Šta se događalo pre Hezbolaha? Ovo je istorija sukoba Libana i Izraela

Libanska militantna grupa Hezbolah i izraelska vojska proteklih dana su više puta gađali jedni druge preko granice, a svet sve više brine da bi moglo da dođe do eskalacije sukoba na Bliskom istoku.

Izrael je 8. oktobra proglasio rat Hamasu, dan nakon što je ova palestinska grupa otpočela jeziv, iznenadni napad, na brojne gradove i naselja na jugu Izraela. U napdu je ubijeno oko 1.400 ljudi, a na stotine je oteto.

Talas nasilja "osilio" je Hezbolah, koji podržava Iran, da kaže kako "staje uz palestinski narod".

Sve učestaliji napadi Hezbolaha i odmazda Izraela mnoge su podsetile na "zlu istoriju" između ove dve sile, koje su u "relativnom miru" od 2006. godine.

Kako tenzije prete da se ponovo rasplamsaju, evo šta treba da znate o istoriji libansko-izraelskog sukoba.

Šta se događalo pre 1948. godine?

Pre uspostavljanja države Izrael, Liban je raspravljao o tome kakav će odnos imati sa cionistima u Palestini, kaže Makram Rabah, istoričar na američkom univerzitetu u Bejrutu.

Liban je stekao nezavisnost od Francuske 1943. godine, a određeni nacionalisti u novoformiranoj republici verovali su u savez manjina koji će videti da se hrišćansko-libanska nacija uskladi sa cionistima.

Ali osnivači Libana, prvenstveno Riad al-Sol i Behara el-Kuri, smatrali su da ne mogu imati odnos sa Izraelom i održavati dobre odnose sa susednim arapskim državama.

Izrael je proglasio nezavisnost 14. maja 1948. godine. Sledećeg dana su Egipat, Sirija, Jordan, Irak i Liban proglasile rat Izraelu, a Liban je imao najmanju vojsku.

Izraelske snage su odbile arapske borce i privremeno zauzele deo južnog Libana. Primirje je potpisano 23. marta 1949. i izraelske trupe su se povukle na međunarodno priznatu granicu.

Manje od dve decenije kasnije, 1965. godine, pojava Fataha, palestinske nacionalističke grupe, kao moćne sile u regionu poklopila se sa obnovljenim graničnim sukobima.

Libansko-izraelska granica bila je mirna u to vreme, a onda je Fatah otpočeo napade slabijeg intenziteta na izraelske pozicije. Libanska vojska pokušala je da se suprotstavi Fatahovim operacijama, ali je javno mnjenje bilo podeljeno, kaže Hilal Kašan, profesor političkih nauka Američkog univerziteta u Bejrutu za Al Jazeera.

Mnogi u muslimanskoj zajednici i na sekularnoj ili panarabističkoj levici tada saosećaju sa palestinskim ciljem. Međutim, libanska nacionalistička desnica – pretežno sastavljena od glavnih maronitskih partija, koje predstavljaju uglavnom hrišćansku bazu - nije želela da bude umešana u sukob za koji su smatrali da ih se ne tiče.

Dve godine kasnije, 1967. godine tenzije između Izraela i okolnih arapskih zemalja prerasle su u šestodnevni rat 5. juna.

Međutim, ubrzo su arapske vojske bile poražene. Kao rezultat pobede Izraela Palestinci su proterani iz Jerusalima, sa Zapadne obale i iz Gaze, što će ostati upamćeno kao Naksa, odnosno nazadovanje.

Učešće vojske Libana u ovom ratu bilo je minimalno, ali su posledice bile velike. Hiljade palestinskih izbeglica pobeglo je u Liban i nasilje je podstaknuto protiv jevrejskog stanovništva Libana, što je dovelo do toga da mnogi emigriraju.

Sporazum iz Kaira i Crni septembar

Godinu dana kasnije Fatah Jasera Arafata preuzeo je kontrolu nad Palestinskom oslobodilačkom organizacijom (PLO), široka koalicija koja je zastupala palestinski narod.

Palestinci su tada, prema rečima Kašana, pokrenuli operacije protiv Izraela sa 14 grupa pod PLO.

Delegacije koje su predvodili lider PLO Jaser Arafat i general libanske armije Emil Bustani, potpisale su 2. novembra 1969. godine Sporazum iz Kaira (Kairski sporazum).

Sporazum je preneo kontrolu nad 16 palestinskih izbegličkih kampova u Libanu na Komandu palestinske oružane borbe, entitet koji je stvorila PLO. Taj sporazum je, faktički, zvanično odobrio da PLO pokrene operacije iz Libana u okupiranu Palestinu.

Godinu dana kasnije, palestinski borci poveli su neuspelu pobunu u Jordanu, koja je dovela do njihovog proterivanja od kralja Huseina u septembru. Taj događaj nazvan je Crni septembar.

Nakon toga, PLO je premestio svoj glavni štab iz Jordana u libansku prestonicu Bejrut, a vojni štab u južni Liban.

"Gnev Božji"

Potom su u noći 9. aprila i jutarnjim satima 10. aprila 1973. izraelske specijalne jedinice gliserima došle do libanskih plaža. Ubijena su trojica lidera PLO.

Deo izraelske operacije Gnev Božji, na arapskom je postala poznata kao masakr u Verdunu.

Pet godina kasnije palestinski borci koji su bili stacionirani u Libanu nastavili su da vrše prekogranične napade, a u martu je Izrael izvršio invaziju na Liban i stigao sve do reke Litani.

Kao odgovor, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija doneo je Rezoluciju 425, kojom se poziva na hitno povlačenje izraelskih snaga. Takođe je uspostavio Privremene snage UN u Libanu (UNIFIL), koje deluju i danas.

U to vreme Izraelci su naoružavali i finansirali južno-libansku vojsku, koju su činili libanski hrišćani. Palestinske grupe su, za to vreme, dobijale podršku iz Sirije.

Naredne 1979. godine, mirovni sporazum između Egipta i Izraela, koji proizilazi iz sporazuma iz Kemp Dejvid od prethodne godine, menja ravnotežu snaga na Bliskom istoku.

"Arapske države su došle do zaključka da ne mogu da napadnu Izrael bez Egipta", rekao je Kašan.

Marš do Libana

Izrael je 6. juna 1982. izvršio invaziju na Liban pod izgovorom da zaustavlja prekogranične napade PLO. Izraelske snage su duboko zagazile na sever,  sve do prestonice Bejruta, i izvršili opasdu uglavnom propalestinskog Zapadnog Bejrua.

Invazija je dovela do konačnog odlaska PLO-a iz Libana pod nadzorom multinacionalnih mirovnih snaga 1. septembra.

Izraelska invazija na Liban je, moglo bi se reći, pomogla da se pokrene stvaranje Hezbolaha, uz podršku iranske Revolucionarne garde.

U međuvremenu, 14. septembra, lidera libanskih snaga (LF) i novoizabranog predsednika Bašira Gemajela ubio je član Sirijske socijalnacionalističke partije.

Dva dana kasnije, uz pokriće izraelske vojske, kolega lider LF-a Eli Hobeika okupio je desničarske hrišćanske snage koje su ubile stotine, ako ne i hiljade Palestinaca i libanskih šiita.

Ovaj događaj ostao je u istoriji zapisan kao masakr Sabra. Iako je broj žrtava do dan danas ostao nepoznato, neki spekulištu da je stradalo između 2.000 i 3.500 ljudi.

Povlačenje

Godine 1985. Izrael se povukao do reke Litani na jugu Libana i tamo napravio takozvanu zonu bezbednosti. Na delu južne teritorije ostali su do 2000. godine.

Do novih sukoba dolazi 1993, kada je Izrael, kao odgovor na ubistvo pet njihovih vojnika od strane Hezbolaha, pokrenuo u Libanu tzv. operaciju "Odgovornost". Ovi sukobi ostaće zabeleženi u istoriji kao Sedmodnevni rat, u kojem je ubijeno 118 libanskih civila dok je oko 500 bilo ranjeno.

Tri godine kasnije, broj žrtava sa obe strane libansko-izraelske granice dovele su do Operacije Grožđe gneva 11. aprila. Izrael je bombardovao Liban, a stradalo je oko 100 Libanaca, među kojima je bilo i dece. Ubijeno je i oko 13 boraca Hezbolaha, a ranjen je veliki broj izraelskih i libanskih civila i veliki broj ljudi je raseljen.

Izrael je 24. maja 2000. godine saopštio da će svoje snage povući do Plave linije, granice koje je odredila UN. Ova odluka okončala je izraelsku okupaciju juga Libana, a narod Libana od tada 25. maj slavi kao državni praznik.

Šest godina kasnije, Hezbolah je upao na teritoriju Izraela i ubio tri vojnika i dva oteo. Hezbolah je zahtevao da se puste libanski zatvorenici u zamenu za izraelske vojnike. Ali, kako je Hezbolah nastavio da gađa ciljeve, a Izrael da uzvraća, ubrzo je buknuo takozvani Julski rat, koji je trajao 34 dana.

Liban je te 2006. godine prijavio više od 1.000 žrtava i 4.000 povređenih, uglavnom civila, dok je Izrael prijavio 158 žrtava, većinom vojnika.

Istoričari kažu da se taj rat ne može zvati ratom između Libana i Izraela, već ratom Hezbolaha sa Izraelom.

Nakon julskog rata usledilo je vreme relativnog mira, sve do pre dve nedelje. Sporatično je zabeleženo gađanje sa teritorije Libana na Izrael, ali nije dolazilo do eskalacije sukoba. Nažalost, od 7. oktobra situacija se znato pogoršala, a sve preti da preraste u mnogo veći sukob.

(Telegraf.rs)