"Mama, silovaće me!": Jeziva ispovest tinejdžerke koja je bila talac Hamasa

Agam Goldštajn-Almog (17) i njena porodica bili su kidnapovani i odvedeni u Gazu u napadu Hamasa 7. oktobra. Ona je govorila o strahu za braću, tugovanju zbog ubijenog oca i neizvesnosti da li će biti razmenjena, prenosi "Jerusalem post".

"Sećam se kada smo stigli u grad. Jednostavno sam rekla mami: 'Mučiće me, silovaće me.' Ali nisu. Rekli su mi da ću ići kući."

Preporučujemo

Ovako je Agam Goldštajn-Almog opisala u intervjuu za izraelski Armijski radio u četvrtak ujutru trenutke u kojima je shvatila da je kidnapovana i odvedena u pojas Gaze. Intervju je dala gotovo mesec dana nakon što se vratila iz zatočeništva u poslednjoj razmeni zarobljenika.

Agam je kidnapovana iz kibuca Kfar Aza 7. oktobra, zajedno sa svojom majkom Čen (48) i njena brata - Galom (11) i Talom (9). Njen otac Nadav i njena starija sestra Jam (20) su ubijeni.

"Bili smo isključeni iz onoga što se dešavalo", rekla je ona, te dodala da su u zarobljeništvu uspeli da slušaju radio.

"Bili smo sigurni da su odustali od nas, da sada žele da dobiju ovaj rat."

"Postojala je nada da ćemo se vratiti i da će tata čekati u invalidskim kolicima. Što se tiče Jam, znali smo da nema šanse, ali za tatu je postojala mala nada. Ali na radiju smo čuli upravo ono što nismo želeli - da su oboje mrtvi. I to je bilo to."

Opisala je razgovore sa majkom dok su bili zatočeni.

"Postoje senzacije koje telo doživljava koje je nemoguće opisati. To je totalni šok; šta god da kažem, to neće učiniti ništa jasnijim", rekla je ona.

Agam Goldštajn-Almog Foto: Tanjug/AP

"Obe se gledamo, shvatajući da verovatno nikada više neće biti reči, već samo osećanja. Reči su previše beznačajne u poređenju s onim što telo oseća. Dakle, tako je bilo, gledali smo i razumeli se, koliko god to zvučalo otrcano. Trebalo je samo da se pogledamo i osetimo da smo u istom čamcu, da osećamo istu stvar i da ne možemo da pričamo o tome jer ne postoje reči koje to mogu opisati."

"Čak ni sada ne mogu da shvatim da sam bila tamo", dodala je ona.

"Osećam kao da je ovo tuđa priča, kao da nikada nije bilo trenutka spoznaje takve situacije. Ne znam da li ćemo ikada razumeti. Ali sećam se da sam majci rekla da će mi nešto uraditi i da je bio trenutak kada sam shvatila da sam zaista odvedena od kuće i da sam tamo."

Goldštajn-Almog je rekla da se najviše plašila tokom noćnih izraelskih vazdušnih napada.

"Uprkos teškoćama, moj najveći strah su bila noćna bombardovanja vazduhoplovnih snaga. U početku sam se najviše plašila od terorista. Rat i bombardovanja su počeli kasnije, kada je država odlučila da interveniše. Vremenom su moji strahovi eskalirali, posebno zbog intenzivnih bombardovanja", rekla je ova devojka.

Ispričala je da je u zatočeništvu sanjala da su joj otac i sestra živi, da pričaju i da se smeju. Ona, majka i dva brata ostali su zajedno, i dok su ponekad sretali druge taoce, uglavnom su bili izolovani. Napomenula je da je pisala za to vreme, ali su njeni spisi ostali tamo.

Tal Goldštajn Almog Tanjug/AP

Goldštajn-Almog je rekla da je najviše brinula za braću, Gala i Tala, u slučaju da ona i njena majka budu povređene u bombardovanju izraelskih vazduhoplovnih snaga. Takođe se stalno pitala da li će doživeti 18 godina.

"Stalno sam sebi govorila: 'Šta, neću stići do 18. rođendana? Pusti me bar da napunim 18.' Što se tiče Gala i Tala, mislila sam: 'Tako su mladi, tako je šteta'."

"'Šteta' je preslaba reč za taj osećaj, ali zaista, to je sramota, prava nevolja, sve stvari koje neće moći da urade, sve što neće videti. Sve je još pred njima. Bilo mi je teže da razmišljam o iskustvima koja bi mogli propustiti."

"Moje životne vrednosti su se promenile"

Goldštajn-Almog je takođe ispričala da je kuvala tokom zatočeništva, pripremajući pita-hleb, kao i malo pirinča i krompira.

"Iako to nije bilo kao domaća kuhinja, zadovoljili smo se onim što smo imali."

Na pitanje šta je najviše želela, odgovorila je:

"Da se ​​istuširam ​​i da plačem".

Objasnila je da nije mogla da plače u zatočeništvu i da se s tim bori i sada u Izraelu.

"Želela sam da tugujem, ali otkako sam se vratila, nisam uspela da dođem do te tačke. Čini se da to ne mogu da uradim."

Goldštajn-Almog je potvrdila da je njeno vreme u zatočeništvu negativno uticalo na nju.

"To je promenilo mnoge stvari nagore, oduzelo mi osećaj sigurnosti i unelo u mene mnogo straha, brige, zbunjenosti i bespomoćnosti."

Takođe je rekla da je najgori deo vremena u zatočeništvu bio stalni transferi između različitih otmičara i lokacija, jer ju je svaki potez ispunjavao strahom od mogućnosti da bude ubijena.

"Mislim da bih to želela da izbrišem iz sebe, tako da nikada u životu ne bih morala da se pitam da li ću biti ubijena."

"Osećala sam se kao da govore: 'Ako nam se kaže, uradićemo to, ali ne sada.' To su čisto moja osećanja, zbog lakoće sa kojom su odgovorili na to pitanje. Moje životne vrednosti su se promenile. Njihove su uvek bile drugačije od naših, ali moje su se posle ovoga promenile."

"Ne mogu da verujem da tamo ima još ljudi", dodala je.

"Neverovatno je shvatiti kako ljudi ovde žive svojim svakodnevnim životima, idu u iste šetnje, piju istu šoljicu kafe, žive istim životima nakon što su doživeli nešto što menja samu strukturu postojanja. Drago mi je da postoje oni koji nastavljaju sa svojim životima; to pokazuje određenu snagu. Ali s druge strane, 71 dan u zatočeništvu je kao jedan dug dan. To je u suštini isti dan. Dakle, nastavljamo dalje, ali naše misli se zadržavaju na onima koji su tamo još zarobljeni, ostavljeni i želimo da kažemo da su u opasnosti".

(Telegraf.rs)