"Umrećete ako krenete dalje, vratite se": Kako je ekipa Telegrafa na Islandu pogledala smrt u oči?!

Island... Zemlja koja prema fotografijama deluje kao nešto najlepše viđeno ljudskim okom, kao obećana zemlja i raskoš za onog ko voli mir, jer se kilometrima prostiru prelepa prostranstva prošarana snegom, bez života, ali... Nekada nije život sve ono što samo vidiš na slikama nego i dosta izvan toga.

Nažalost, ekipa Telegrafa se susrela s time, a sve što su želeli onog trenutka kada su se zaputili iz Srbije jeste nekoliko minuta "flerta" i pogled na vulkan koji je imao svoju erupciju samo nekoliko dana pre toga, međutim, na svojoj koži su momci iz Srbije osetili da te stvari ne dolaze tek tako, već da se tu iza kulisa nalaze i mnoge druge stvari.

Putovanje od 18 sati do "zemlje vatre i leda", dolazak u led i ništavilo koje i sada, nekoliko dana kasnije ostaje u očima i ostaje u glavi, koje dolazi u snovima.

Međutim, ono što je zanimljivo jeste i činjenica da su se novinari Telegrafa na neki način susreli i pogledali tu smrt praktično u oči, iako se na prvi pogled činilo kao nešto što kroz priču deluje izuzetno smešno. Verujte, nije smešno. Teško je, a moglo je biti i gore.

Put ka vulkanu i reči koje odzvanjaju: "Nemojte dalje, umrećete!"

Kako je aerodromu na Islanu smešten u Keflavik, na jugozapad ove zemlje, praktično na nekih 20-ak kilometara od vulkana, imali smo sreće da ne moramo makar da putujemo po Islandu, da ne jurimo po snegu i ledu, već da se smestimo u naš hotel i mirno sačekamo novi dan i odemo do vulkana.

Put do samog vulkana je bio protkan onim što krasi ovu zemlju, lepim pejzažima, pahuljama snega koje plešu po putu, ali i Grindavikom, "Gradom duhova" u kojem više nema ničega. Gde ulice zjape prazne, gde se ne može videti ni kuče, a ni mače i to doslovno.

Prazna igrališta, nema dece, prazne kuće... Sve je to bila priprema za ono što je usledilo i što je donekle sledilo ekipu Telegrafa.

Nakon Grindavika, pošli smo ka vulkanu koji se nalazi na uzvišenju iznad grada, ali, već tada se moglo naslutiti ono što nas čeka. Vetar u jednom momentu nam nije dao da izađemo iz automobila, skoro nas je "vukao" do Atlantika, ali ono tek je usledilo.

Ubrzo smo stigli do krajnje destinacije do koje smo mogli automobilom, videli smo znak za vulkan, ali i čuvara koji je sedeo u svojim kolima, a koji nas je dozvao.

Upitali smo finog Islanđanina, kako možemo do vulkana, a onda smo dobili odgovor koji je sledio krv u venama.

- Pa... Ne možete kolima, možete samo pešice odavde, ali, čekaju vas sati i sati hoda. Nije baš dostupno po ovakvom vremenu - rekao je Islanđanin, kome ni ime nismo zapamtili, ali, tad nas je praktično ošamario idućom rečenicom.

- Ali, nemojte da idete. Ja sam odavde pa nisam išao, ne preporučujem, jer po ovom vremenu... Umrećete ako odete dalje, vratite se - rekao je i smrtno ozbiljno nas pogledao u oči.

Potom smo se i mi međusobno pogledali i samo smo odlučili da je ipak pametnije ne okušati se.

Kasnijim razgovorom sa ljudima u hotelu, shvatili smo da doslovno niko i ne ide da obilazi vulkane po hladnom vremenu, već su to ture u apriliu, maju, junu i julu, kada je vreme lepo, kada nema toliko vetra i kada nema snega.

Možda nekad i vidimo taj vulkan...

(Telegraf.rs)