Rat u Ukrajini ušao u treću godinu: Šta je koja strana uspela da uradi i gde su omanule

24. februara 2022. godine ruske snage prešle su granicu i napale Ukrajinu. Usledile su brojne krvave borbe sa vojnim i civilnim žrtvama na obe strane, i Moskva i Kijev su imali uspeha i neuspeha, a stanje na terenu pokazalo je da se budući konvencionalni ratovi neće voditi kao do tada.

Nekoliko meseci pre invazije Rusije u punom obimu na Ukrajinu, koji Kremlj i dalje naziva "specijalnom vojnom operacijom", sa Zapada su počela da stižu upozorenja da Moskva gomila snage na granici sa svojim južnim susedom, kao i verbalna upozorenja iz Vašingtona, Brisela, Berlina, Pariza, Londona... da to ne radi, odnosno da ne pomišlja na napad.

Iz Moskve su u drugom pravcu išli odgovori i saopštenja da se uopšte ne radi o ratu, pominjane su i izvođene vojne vežbe na granici s Ukrajinom, stizala su uveravanja da stvari nisu onakvim kakvim se čine.

Početak pakla

A onda je, 24. februara 2022. predsednik Rusije Vladimir Putin u televizijskom obraćanju izjavio da je njegova zemlja bila primorana da krene u "specijalnu vojnu operaciju" kako bi zaštitila rusko i prorusko stanovništvo u Ukrajini, pominjući nacističku vlast u Kijevu, te da je ova operacija otpočela, kako se uporno tvrdilo, svega nekoliko dana pre nego što je Kijev nameravao da napadne delove svoje teritorije koji su nakon 2014. godine proglasili otcepljenje od te zemlje. Putin je izjavio da su osnovni ciljevi Rusije "denacifikacija, demilitarizacija i neutralni status" Ukrajine, odnosno garancije da ona nikada neće postati deo NATO vojnog saveza.

Rat u Ukrajini je počeo.

Prve dane i nedelje rata obeležili su ruski napadi sa više od 150.000 vojnika iz tri pravca - Kijevskog, Harkovskog i kroz delove Donbasa koji su već kontrolisale snage lojalne Moskvi.

Iako su čak i pojedini zapani lideri bili uvereni da će Rusija brzo, u roku od nekoliko dana ili nedelja, baciti Ukrajinu na kolena, ispostavilo se da se ćurak okrenuo onako kako u Kremlju to nisu očekivali.

Prvih dana rata bila je aktuelna priča o koloni ruskih oklopnih vozila koja ide ka Kijevu. Pominjano je da je ta strašna kolona dugačka čak i 80 kilometara. Ruski padobranci su izvršili desant na kijevski aerodrom "Antonov", prestonica je bila pred opkoljavanjem, a i Černihov i Harkov su, tako je barem delovalo, bili pred padom...

Do 7. aprila ruske snage su napadale i Zmijsko ostrvo, opkolile su Marijupolj, vođene su žestoke borbe za Otirku, Konotop, Sumi, Černobilj, Herson, Melitopolj, Mikolajev, Žitomir, Berdjansk, Irpin, Buču, Energodar, Voznesenjsk, nuklearnu elektranu Zaporožje, Brovari, Marijupolj... Gađane su ukrajinske kasarne, aerodromi, druga vojna postrojenja, skladišta municije i ubojnih sredstava...

Prvi veliki ruski poraz

A onda je 7. aprila došlo do povlačenja ruskih snaga iz kijevskog regiona.

Nedugo potom se ispostavilo da su Rusi doživeli teške gubitke, zbog kojih su morali da se povuku "kako bi se konsolidovale i ponovo pripremile". Zaustavljeno je i napredovanje kod Harkova.

Bilo je očigledno da je nešto opasno zaškripalo u ruskoj vojnoj mašineriji.

Pojavile su se fotografije uništene kolone oklopnih vozila ruskih snaga u Buči.

Ukrajina je nakon povlačenja Rusa optužila neprijateljske snage za masakr civila u tom gradu.

Nešto očigledno nije išlo onako kako su planirali vojni stratezi u Moskvi.

Ruske snage su se, pošto su propale ofanzive na Kijevsku i Harkovsku oblast, koncentrisale na jugoistočni front. Usledile su krvave bitke za svaki komad zemlje, a kao najteža u dotadašnjem delu rata pokazala se ona za Marijupolj.

Usred tih krvavih borbi kao grom iz vedra neba odjeknula je vest da su Ukrajinci uspeli ne samo da pogode, već i da potope rusku krstaricu "Moskva", ponos Crnomorske flote. U prvi mah delovalo je da je u pitanju izdvojen incident, te da će ta flota odigrati značajnu ulogu u borbama. Kako se ispostavilo u nastavku rata, "Moskva" je bila samo prvi u nizu ruskih brodova koje su Ukrajinci uspešno potopili ili teško oštetili i tako ih izbacili iz stroja.

Pad Marijupolja

Putin je 21. aprila proglasio pobedu u bici za Marijupolj, iako je u čeličani "Azovstalj" još bilo ukrajinskih snaga. Tek 4. maja ruski ministar odbrane Sergej Šojgu saopštio je da je vojska njegove zemlje preuzela kontrolu nad tim gradom. Ispostavilo se da ni to nije tačno.

Već 14. maja ukrajinski generalštab saopštio je da su se ruske snage povukle iz regiona Harkova. Tada je bilo jasno da prvobitni plan o brzoj pobedi definitivno nema prođu, a samo dan kasnije zamenik generalnog sekretara NATO Mirčea Đoana izgovorio je nešto što je na početku delovalo kao naučna fantastika - da su Rusi izgubili momentum i da Ukrajina može da pobedi u ovom ratu. Istog dana britansko ministarstvo odbrane objavilo je procenu da su Rusi za manje od tri meseca izgubili oko trećine snaga s kojima je prvobitno napadnuta Ukrajina.

Tek 17. maja preostale ukrajinske snage koje su se nalazile u "Azovstalju" predale su se Rusima. Tog dana je i definitivno završena bitka za grad čijim osvajanjem su Rusi uspeli da naprave kopneni koridor kojim je Donbas povezan sa Krimom.

U međuvremenu je Zapad već počeo s naoružavanjem Ukrajine, a 1. juna iz Vašingtona je stigla vest da će Kijev dobiti moderni artiljerijski raketni sistem HIMARS, kojim su potom ruskim snagama nanošeni veliki gubici.

Eksplozija Severnog toka

Ispostavilo se da posle osvajanja Marijupolja ruske snage nisu imale većih uspeha sve do okončanja bitke za Bahmut naredne godine.

Ukrajinska kontraofanziva na južnom frontu i ruska delimična mobilizacija

A onda je, 29. avgusta, Ukrajina pokrenula kontraofanzivu na južnom frontu. Najveće borbe vođene su oko Hersona, grada koji su Rusi zauzeli na samom početku rata. Ukrajinci su 10. septembra zauzeli Kujpjansk i Izjum u Harkosvkoj oblasti, a dan kasnije Ukrajinski predesnik Volodimir Zelenski izjavio je da su ukrajinska snage povratile oko 6.000 kvadratnih kilometara teritorije.

Usled velikih pretrpljenih gubitaka Putin je 21. septembra proglasio delimičnu mobilizaciju u Rusiji, a Šojgu je dodao da je planirano podizanje još 300.000 ljudi pod oružje. Nakon toga je usledio egzodus Rusa koji nisu želeli da ratuju i koji su utočište pronašli u inostranstvu.

Na teritorijama koje su osvojene održani su referendumi o prisajedinjenju Rusiji, a 27. septembra je saopšteno da su svi bili uspešni.

Dan ranije, 26, septembra, u seriji podvodnih eksplozija uništen je gasovod Severni tok.

Putin je 30. septembra Putin potpisao ukaz o aneksiji novih teritorija. U sastav Ruske federacija ušle su Donjecka, Luganjska, Hersonska i Zaporoška oblast.

Već 11. novembra, nakon ruskog povlačenja, ukrajinske snage ušle su u Herson.

"Traje duže nego što je očekivano"

U velikom ruskom raketnom napadu 15. novembra na meti se našla civilna infrastruktura, prvenstveno ona koja se tiče struje i vode.

Putin je 7. decembra izjavio da "specijalna vojna operacija traje duže nego što je očekivano".

Tri dana kasnije rekao je da je situacija izuzetno teška u četiri regiona koja je Rusija anektirala.

Sa Zapada su ubrzo počele da stižu najave o slanju tenkova Ukrajini.

Nalog za hapšenje Putina

Međunarodni krivični sud izdao je 17. marta 2023. nalog za hapšenje ruskog predsednika Vladimira Putina, koga sud u Hagu tereti za ratne zločine počinjene u Ukrajini. Osim za Putina, izdat je nalog i za hapšenje njegove komesarke za prava dece Marije Aleksejevne Lvove-Belove zbog "protivpravne deportacije" ukrajinske dece.

Tek 21. maja 2023. Rusija je ostvarila veću pobedu zauzimanjem Bahmuta. Putin je tog čestitao Vagner grupi, a objavu šefa te plaćeničke vojske o padu grada objavili su na ruskim državnim TV kanalima. Zelenski je priznao pad grada.

Bitka za Bahmut trajala je mesecima i postala je najduža i najkrvavija u Ukrajini do tada.

Brana Kahovka na reci Dnjepar u Hersonskoj oblasti uništena je 6. juna, a dve strane su jedna na drugu prebacivale odgovornost za njeno dizanje u vazduh.

Dugonajavljivana ukrajinska ofanziva

Više medija i analitičara izvestilo je 8. juna, nakon što su prethodno sa Zapada stizala brojna pojačanja u vojnoj tehnici, da je dugonajavljivana ukrajinska ofanziva konačno počela. I SAD i Rusija saopštile su da je ukrajinska strana u prvim časovima pretrpela "značajne gubitke".

Naređenjem ruskog ministra odbrane Sergeja Šojgua od 11. juna, po kojem svi dobrovoljci uključujući i Vagner grupu moraju da potpišu ugovore sa tim ministarstvom, na videlo izbija veliki razdor između njega i Prigožina, koji odbija to naređenje.

Pobuna Vagnerovaca i smrt Prigožina

Samo 12 dana kasnije, 23. juna, počinje pobuna Vagnerovaca nakon što je, kako je tvrdio Prigožin, ruska vojska gađala položaje njegovih plaćenika i ubila 2.000 ljudi. Pošto je obećao osvetu, krenuo je "marš pravde" Vangerovaca ka Moskvi. Izdat je nalog za hapšenje Prigožina, a on optužen za podstrekivanje građanskog rata u Rusiji. Protiv Prigožina je pokrenut postupak zbog oružane pobune. Konvoj Vagnerovaca bio je na putu ka Moskvi. Na svega 200 kilometara od ruske prestonice konvoj je stao, a Prigožin prekinuo pobunu. Dozvoljeno mu je da ode u Belorusiju, a sve optužbe protiv njega i drugih članova Vanger grupe su povučene.

A onda je, 23. avgusta, u Tverskoj oblasti nadomak Moskve pao avion u kom su se nalazili Jevgenij Prigožin, Dmitrij Utkin i Valerij Čekalov, lideri Vagner grupe. Kasnije je saopšteno da je "neko od putnika" aktivirao ručnu bombu, što je dovelo do pada aviona i pogibije svih koji su se nalazili u avionu.

Ruske snage krenule su 10. oktobra u napad na Avdijevku u Donjeckoj oblasti, čime je počela nova velika bitka.

Zimska kampanja

I tokom decembra nastavljene su borbe, bez većih pomeranja linija fronta, a u 2024. godinu ušlo se sa sličnih pozicija, s tim što je ruska vojska izvršila brojne vazdušne napade širom Ukrajine.

Zelenski je 8. februara smenio glavnokomandujućeg ukrajinske vojske Valerija Zalužnjeg i na njegovo mesto postavio Oleksandra Sirskija.

Sirski je 17. februara najavio povlačenje ukrajinskih snaga iz Avdijevke, a istog dana grad je pao u ruske ruke.

Nakon tog dana, kako javljaju zapadni mediji, ruske snage su pojačale dejstva na južnom frontu.

(Telegraf.rs)