Bisenić: Nemačka dobila Strategiju bezbednosti, Evropa novu vojnu silu

Evropa je dobila novu vojnu silu, a Nemačka po prvi put Strategiju nacionalne bezbednosti, sa ciljem da Bundesver postane jedna od najefikasnijih konvencionalnih oružanih snaga u Evropi, a da Nemačka igra vodeću ulogu u evropskoj odbrani, navodi novinar Dragan Bisenić, prenosi Tanjug.

Strategija nacionalne bezbednosti znači definitivno napuštanje ranije uzdržane vojne pozicije, još uvek delimično neodlučno i nedovljno hrabro, ali će Amerikanci svakako to da razumeju kao napredak na tom frontu, ocenjuje Bisenić i napominje da bi nemački saveznici trebalo da uzmu u obzir staru izreku „Der Weg ist das Ziel“ – što znači „put je cilj“.

U autorskom tekstu za Tanjug Bisenić piše:

Evropa je dobila novu vojnu silu, a Nemačka po prvi put Strategiju nacionalne bezbednosti. Nemačka shvata da rastuće trgovinske veze i diplomatija sami po sebi ne pružaju sigurnost. Mir dolazi preko sile, a to uverenje po prvi put u nemačkoj doktrini posle Drugog svetskog rata iskazuje se naglašavanjem važnosti “kredibilnog odvraćanja”.

Zbog toga je cilj da Bundesver postane jedna od najefikasnijih konvencionalnih oružanih snaga u Evropi, a da Nemačka igra vodeću ulogu u evropskoj odbrani. Tačnije, Nemačka igra “vodeću ulogu u Evropi” i daje značajan doprinos odbrani Evrope.

„Odbrana EU i NATO-a”, čiji je i Nemačka članica, koordinisane su da se međusobno dopunjuju, a Bundesver je kamen temeljac odbrane Evrope.

Nemačka strategija nacionalne bezbednosti kaže da će „Savezna vlada učiniti Bundesver jednom od najefikasnijih konvencionalnih oružanih snaga u Evropi u narednim godinama, onom koja je u stanju da reaguje i deluje brzo u svakom trenutku“.

To je ishod ovonedeljnog usvajanja dokumenta o bezbednosti od 75 stranica koji je Nemačka izradila u “prelomnom vremenu” – (Zeitenwende, termin koji nemački kancelar Olaf Šolc najradije koristi kada opisuje vreme u kome se nalazi na čelu nemačke vlade, počevši od jeseni 2021. do danas), a tu terminologiju preuzima i predstavljeni dokument. Iako je

Nemačka u prošlosti imala političke dokumente koji se odnose na bezbednost, ona nikada nije imala posvećenu sveobuhvatnu strategiju. Šolc je istakao da će se, dok su se prethodni politički dokumenti fokusirali na odbranu, nova strategija više fokusirati na spoljnu politiku. To znači da će od sada Nemačka događaje u svom okruženju, Evropskoj uniji i Evropi sagledavati iz ugla ovog dokumenta.

Nemačkim saveznicima se činilo da su strateški i bezbednosni kriterijumi predugo igrali premalu ulogu u nemačkom odlučivanju. Nemačka, razume se, imala je sve razloge da ne ponavlja istoriju i ne uleće ponovo u militarističke igre nakon dva izgubljena rata, prepuštajući ta pitanja sasvim svojim okupatorima, dok se ona fokusirala na privredni oporavak i rast zemlje, sve dok nije postala toliko dominantna, da se moglo reći da je ona, ratni gubitnik, u stvari pobednik u miru.

Kada je okončan Hladni rat i prateća nemačka podela, ojačali su američki pritisci da Nemačka postane “normalna država” i da se priključi klubu najmodernije naoružanih zemalja. To je Nemačka uporno odbijala, čak i onda kada je, voljno ili nevoljno, učestvovala u vojnim agresijama NATO, poput napada na Srbiju 1999. ili kada je Angela Merkel bila izložena Trampovim tiradama kako “Amerika Nemačku brani, a Nemačka Rusiju hrani”.

Šolcova trostranačka vlada pristala je da izradi sveobuhvatniju strategiju u svom koalicionom paktu u novembru 2021. godine, a predlog je dobio veću težinu kada je Rusija započela rat u Ukrajini u februaru prošle godine.

Koalicija se prvobitno saglasila da završi izradu plana u toku prve godine svog mandata, ali su međustranački i ministarski sporovi na tom putu doveli do odlaganja.

Prva strategija nacionalne bezbednosti definiše ulogu Nemačke u vremenima sve veće multipolarnosti i rastućeg sistemskog rivalstva. U njoj se naglašava funkcija Nemačke kao “ko-dizajnera” međunarodnog poretka – s principom da je posvećena poretku “zasnovanom na vrednostima”. Savezi i partnerstva su, recimo, od „neprocenjive vrednosti“. U tom kontekstu, strategija posebno pominje transatlantsku vezu, blisko partnerstvo sa Francuskom i koheziju evropskih demokratija.

Šolc je istakao da se evropska bezbednosna arhitektura radikalno promenila otkako je njegova vlada pristala da izgradi strategiju. On je naveo rusku invaziju na Ukrajinu, rat koji je u toku i uništavanje bitne infrastrukture kao što je gasovod Severni tok kao novi podsticaj za izradu dokumenta. U Strategiji se polazi od toga da je rat razotkrio nedostatke u nemačkoj vojsci, ali još više “preterano oslanjanje zemlje na Rusiju u energetici”.

Osnovna linija ove spoljne politike jeste raskid sa Rusijom. Podsetimo se, Nemačka je bila izložena snažnom talasu anglosaksonskih kritika zbog svoje bliskosti sa “autoritarnim režimima” Rusije i Kine, za šta je dobijala ekonomske pogodnosti koje su njenu ekonomiju činile konkuretnijom od drugih zemalja koje su se, navodno, rukovodile demokratskim vrednostima u svojoj spoljnoj politici i zbog toga trpele štetu.

Da bi, valjda, otklonila ovu vrstu “savezničkog” nezadovoljstva, Nemačka sada imenuje “današnju Rusiju” kao „najveću pretnju miru i stabilnosti u evroatlantskom području“. Prvo reagovanje iz NATO bilo je da “za sada, to znači da Nemačka nije u opasnosti da se vrati na način na koji su stvari funkcionisale ranije u vezi sa svojim odnosom sa Rusijom”.

Sa posebnom kineskom strategijom u izradi, nova nemačka Strategija nacionalne bezbednosti govori nekoliko stvari izvan „svetog trojstva“ Kine kao „partnera, konkurenta i sistemskog rivala“. U njemu se priznaje porast rivalstva i konkurencije, verovatno pažljiv kompromis između Šolcovog realističkog pristupa i borbenog stava Zelenih prema Kini.

Kina je konfliktno pitanje unutar vladajuće koalicije, a očekuje se da će prva kineska strategija biti objavljena u narednim mesecima.

Iako se Nemačka pridržava sveobuhvatne fraze da je Kina partner, konkurent i sistemski rival, ona priznaje da su poslednja dva elementa stekla više pažnje u svetlu kineskih napora da promeni svetski poredak. Međutim, Indo-Pacifik u celini i partneri - istomišljenici kao što su Indija, Japan, Južna Koreja ili Tajvan ne dobijaju nikakvu pažnju u strategiji nacionalne bezbednosti.

Jezik je sličan onom koji je već usvojila Evropska unija, koja je već označila Kinu kao „sistemskog rivala”. U to vreme Peking je insistirao da to nije pretnja Evropi. Nemačka strategija, naručena nakon što je Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu, kaže da bi ekonomska zavisnost u bitnim oblastima mogla „brzo da evoluira u značajne bezbednosne rizike“ i naglašava sve veći prioritet koji se stavlja na geopolitiku u odnosu na ekonomsku dobit. Kina, međutim, ostaje „partner bez koga se ne mogu rešiti mnogi od najhitnijih globalnih izazova“.

Od sredine 1990-ih, Bundesver je preorijentisan sa „odbrambene vojske“ na „vojsku u akciji“. Posle ukidanja vojne obaveze 2011. godine, Bundesver je postao profesionalna vojska. U okviru EU intenzivira se stalna vojno-tehnička strukturirana saradnja (PESCO, 2017).

Višestruke reforme Bundesvera nakon 2000. su u suštini propale. Misije u inostranstvu otkrivaju strateške pogrešne procene: na primer misija Balkan/Kosovo (iz 1999), katastrofalni rat u Avganistanu (2001-21), tekuća misija u Maliju. Najnoviji pokušaj reformi da se preorijentiše ka „nacionalnoj i savezničkoj odbrani“ u pogledu rusko-ukrajinskog rata nije (još) konačan.

Kolektivna odbrana je na visokom nivou jer se član 5 NATO-a pominje uz klauzulu o uzajamnoj pomoći Evropske unije, član 42, kao i član 4 Ahenskog sporazuma sa Francuskom. Međutim, što se tiče ispunjavanja NATO-ovog cilja izdvajanja 2 odsto BDP-a za idbranu, Nemačka je dodala upozorenje da se ovaj cilj ispuni „kao prosek tokom višegodišnjeg perioda“. Ovo naglašava poteškoće koje nemačka vlada ima u postizanju ovog cilja, posebno u ovim vremenima budžetskih ograničenja.

Među najspornijim pitanjima bila je ideja o Savetu za nacionalnu bezbednost, od koje se na kraju odustalo zbog zabrinutosti da će poremetiti odnos snaga i ovlašćenja između kabineta kancelara i ministarstava.

Strategija nacionalne bezbednosti znači definitivno napuštanje ranije uzdržane vojne pozicije, još uvek delimično neodlučno i nedovljno hrabro, ali će Amerikanci svakako to da razumeju kao napredak na tom frontu. Nemački saveznici bi trebalo da uzmu u obzir staru izreku „Der Weg ist das Ziel“ – što znači „put je cilj“.

Naravno, tempo je suviše spor, a krajnjem proizvodu nedostaje napredak u ključnim institucionalnim elementima kao što je Savet za nacionalnu bezbednost. Ali nakon što je prošla kroz ovaj proces i pokušala da dobije što više od pristupa čitave vlade i društva, Nemačka i njeni političari šutnuli su loptu napred ka onome što je potrebno za mentalni “cajtenvende” i snažniju stratešku kulturu u Berlinu.

(Telegraf.rs)