Duh iz Kanatskih bunara: Serijski ubica čiji su zločini bili toliko jezivi da su njegovi intervjui zabranjeni

Hošang Amini, poznat kao Duh iz Kanatskih bunara, bio je iranski serijski ubica i silovatelj koji je povremeno ubio 67 ljudi iz grada Varamin između 1954. i 1962. godine. Nadimak je stekao zato što je žrtvama odrubljivao glave nakon smrti, a zatim bacao njihova tela u bunare.

Nakon hapšenja, priznao je puni obim svojih zločina, ne izražavajući kajanje za ono što je učinio.

On je najkrvoločniji poznati serijski ubica u istoriji Irana.

O njegovom životu se relativno malo zna. Rođen je 1936. u Varaminu, u velikoj porodici koju je njegov otac u nekom trenutku napustio. Odrastao je u siromaštvu, a drugi članovi porodice su ga fizički zlostavljali.

Kao odrasla osoba, ostao je samac i nezaposlen. U nekom trenutku je razvio opsesiju da "oslobodi svet od korupcije", a u kasnijim intervjuima će tvrditi da ga je inspirisao Asgar ubica da počne da ubija ljude. U vreme zločina, učio je za šegrta vozača kamiona i bio je poznat po tome da je iznuđivao novac trgovcima u Varaminu.

Aminijev modus operandi sastojao se od odabiranja pretežno ranjivih mladića (iako je ubijao i odrasle muškarce i žene) s ulica Varamina, koje je otimao ili mamio u izolovana područja. Kada bi se udaljio od radoznalih očiju, vezao bi žrtvi ruke i nastavio da ih siluje i muči pre nego što bi ih na kraju zadavio. Nakon toga bi žrtvi odrubio glavu nožem i obično bi telo bacio u obližnji bunar.

Njegova prva poznata žrtva bila je u martu 1954. godine, nakon čega je telo bez glave pronađeno u akvaduktu u Nematabadu.

Samo mesec dana kasnije, obezglavljeno telo mlade žene takođe je pronađeno u sličnim okolnostima u Dovlatabadu.

Ovakvi jezivi zločini nastavili su se u Varaminu i njegovoj okolini nekoliko godina, a slična prijavljena ubistva su otkrivena i u drugim oblastima.

Povremeno su mu pomagali neimenovani saučesnici – u jednom slučaju, Amini i nekoliko drugih prijatelja su se napili, oteli dečaka i naizmenično ga silovali i sekli komadiće njegovog mesa pre nego što su ga na kraju ubili.

Vest o zločinima postala je nacionalna vest ranih 1960-ih, kada je telo neidentifikovanog Nemca pronađeno na lokalnom groblju u Mesgarabadu, u istom stanju kao i prethodne žrtve. Policija nije uspela da prikupi nikakve tragove, iz čega su proizašle brojne teorije o ubistvu, a neke tvrde da je žrtva verovatno bila hipnotizovana. Ubrzo nakon toga, počele su da se šire glasine da se u gradu pojavio kanibal koji jede decu, što je dovelo do panike kod većine stanovništva zbog sve češćeg nestanka dečaka.

Neke od žrtava nikada nisu pronađene.

Hošang Amini Foto: Wikimedia/Baraan.ian

Poslednje poznate žrtve otkrivene su 1962. godine, nakon što je službenik suda kontaktirao policiju i obavestio da je naišao na trag krvi koji vodi do obližnjeg bunara. Nakon pregleda, policajci su pronašli tela dvojice dečaka kojima su ruke bile vezane na leđima i koji su bili obezglavljeni. Nakon što su pregledali izveštaje o lokalnim nestalim osobama, ustanovili su da su dve žrtve lokalni prodavci tiketa koji su nedavno nestali.

Postoje različiti izveštaji o tome kako je Amini uhapšen.

U jednom izveštaju, policija je primetila mladog skitnicu u blizini bunara za koga im se učinilo da se ponaša čudno. Sumnjajući da bi mogao biti saučesnik u zločinima, priveden je i ispitan, otkrivši da se zove Hošang Amini, ali je kategorički odbio da prizna umešanost u ubistva. Međutim, umesto toga je zatražio da ga intervjuiše novinar, kome je odmah priznao da je ubio više dece, kao i Nemca.

U drugoj verziji se tvrdi da je policija uhapsila čoveka po imenu Hamid zbog serije krađa bicikala u Teheranu i da im je on dao Aminovu adresu, tvrdeći da je saučesnik. Međutim, kada su stigli u njegovu kuću, nigde ga nije bilo. Policija je nastavila da traga za njim, na kraju ga je identifikovala kao glavnog osumnjičenog za ubistva, i na kraju ga je uhapsila u kući njegove sestre, gde je pronađen kako se krio u sanduku.

Koristeći informacije koje je dao pritvorenik, policija je uspela da locira dodatna tela i identifikovala je Nemca kao ekonomskog konsultanta po imenu Ernst Lange.

Kada su ga ispitivali, Amini je tvrdio da je naleteo na pijanog Langea u Teheranu, nakon čega ga je oteo, odvezao u Mesgarabad, oteo mu novac i bacio ga u bunar.

U narednim intervjuima, Amini je priznao ukupno 67 ubistava, uključujući neka počinjena u severnom Iranu.

Hapšenje je izazvalo medijsku pomamu, a mnogi novinari su primetili da se Aminijevo mirno držanje i učtiv način govora suprotstavljaju jezivosti njegovih zločina.

Takođe je bio poznat po tome što je imao razbarušenu kosu, loš zadah i što je nosio poseban šešir od filca, zbog čega su mu neke novine dale nadimak "Ubica filcanih šešira".

U intervjuima datim štampi, Amini je tvrdio da ga je inspirisao Asgar ubica, i da je želeo da oslobodi društvo ljudi za koje je smatrao da su korumpirani. Nakon otkrivanja zločina porodica ga se javno odrekla, te su gotovo svi odbili da uopšte komuniciraju s njim tokom suđenja i kasnijeg zatvaranja.

Posle kratkog suđenja, Amini je proglašen krivim po svim tačkama i osuđen je na smrt. Dok je čekao pogubljenje, posetio ga je stariji brat, koji ga je prekorio zbog užasnih zločina pre nego što je otišao besan.

Ozbiljnost zločina privukla je pažnju jednog od Aminijevih idola, Parviza Jahagija, koji je nastavio da snima intervjue s njim na kasetu tokom pet odvojenih poseta zatvoru. Iako je cenzurisao većinu jezivih detalja zločina, Jahagiju je zabranjeno da emituje intervjue u javnosti zbog brige za članove porodica žrtava.

Amini je kasnije rekao da je želeo da njegov poslednji posetilac bude Jahagi, koga je smatrao prijateljem.

U decembru 1963. Amini je javno obešen u Topkanehu, zajedno sa drugim ubicom, Safarom Ali Rahimijem. Događaju su prisustvovali brojni posmatrači iz Varamina, pa čak i iz Teherana.

Pre pogubljenja, bilo mu je dozvoljeno da otpeva pesmu iz Hafeza, a poslednjih minuta pre izvršenja kazne rekao je dvojici novinara sledeće: "Ubistvo mene neće rešiti ništa. Idi pronađi uzrok. U Teheranu ima 3.000 ljudi poput mene. Ne plašim se."

Nakon egzekucije, po njegovoj želji, njegovo telo je predato starijem bratu, koji ga je potom zakopao na nepoznatoj lokaciji.

Godine 2015. poznati glumac i filmski reditelj Zakarija Hašemi objavio je knjigu pod naslovom "Poslednja egzekucija", delimično fikcionalizovan prikaz Aminijevih zločina. Hašemi je dobio inspiraciju da piše o slučaju nakon što mu je poklonjena kaseta s intervjuom s Aminijem.

(Telegraf.rs)