurs nege noktiju u vladinoj ustanovi za obuku.

Iako je veoma teško početi iz početka – posebno u zemlji sa društvenom stigmom prema severnokorejskim izbeglicama – ona je odlučna u tome da uspe.

"Suočiću se sa svime. Svesna sam diskriminacije, ali koliko god to bilo loše, biće mnogo bolje nego živeti u Kini", kaže Čae.

(Telegraf.rs)