Telefon devojčice (14) koja je godinama silovana otkrio užas: Muškarci joj pisali, tražili sastanak sa njom?

Sve mogu da razumem,samo jedno ne-ćutanje!!! I to govorim iz ličnog iskustva, srećom ne toliko jezivog,ali svako zlostavljanje je duboka rana na duši,koja ne zaraste NIKADA!!! Ja sam odrastala devedesetih,i samim tim će svima biti jasno o čemu pričam. Policija je bila poslednja kojoj možeš da se obratiš,roditeljima govoriš dozirano da ne bi ispao još veći problem (kao u ovom slučaju),a škola ne može ništa... Neke devojke su,osakaćene psihofizički,sa komplet porodicama bežale čak i na drugi kontinent,jer nije bilo drugog rešenja.Osim da trpiš... Pritom, ja i sad merim reči i pazim šta ću da napišem. Svi znamo da đavo traži društvo,i nikada ne bude samo jedna osoba,jer kad ta jedna prodje nekažnjeno i priča drugarima 'lovačke' i/ili 'poslovne' priče,zlostavljanje postane epidemija,koju je posle nemoguće zaustaviti, a kamo li ispraviti! Svaki put kad prećutiš tako nešto deo krivice za svaku sledeću žrtvu ide i na tvoju dušu! To je tako i nikako drugačije!!! I sve mi je kristalno jasno- i sramota i osećaj lične krivice,kao i unutarnje gubljenje identiteta(posebno u tim osetljivim godinama,kad ni ne znaš šta te je snašlo),kao i extremni strah,paranoja i razni psihološki problemi... Ali,ako se već dogodilo,ćutanje dovodi do još većeg problema. Ja lično sam počela da se bavim borilačkim veštinama i preživela.Mnoge moje vršnjakinje nisu... Ali i danas, 30godina kasnije,imam noćne more,smatrajući da sam mogla da uradim više...Iako nisam mogla. To je ono s čim ću leći i u grob...

Manijaka na sve strane!!!?

Pedofili, nema gore stvari???!!!