"Kako su zeleni uništili najbolje izvore energije u Evropi"

U EU se poslednjih godina beleži zatvaranje nuklearki, unatoč tome što je UN-ov Međuvladin panel za klimatske promene (IPCC) 2022. u svom izveštaju prepoznao da bi nuklearna energija mogla imati ključnu ulogu u smanjivanju globalnih emisija gasova staklene bašte na nulu do 2050, piše Nenad Jarić Dauenhauer za Index.hr. Istraživački tekst ovog autora prenosimo u celosti.

UN: Nuklearna energija je ključna za cilj od 1.5°C

Preporučujemo

IPCC u tom izveštaju ističe da bi nuklearke mogle pomoći da se ostvari cilj zacrtan Pariskim sporazumom da se porast prosečne globalne temperature u odnosu na predindustrijsku (od 1850. do 1900.) zadrži ispod 1,5°C. Ova granica postavljena je kako bi se sprečili mogući nepovratni učinci klimatskih promena.

2022. godine prosečna globalna temperatura bila je već 1,15°C iznad predindustrijskih nivoa.

Pritom treba imati na umu da je Evropa, posebno Mediteran, jedno od klimatskih žarišta, u smislu da se zagreva brže od svetskog proseka.

Takođe treba istaći da električna energija postaje sve važnija zbog električnih automobila i toplotnih pumpi kojima se postiže jeftinije grejanje i hlađenje. Ti uređaji onoliko su CO2 neutralni koliko su neutralni izvori električne energije.

Nuklearne izvore treba udvostručiti do 2050.

Prema izveštaju iz 2018, zadržavanje zagrevanja na 1,5°C zahtevalo bi udvostručenje globalne proizvodnje nuklearne energije do 2050. godine.

Prema podacima World Nuclear Associationa, trenutno u svetu postoje 442 nuklearne elektrane čiji je udeo u proizvodnji električne energije oko 10,3%. Udeo svih obnovljivih izvora, uključujući hidrocentrale, kreće se oko 28%.

No, udeo u svim oblicima konzumacije energije po svim izvorima, što uključuje svu potrošnju, ne samo u obliku struje, prikazuje grafikon stranice Our World in Data. Iz njega je vidljivo u kolikoj meri energetikom još uvek dominiraju fosilna goriva - nafta, ugalj i plin.

Čak je i švedska klimatska aktivistica Greta Tunberg, koju mnogi doživljavaju kao radikalno zelenu, nakon početka rata u Ukrajini izjavila da je zatvaranje već postojećih nuklearki pogrešno.

"Ako ih već imamo u pogonu, mislim da je greška zatvoriti ih i usredsrediti se na ugalj", rekla je u oktobru 2022. Tunberg, pouivajući se očigledno ponajviše na zatvaranje nemačkih nuklearki.

Pad proizvodnje u EU

2022. godine 13 zemalja EU proizvelo je oko 609 TWh nuklearne električne energije, što je za 16,7% manje nego 2021. To je bio najniži nivo zabeležen od 1990.

Ipak, nuklearne elektrane još uvek su činile gotovo četvrtinu (21,8%) ukupne proizvodnje električne energije u EU.

Smanjenje zbog održavanja u Francuskoj i gašenja nuklearki u Nemačkoj

Ovo smanjenje uveliko se može pripisati održavanju i popravkama reaktora u Francuskoj koja je najveći proizvođač nuklearne energije u EU.

No, takođe se može pripisati nemačkom zatvaranju tri velike nuklearke u 2021. kojim je u toj zemlji prepolovljena proizvodnja nuklearne energije sa 69 TWh u 2021. na 35 TWh u 2022. Nemačka je u aprilu 2023. konačno zatvorila i tri svoje poslednje nuklearke.

Godine 2022. je takođe zatvorena jedna nuklearka u Belgiji, u blizini nemačke granice. Ona je delom ugašena zbog belgijskih planova da se ide u smanjenje korišćenja nuklearne energije (koji su nakon napada Rusije stavljeni na led), ali i zbog pritisaka susedne Nemačke.

U poslednjih 15 godina u EU je pokrenut samo jedan novi reaktor, i to 2023. u finskoj nuklearki Olkiluoto.

Najveći proizvođač je Francuska

Najveći evropski proizvođač struje iz nuklearki je Francuska. Ona je 2022. proizvela gotovo polovinu ukupne nuklearne energije u EU (48.4%; 295 TWh), a slede Španija (9.6%; 58.6 TWh), Švedska (8.5%; 52 TWh) i Belgija (7.2%; 44 TWh). Ove četiri zemlje zajedno su proizvele 73,7% ukupne količine električne energije iz nuklearnih izvora u EU (grafikon dolje).

Francuska je najveći izvoznik struje u EU

Francuska je i najveći izvoznik električne energije u EU, što velikim delom može zahvaliti upravo nuklearkama.

Od 1990-ih, sa izuzetkom 2022, kada su brojni reaktori ugašeni zbog održavanja, ona je bila najvažniji strani dobavljač struje za Nemačku.

Zašto se nuklearke zatvaraju ako su važne?

Nameće se pitanje zašto se nuklearke zatvaraju kada bi mogle biti ključne za rešavanje tako važnih problema kao što su klimatske promene i nezavisnost u proizvodnji energije?

Kratak odgovor bio bi - zbog predimenzioniranih strahova ljudi od nuklearki i politika utemeljenih na tim strahovima te zbog preterano optimističnog uverenja da obnovljivi izvori mogu dovoljno brzo sami zameniti fosilne izvore.

U tome je u EU predvodnik uvek bila Nemačka, posebno nemačka Zelena stranka. No treba istaknuti da ne misle svi zeleni političari isto; postoje mnogi koji su pronuklearni, posebno u Francuskoj, Finskoj i Velikoj Britaniji, pa čak i u Nemačkoj.

Zašto se Nemačka toliko boji nuklearne energije?

Strah od nuklearne energije u Nemačkoj ima razne istorijske, političke i kulturološke korene.

Od 1970-ih mnogi Nemci, posebno oni u okviru zelenih pokreta, bili su snažno protiv svega što je bilo povezano s nuklearnom energijom. Tome je u velikoj meri pridonela činjenica da je tokom hladnog rata delom Istočne i Zapadne Nemačke bilo raspoređeno rusko i američko nuklearno oružje, što je Nemačku stavilo u samo središte potencijalnog sukoba između dve nuklearne supersile. Ova situacija stvorila je posebnu anksioznost među Nemcima u vezi s nuklearnim ratom. Ta anksioznost podstakla je protivljenje ne samo nuklearnom oružju već i nuklearnoj energiji, posebno među pripadnicima rastućeg pokreta zaštite okoline u Zapadnoj Nemačkoj.

Nemački demonstranti protiv nuklearne energije

Neki od prvih velikih demonstracija protiv nuklearne energije u Nmačkoj izbili su krajem 1970-ih, kada se hiljade demonstranata sukobilo s policijom, protiveći se izgradnji nuklearne elektrane u Brokdorfu, u pokrajini Schleswig-Holstein.

Prvi veliki antinuklearni uspeh Nemci su ostvarili početkom 1975., kada je gradnja nuklearke Wyhl sprečena na samom početku. Smatra se da je to inspirisalo antinuklearne pokrete u ostatku Europe i u Americi.

Ove demonstracije učvrstili su pokret zaštite okolne i antinuklearni pokret kao stalnu pojavu u nemačkoj politici.

Uloga Zelene stranke

Nije slučajnost da je nemačka Zelena stranka osnovana usred protesta 1980. godine. Ta skupina levičarskih, ekoloških i pacifističkih aktivista osvojila je svoje prve mandate u Bundestagu 1983.

Nemački Zeleni prvi put su učestvovali u koalicijskoj vladi na saveznom nivou 1998. kao partneri Socijaldemokratske stranke Nemačke (SPD). Ova koalicija, poznata kao "crveno-zelena", trajala je do 2005.

Zeleni su ponovno učestvovali u koalicionoj vladi nakon izbora 2021, kada su s SPD-om i Slobodnom demokratskom strankom (FDP) formirali "semafor-koaliciju" koja je još uvek na vlasti.

U svim koalicijskim vladama ključni zahtevi Zelenih bili su gašenje nuklearki, a potom i termoelektrana na ugljenik.

Nuklearne nesreće

Na percepciju javnosti o nuklearnoj energiji i strah od nje u Nemačkoj su značajno uticale i nuklearne nesreće, ponajviše u Černobilju, Otoku tri milje i Fukušimi.

Černobiljska havarija imala je posebno snažan učinak, među ostalim zbog blizine Ukrajine te zbog preuveličavanja rizika ispuštenog zračenja i broja žrtava.

Važnu ulogu u tome imali su i nemački mediji. Primera radi, oni su vrlo intenzivno pratili havariju u Japanu, verojatno intenzivnije od drugih medija izvan Japana. Reakcije na tu havariju takođe su bile drastične. Oko 50 hiljada nemačkih demonstranata formiralo je ljudski lanac dug 45 km od Stuttgarta do najbliže nuklearke. Svih 17 nemačkih reaktora bilo je odmah privremeno zaustavljeno, od kojih osam starijih trajno. Pritom treba istaknuti da je ta odluka bila pravno nelegalna jer su nuklearke imale sve potrebne dozvole za rad i zadovoljavale su sve sigurnosne zahteve. Naime, sigurnost nuklearki u Nemačkoj je na visokom nivou, a opasnost od zemljotresa i tsunamija je niska.

Konačne odluke o zatvaranju nuklearki

Kulminacija antinuklearnih aktivnosti u Nemačkoj rezultirala je 2002. odlukom koalicijske vlade SPD-a i Zelenih, vođene kancelarom Gerhardom Schröderom, da usvoji zakon kojim bi se do 2022. zatvorile sve nuklearke. Na samom početku postepenog zatvaranja na vlast je došla koalicija Hrišćanske demokratske unije (CDU) i Slobodnih demokrata, vođena kancelarkom Angelom Merkel, koja je 2010. odlučila omogućiti nuklearkama da rade dok god su licencirane, čime je krajnji rok zatvaranja bio pomaknut na 2036. Međutim, nuklearna havarija u Fukušimi 2011., zbog pritiska javnosti i političkih interesa CDU-a, rezultirala je naglim odustajanjem od tog produženja roka.

Italija se takođe zaletela s gašenjem nuklearki

Italija je imala sličnu priču sa zatvaranjem nuklearki. Ta zemlja započela je proizvodnju nuklearne energije početkom 1960-ih. Na nuklearnom vrhuncu imala je četiri nuklearke. Dve su zatvorene krajem 1980-ih, a još dve 1990.

Italijansko zatvaranje bilo je rezultat referenduma koji se odigrao 1987., samo godinu dana nakon havarije u Černobilju.

Slično kao u Nemačkoj, postojao je pokušaj promene ove odluke 2008. godine, kada je aktualna vlada obustavu nazvala "strašnom greškom, čiji je trošak premašio 50 milijardi evra". Međutim, na drugom referendumu, održanom 2011., samo nekoliko meseci nakon Fukušime, italijanski su birači očekivano ponovno odbacili planove za gradnju novih reaktora.

Strah od nuklearki nema uporišta u stvarnosti

Strah od nuklearne energije posvuda je u svetu mnogo veći nego strah od drugih izvora, iako ona uzrokuje gotovo najmanje smrtnih slučajeva godišnje, čak i kada se u obzir uzme havarija u Černobilju.

Kako pokazuje grafikon Our World in Data (dolje), nuklearna energija u stvarnosti je jedna od najsigurnijih. Samo solarna energija uzrokuje manje smrti godišnje. Od onečišćenja zraka izgaranjem fosilnih goriva u svetu godišnje pre vremena umire oko 8 miliona ljudi, a u EU oko 240 000. Uverljivo najveći uzrok prevremene smrti je ugljenik, na koji se Nemačka morala pojačano osloniti zbog zatvaranja nuklearki.

Problematična energetska tranzicija u Nemačkoj

Nemačku je energetska tranzicija, koja još uvek nije dovršena, skupo koštala na različite načine, kako finansijski tako i u pogledu smanjenja emisija CO2.

Tijekom 1990-ih Njemačka je u nuklearkama proizvodila oko 31% svoje električne energije.

Gašenje nuklearki usporilo je smanjivanje emisija CO2, ali i smanjivanje onečišćenja zraka u toj zemlji.

Poređenja radi, u Francuskoj su u 2020. emisije CO2 po glavi stanovnika bile oko 4 metričke tone po osobi, a u Nemačkoj 7.3 metričke tone. To se dobrim delom može pripisati nemačkom gašenju nuklearki.

Troškovi subvencioniranja obnovljivih izvora

Hrvatski stručnjak za nuklearnu sigurnost Zdenko Šimić, koji radi kao naučnik u švajcarskom institutu Paul Scherrer kaže da će troškovi energetske tranzicije na obnovljive izvore zavisiti o izvorima koji će se graditi, o finansijskim uslovima kao što su kamate te o povezanim troškovima u energetskom i ekonomskom zakonu.

"Sve veći udeli izvora poput vetra i fotonapona će zahtevati investicije u elektroenergetsku mrežu i štednju energije jer proizvodnja struje u tim izvorima značajno oscilira. Procene troškova tih investicija kreću se između dve i šest hiljada milijardi evra godišnje do sredine veka. Subvencije i drugi podsticaji su nužni, no pitanje je jesu li i dovoljni. Samo u 2022. u čistu energiju investirano je oko hiljadu milijardi evra. Čak i bez ostalih potencijalnih troškova u ekonomiji, ostvarivanje tranzicije izgleda kao izazov bez presedana", kaže Šimić.

Rezultat svega navedenog je da Nemačka danas ima drugu najskuplju struju u EU, odmah iza Danske.

Ni jedan obnovljivi izvor još nije dostigao nuklearke

Ni jedan pojedinačni obnovljivi izvor energije u Nemačkoj, čak ni vetar, do danas nije uspeo dosegnuti proizvodnju energije koja je dolazila iz nuklearki na vrhuncu te industrije. Nuklearke su krajem 1990-ih i početkom 2000-ih godišnje proizvodile oko 170 TWh (grafikon dolje).

U vetroturbinama je Nemačka 2023. proizvela oko 135 TWh, a u fotonaponu oko 60 TWh.

S druge strane, Nemačka je 2023. proizvela oko 213 TWh električne energije iz fosilnih goriva (to se odnosi samo na električnu energiju, ne na ukupnu proizvodnju energije iz fosilnih goriva koja je mnogo veća).

Poslednjih godina uspela je smanjiti proizvodnju električne energije iz fosilnih goriva za više od 20%, no iz gore navedenih podataka proizlazi da ju je mogla smanjiti za gotovo 100% da je istovremeno zadržala nuklearke i razvijala obnovljive izvore.

Mišljenje nemačke javnosti se menja, ali prekasno

Zanimljivo je da je, prema istraživanju nemačkog medija ARD-a nakon početka rata u Ukrajini, u kolovozu 2022., kada je postalo očito koliko je Nemačka zavisna o ruskim energentima i koliko je zbog toga ranjiva, više od 80% Nemaca bilo za produženje životnog veka postojećih nuklearnih reaktora, no iz različitih razloga tada je već bilo prekasno.

Šimić kaže da je tehnički i ekonomski bilo moguće produžiti rad reaktora u Njmačkoj, no da se politika nije vodila ekonomijom.

"To bi se verojatno i napravilo da je nedostatak električne energije bio veći. No, politički je to bilo neprihvatljivo za Zelenu stranku koja je svoj uspeh velikim delom temeljila na borbi protiv nuklearki", tumači Šimić.

Pozitivan obrat na konferenciji COP28

Nuklearna energija dobila je novi vetar u leđa na Svetskom samitu o klimi (COP28) održanom 2023. u Kataru.

Na njemu je više od 20 zemalja s četiri kontinenta pokrenulo Deklaraciju o trostrukom povećanju nuklearne energije, među kojima i Hrvatska, Slovenija, Japan, Švedska, Poljska, SAD i Velika Britanija.

Zanimljivo je da su se u tom društvu našle i države poput Japana i SAD koje su na svom tlu doživele nuklearne havarije. Neke veze s tim verojatno ima činjenica da je u tim havarijama samo jedna osoba stradala isključivo od zračenja (tako je utvrdio japanski sud).

Ove zemlje obavezale su se sarađivati kako bi postigle cilj trostrukog povećanja globalnog kapaciteta nuklearne energije do 2050. godine.

Problem zaostajanja u znanju

No tu, nažalost, danas postoje određeni izazovi koji slabe konkurentnost nuklearne energije.

Šimić kaže da je jedan od njih nedostatak iskustva u gradnji nuklearki, a drugi manjak obrazovane radne snage za njihovo funkcionisanje, što je posledica višedesetljetne evropske stagnacije u razvoju nuklearne energije.

"Nedostatak iskustva u gradnji rezultira dužom gradnjom i većom cenom. Potreban kadar za pogon lakše je rešavati jer se može iskoristiti vreme od planiranja do završetka izgradnje. Problemi su značajno manji u zemljama koje već koriste nuklearnu energiju. Za ilustraciju, za izgradnju nuklearke u Kini danas je potrebno upola manje vremena i novca nego za izgradnju u Evropi", tumači Šimić.

(Telegraf.rs)