Sirijska "beba čudo" rođena ispod ruševina zemljotresa proslavila rođendan: Njene prve reči rasplakale sve

Snažan zemljotres koji je 6. februuara prošle godine pogodio Tursku i Siriju izazvao je brojna razaranja kao i veliki broj žrtava. Ipak, u smrtonosnom zemljotresu, život je našao svoj put. Dok su se zgrade rušile kao kule od karata, na svet je došla jedna devojčica, prkoseći katastrofi i paklu koji se odvijao oko nje.

Njena cela porodica je poginula kada im se nakon zemljotresa srušila kuća. Nju su rođaci i komšije pronašli dok je ispod ruševina pupčanom vrpcom bila vezana za svoju majku.

Kada je izvučena iz ruševina ona je odmah prebačena u bolnicu, gde su joj lekari dali ime Aja, što u prevodu sa arapskog znači "čudo" i "dar od Boga". Nakon što se oporavila u bolnici, nju je usvojila tetka, koja je odlučila da joj promeni ime i nazove je Afra po njenoj majci.

"Nikada nećemo dati Afru. Mnogi žele da je usvoje, ali mi je nećemo dati. Brinućemno o njoj kao da je naše dete", rekla je u martu prošle godine novinarima Al Jazeere njena tetka Hala.

Godinu dana kasnije Afra i dalje živi sa rođacima i potpuno se oporavila od povreda koje je zadobila ispod ruševina.

Na sreću povrede nisu ostavile nikakve posledice na nju i već uveliko hoda i pokušava da priča.

"Kada sam videla da je prohodala bila sam neizmerno srećna. Tada sam se setila njenih roditelja, znala sam da bi i oni bili presrećni da to mogu da vide", rekla je tetka.

"Mama i tata"

Njen teča kaže da Afru od početka ne odvavaju od ostale dece.

"Moje srce ima osam delova. Jedno pripada mojoj ženi, ostalo mojoj deci. Nama su njeni roditelji ostavili Afru i mogu da počivaju u miru", rekao je njen ujak Halil.

Tetka Hala kaže da je Afra počela da priča i da su joj prve reči bile mama i tata.

S obzirom na to da živi u kući sa još šestoro dece, tetka kaže da ona pokušava da priča sa rođacima iako je oni ne razumeju. Posebno je vezana za njenu osmogodišnju rođaku Dou.

"Volim svu moju braću i sestre, ali Afra je posebna. Volim da se igram sa njom, volim da je blizu mene. Kada plače moja mama je uzme u ruke, ali nekada i tada ne prestaje da plače. Onda je ja uzmem u ruke i ona se smiri", rekla je Doa.

Iako se trude da žive normalno, trauma koju su doživeli ih stalno prati.

"Ono što smo preživeli je katastrofa u svakom smislu. Molimo Boga da tako nešto više nikada ne doživimo", rekla je Hala.

(Telegraf.rs)