Jeziva ispovest svedoka Hamasovih napada: "Prijateljica je dobila metak u glavu, a baku su ubili u krevetu"

Rat u Izraelu bukti već 28. dan, a svakodnevno iz ove zemlje pristižu potresne ispovesti ljudi koji su u napadima Hamasa izgubili najmilije i koji su se jedva iščupali iz kandži terorista.

U jednom danu brutalno je ubijeno više od 1.400 ljudi, a sudbina još 240 osoba, koje je Hamas oteo i odveo u Gazu je i dalje nepoznata.

Preporučujemo

Mnogi su morali da trajno napuste svoje domove, jer nisu više bezbedni za život. Među ljudima koji su nakon upada Hamasa morali da odu sa svojih ognjišta sreli smo i četvoricu golobradih mladića koji su nam opisali pakao kroz koji su prošli.

Kako su nam rekli, ono što su videli svojim očima teško je opisati rečima. Uz probleme sa jezičkom barijerom, pošto ne barataju baš najbolje engleskim jezikom, otvorili su nam dušu i prepričali pakao.

Jedan od njih, 18-godisnjak, video je kako mu ginu komšije i prijatelji. On je živeo u mestu Sderot.

"Bio sam na 50 metara od policijske stanice koju su Hamasovci napali i uništili. Video sam ih svojim očima", rekao je ovaj mladić.

U haosu koji je nastao nastradalo je nekoliko njegovih komšija i prijatelja.

"Urlali su i pucali na sve živo. Video sam mrtve ljude na ulicama", rekao je.

Drugi momak iz Sderota, star 23 godine, potvrdio je priču svog mlađeg sugrađanina.

"Pregazili su policijsku stanicu, nisu imali šanse. Napad je bio strahovit. Ja sam izgubio prijatelja takođe", dodao je.

Njegov vršnjak bio je manje rečit.

"Teško mi je da pričam o tome. Teško mi je i da poverujem šta se sve desilo. I ja sam ostao bez drugih ljudi", kratko je rekao.

Najmlađi među njima, mladić od 16 godina, iz rodnog grada poneo je jezive uspomene.

"Moja prijateljica je dobila metak u glavu. Njenu baku su ubili dok je ležala u krevetu. Mojim komšijama su na kuću bacili Molotovljev koktel, pa su mogli da biraju da li da živi izgore ili da izađu da ih ubiju", rekao je vrteći glavom dok se prisećao tih trenutaka.

Na pitanje šta je bilo sa tim komšijama samo je odmahnuo rukom.

Kako su nam rekli, država je obezbedila i psihološku podršku svim raseljenim ljudima. Na pitanje da li i oni koriste tu pomoć nasmejali su se i odgovorili odrično.

Objasnili smo im da su preživeli nešto zbog čega bi trebalo da prihvate tu pomoć. Obećali su da hoće. Ono što su prošli ne bi trebalo niko da prođe. A kamoli deca.

(Telegraf.rs)