Snimak "žene u crvenom" obišao svet, otkrila kako je preživela napad Hamasa: "A onda sam uključila mobilni..."

Na snimku koja se nakon napada Hamasa na Izrael proširio internetom nosila je crveni šal preko ramena i zajedno s desetinama drugih prestravljenih posetilaca festivala Nova mahnito trčala tražeći zaklon, a onda se popela na zadnji deo automobila koji ju je odveo na sigurno.

Svet se nedeljama pitao da li je uspela pobegne i preživi, a sada ju je pronašao "Daily Mail" i s njom porazgovarao.

Preporučujemo

Radi se o Vladi Patapov, 25-godišnjoj majci jednog deteta rođenoj u Ukrajini, koja sada živi u Ašdodu u Izraelu gde radi kao organizatorka venčanja.

Dok je opisivala noćnu moru koju je prošla na festivalu, Vlada svako malo brizne u plač.

Veći deo tog strašnog dana bila je odvojena od svog partnera Matana, gledala je kako joj pucaju u prijatelje i bežala od naoružanih napadača. Prošla su gotovo 24 sata pre nego što se vratila kući i konačno mogla da zagrli svoju trogodišnju ćerkicu Romi.

"Nisam dosad baš govorila o tome šta se sve dogodilo, još mi je veoma bolno. Podelila sam sa svojom porodicom užas tog dana i još svako jutro zahvaljujem Bogu što sam živa", rekla je Vlada.

"Ponekad osećam grižu savesti što sam preživela, a drugi nisu. Ono što se meni dogodilo trajalo je možda samo 18 sati, ali za mnoge bol još traje i stalno razmišljam o taocima koji su u Gazi. Ne smemo ih zaboraviti", rekla je ona.

Čudno je, kaže, što uopšte nije htela da ide na festival.

"Matan je nabavio karte, išli smo s prijateljicom, ali čitavo sam vreme imala osećaj da nešto ne štima. Romi je tog dana bila jako tiha, a obično uvek trčkara okolo i igra se sa svojim igračkama, ali tog dana je bila mirna. Sada sam sigurna da je predosećala da će se dogoditi nešto strašno", rekla je ona.

Nakon što su stigli na mesto festivala u Re'imu, samo nekoliko kilometara od granice sa Gazom, Vlada, Matan i njena prijateljica Mai postavili su šator i proveli veče razgovarajući.

"Sećam se da je atmosfera bila vrlo čudna, ljudi su se zabavljali i plesali, ali za mene nije bilo energije, nisam plesala onoliko koliko inače plešem kad idem na ovakve festivale. Bilo je oko 3 sata ujutru i legla sam na prostirku da spavam", rekla je.

"Pomislila sam da je čudno organizovati festival tako blizu granice sa Gazom i da tu i tamo sigurno dolete rakete, ali zaključila sam da organizatori ne bi održali festival da su mislili da je opasno."

Alarm u 6.30

Vlada se probudila u 6.30 ujutro kada se na njenom telefonu oglasila aplikacija za uzbunu zbog vazdušnog napada.

"Tražila sam Matana i Mai i odmah sam čula pucnjavu. Bilo je glasno i vrlo blizu nas. Nekoliko sekundi nisam znala šta se događa, a onda je Matan samo povikao da moramo da otrčimo u automobil. Projektili su počeli da padaju i naređena je evakuacija, a ljudi su počeli da trče prema svojim automobilima. Mislim da su u početku ljudi mislili da je to samo jedan od onih rutinskih raketnih napada iz Gaze i tek smo kasnije, kada smo pogledali u svoje telefone, shvatili da je to bila prava invazija i da su nas ti teroristi hteli ubiti", rekla je Vlada.

"Ni dan-danas ne razumem zašto se to dogodilo. To je bio samo muzički festival, bilo je mirno, ljudi su plesali, a oni su došli i ubili ljude, neke moje prijatelje. Zbog čega?", pita se Vlada.

Dok su automobilom pokušavali da pobegnu s festivala, ugledali su naoružanog čoveka.

"Svi su trubili, ja sam bila na suvozačevom mestu, Mai pozadi, a Matan je vozio. Tada smo ispred nas videli čoveka u vojnoj uniformi. Mislili smo da je reč o izraelskom vojniku i da će sve biti u redu, a onda je tip nekoliko automobila ispred nas izašao, a vojnik ga je ubio. Sad znam da je to bio terorista."

"Svi smo se sagnuli, a meci su počeli da pogađaju automobile oko nas. Ni sama ne znam kako, ali mi nismo bili pogođeni, a Matan je uspeo da nas vrati u rikverc da pokušamo izaći na drugu stranu. Bio je pravi haos, napuštenih automobila bilo je svuda i uspeli smo da dođemo do skloništa uz put, gde nam je policajac vikao da nastavimo s vožnjom prema istoku ako želimo da ostanemo živi. Matan je nastavio da vozi, ali nismo daleko stigli i onda smo videli teroriste na automobilima, motociklima i kamionima kako idu prema nama i pucaju. Pokušali smo da vozimo preko polja, ali smo zapeli pa smo svi izašli i pokušali se spasiti trčanjem."

Gutajući suze, Vlada je nastavila:

"Tu negde sam se razdvojila od Matana i nisam znala gde je. Počela sam trčati s Mai i stigle smo do nekih stabala. Obe smo plakale. Nismo znale šta da radimo ni kuda da idemo i jedino o čemu sam mogla da razmišljam bila je Romi. Stalno mi je njeno lice bilo pred očima i govorila sam sebi da moram da preživim zbog nje."

"Tako smo Mai i ja ponovno počele da trčimo i tada je nastala ona fotografija sa crvenim šalom. Nakon toga sam ušla u automobil svog anđela, čoveka koji se zove Josef Ben Avu. Stao je i rekao nam da uđemo, što smo i učinili. Bilo nas je osam u automobilu, bila je to "Kia Pikanto" i svi smo bili jedni na drugima. Nazvala sam Matana i rekla mu da sam dobro, a on je rekao da su i njega pokupili i da je na sigurnom."

Vlada i Mai su na kraju stigli do sigurne vojne baze u Tze'elimu, dok je Matan otišao do one u 20 minuta udaljenom Orimu.

"Cela stvar je trajala tri sata. Najduže je bilo čekanje u bazi pre nego što su me pokupili i odveli kući da vidim Romi, a ja sam je zagrlila najjače ikada."

Feniks koji se uzdiže iz pepela

Prošlog meseca je lokalna umetnica Karen Misk predstavila sliku po nazivu "Feniks", koja prikazuje trenutak u kojem Vlada beži od terorista.

Umetnica je uz sliku napisala:

"Ovo se zasniva na jednoj od slika tog dana. Predivni mladi, puni života, ljudi koji beže od čistih zlih divljaka."

"Volela bih da znam njeno ime i nadam se da se izvukla, ali stvarno ne znam. Srce mi se slomilo kad sam ih videla i kad sam shvatila da je u prostor najčišće ljubavi i slobode stiglo zlo. Ali znam da ćemo kao Feniks ustati iz ovog pepela."

(Telegraf.rs)