Kako je pljačka banke u Švedskoj pre 50 godina promenila svet: Ovako je nastao termin "Stokholmski sindrom"

Odbegli osuđeni zločinac, sa ženskom perikom, plavim naočarima, crnim brkovima i rumenim obrazima ušetao je u poslovnicu Stokholmske banke 23. avgusta 1973. godine, nekoliko minuta nakon što je otvorena. Kada je ušao unutra podigao je pištolj, a zatim je na engleksom jeziku sa karakterističnim američkim akcentom izgovorio "Zabava počinje".

Od tog trenutka stvari su postale veoma čudne.

Preporučujemo

Kada je osuđenik Jan Erik Olson tog četvrtka ušao u banku, zaposleni koji će uskoro postati njegovi taoci, nisu osećali ništa sem straha.

"Manijak je niotkuda ušetao u moj život. Dogodilo mi se nešto što sad do tada videla samo u američkim filmovima", priča Kristin Enmark koja je u vreme talačke krize bila 23-godišnja radnica banke.

Tokom krize koja je trajala čak šest dana, čudne stvari dogodile su se između Jan Erika i njegovih talaca. Nakon ovog događaja, psiholozi su skovali novi termin u nauci koji su nazvali "Stokholmski sindrom".

Iako je od ovog događaja u Švedskoj kreditbanci prošlo 50 godina, građani ove nordijske zemlje u svojoj istoriji nisu doživeli ništa slično.

Prvi dan talačke krize i propali plan bekstva

Do ovog događaja stopa kriminala u Švedskoj bila je veoma niska. Jan Erik je u vreme zločina služio trogodišnju kaznu zatvora zbog teške krađe, ali je tog dana pušten na privremeno odsustvo zbog dobrog vladanja. Međutim, njegov plan je bio da se više nikad ne vrati u zatvor i počeo je da planira veliku pljačku.

Plan je bio da zaposlene uzme kao taoce i da od policije kada stignu ispred poslovnice za njihov otkup zatraži tri miliona švedskih kruna, što je oko 710.000 današnjih dolara. On je želeo da nakon što uzme novac, kolima brzo pobegne, a planirao je i da traži od policije da oslobode njegovog cimera iz zatvorske ćelije Klarka Olofsona, koji je takođe osuđen zbog teške krađe.

On je verovao da Vlada Švedske neće rizikovati živote žena i da će ispuniti njegove zahteve.

Nakon što je četvoro radnika uzeo kao taoce, Jan se sa njima povukao u trezor, ostavljajući vrata malo odškrinuta. Čekao je da policija ispuni njegove zahteve.

To se na kraju i desilo. Ispred banke parkiran je plavi Ford, stigao je i Janov cimer. Olsonov plan bio je da sa taocima, cimerom i novcem pobegne kolima iz banke, a da zatim čamcem napusti zemlju.

Pošto je plan zbog ključeva automobila koje je policija zadržala propao, Jan je bio nervozan. Pretio je da će ubiti tri žene koje je uzeo kao taoce. Kako bi se smirio počeo je da sa njima šeta po banci, a onda je u jednom trenutku spazio momka koji se skario.

Među taocima su sem Kristin bile i njene kolege Elizabet Oldgren, Brigita Lundbald, dok je četvrti bio Sven Safstrom.

Kada je Klark ušao u poslovnicu banke sa sobom je poneo i telefon preko kog su taoci i jan razgovarali sa vlastima i svojim porodicama.

Iako je Brigita pokušavala da pozove muža i decu, oni se nisu javljali, a očajna žena je onda počela da plače. U jednom trenutku prišao joj je Jan, obrisao suzu s lica, rekao da ne plače i pokuša ponovo da ih pozove.

Zbližavanje sa otmičarem

U petak, nakon prve noći provedene u banci Kristin se osećala klaustrofobično. Zbog toga je Klark odsekao veliki kanap, vezao ga oko njenog vrata i dozvolio joj da tako šeta po banci. Kasnije kada joj je bilo hladno, on ju je ogrnuo njegovom jaknom.

Međutim, kako je vreme prolazilo Jan Erik je bio frustriran zbog mogućeg dogovora sa vlastima. On je zatim predložio Svenu da mu puca u noge kako bi policiji pokazao da se ne šali, ali mu je obećao da ga neće povrediti i da će ga metak samo očešati.

"Ja sam izašao ispred i čekao sam signal, ne znam zašto mi ga nikada nije dao. Jedino o čemu sma razmišljao je način na koji mi je ljubazno rekao da se radi samo o mojoj nozi", rekao je Sven u ispovesti za New Yorker.

Sve vreme dok su bili unutra taoci su razgovarali sa pripadnicima vlasti preko telefona. Kristin se seća da je oko 17 časova tog dana razgovarala sa tadašnjim premijerom Olof Palmeom, dok su sve televizijske i radio stanice prenosile njihov razgovor.

Ona je zamolila premijera da dozvoli Jan Eriku da napusti banku s novcem i bezbedno pobegne kolima, a čak se dobrovoljno prijavila da bude njegov saputnik.

"U potpunosti verujem Klarku i pljačkašu. ja nisam očajna, ništa nam loše nisu učinili. Vrlo su fini prema nama. Jedino čega se plašim je da će nas policija napasti i da ćemo umreti", ispričala je ona.

Premijer je odbio njenu molbu uz obrazloženje da ukoliko dozvole jednom kriminalcu da se izvuče, da će to dovesti do novih talasa zločina u državi.

Rizičan potez policije

Nakon druge noći provedene u banci, policija je pokušala rizičan potez. Policajac se ušunjao unutra i zatvorio vrata trezora i zaključao taoce sa dvojicom otmičara.

Za one koji su bili u trezoru, ta vrata su bila njihov spas jer su kroz njih dobijali hranu i vodu od policije. Iza teških vrata nije bilo ni telefonskog signala, pa je i kontakt sa spoljnim svetom bio nemoguć. Sve nade da će Erik i Klark uspeti da pobegnu u tom trenutku su nestale.

Policija se na ovaj potez odlučila po savetu psihologa, kako bi sprečili da se taoci sprijatelje sa otmičarima. Kada su shvatili da su ostali bez hrane, Jan je uzeo tri kruške koje su im ostale od prethodnog obroka i svakom u prostoriji je dao jednu polovinu. Svi su primetili da je sebi ostavio najmanje parče.

"On se sve vreme prema nama ponašao dobro i mi smo na njega gledali kao na Boga", ispričao je Sven.

Kada su te noći legli da spavaju Kristin je čula da svi dišu sinhronizovano. Ona je čak odlučila da promeni kako ona diše, da bi se uklopila s njima.

"Bili smo u trezoru da bismo disali, da bismo preživeli. Ko god je pretio tom svetu bio je naš neprijatelj", dodala je ona.

Foto: ROLAND JANSSON / AFP / Profimedia

Četvrti i peti dan

U nedelju, bušenje je poremetilo njihov mir.

Policija je počela da buši ruku koja će biti dovoljno široka kako bi Jan Erik kroz nju navodno mogao policiji da preda oružje. Trebalo im je nekoliko sati da probuše tavanica od čelika i betona. Prava namera policije bila je da kroz rupu ubace suzavac i na taj način nateraju pljačkaša da se preda.

Kao odgovor, Jan Erik je postavio taoce ispod rupe sa omčama oko vrata, konopcima pričvršćenim za vrh sefa. Rekao je policiji da će ih omče i, uz to, policija na kraju ubiti, ukoliko ih neki gas onesvesti.

"Nisam mislio da će nas obesiti", rekla je Kristin 2016. godine u podkastu "Memori Motel".

Međutim, taoci su se brinuli šta će im gas učiniti. Jan Erik je podelio svoju teoriju o suzavcu: posle 15 minuta izlaganja, rekao im je, svi će pretrpeti trajno oštećenje mozga.

Da bi zaobišli improvizovana vešala, radnici su počeli da buše više rupa iznad drugih delova trezora. Policija je poslala kantu sa sendvičima u prvobitnu rupu. To im je bio prvi obrok posle dva dana.

Pošto su počeli da se umaraju tokom stajanja na omči, Jan Erik ih je pustio da se rotiraju u smenama, ali je sven, kao jedini muškarac pitao da li on može da stoji umesto svojih koleginica.

"Poneo se kao pravi muškarac, bio je spreman da bude talac za ostale taoce", rekao je Jan Erik u jednom intervjuu.

Sindrom ili taktika preživljavanja?

Do utorka, posada je izbušila sedam rupa u plafonu, a ubrzo nakon što je poslednja završena, gas je počeo da ulazi u trezor. Taoci su bili na rukama i kolenima, kašljali i gušili se. Ubrzo je policija čula glasove koji viču: "Odustajemo".

Nakon što je otvorila vrata, policija je naredila taocima da prvo izađu, ali su oni odbili, plašeći se da će Olsona i Olofsona ubiti policija ako ih ostave sami u trezoru. Kristin i Brigita su se zagrlile i poljubile Olsona, Sven se rukovao sa njima, a Lundblad ga je zamolila da joj piše. Zatim je razbojnik sa svojim saučesnikom izašao iz trezora banke i ušao u policijski automobil.

Bejerot, poznati psihijatar, zaslužan je za skovanje naziva "Stokholmski sindrom". On je iskoristio ovo ime kako bi opisao fenomen zatočenika koji razvijaju emocionalne veze sa svojim zarobljenicima.

Ali Kristin, koja je nakon izlaska iz zatočeništva počela da se bavi psihijatrom, ispričala je 2016. godine da je odnos talaca sa otmičarem više bio instinkt za preživljavanje nego sindrom.

"Mislim da je to način da se okrivi žrtva. Sve što sam radila bilo je da bih preživela. Htela sam da živim. Ne mislim da je tako čudno. Šta bi vi uradili", ispričala je ona.

(Telegraf.rs)