Kako je Švedska prisilno sterilisala 30.000 ljudi: Mračna strana istorije zemlje koja se diči demokratijom

Porodica Štel Sundstedt nikada nije pričala o najmračnijem trenutku u svojoj istoriji.

"Bila je to tajna o kojoj se niko nije usudio da priča. Društvo je bilo sramota što su ljudi bili naterani na sterilizaciju u Švedskoj", kaže švedski scenarista za Euronews.

Nikad o tome nije pričao sa svojom porodicom pa je, kada je saznao da su četvorica njegovih ujaka silom sterilisani, bio u šoku.

"Sterilisali su ih je su bili siromašni. Njihov zločin bilo je siromaštvo", rekao je Sundstedt.

Švedska je između 1934. i 1976. postavila eugenički plan, zasnovan na nauci o rasnoj biologiji. Prva država u Evropi koja je kasnije ukinula prinudnu sterilizaciju vodila je politiku prema kojoj je između 20.000 i 33.000 Šveđana bilo prisiljeno na sterilizaciju.

Žrtve su uglavnom bila mlade žene, koje su ocenjivali kao "slaboumne", "buntovne" ili ponešto od oba. Švedske vlasti verovale su da stvaraju društvo na kome bi ceo svet pozavideo.

"Želeli su da se reše određene vrste ljudi, onih slabijih", rekao je Sundstedt.

Iako je njegova majka uspela da pobegne iz švedske prestonice, kako bi izbegla sterilizaciju, njena sestra Mej Brit nije bila te sreće.

Njihova majka je preminula kada je Mej bila veoma mlada. Kako je porodica bila siromašna, opštinski Centar za socijalni rad je pokrenuo slučaj i traženo je da Mej i deca iz porodice koja su bila mlađa od nje budu podvrgnuti testu inteligencije.

"U to vreme su baš dosta verovali u testove inteligencije, to im je bilo bitno", rekao je scenarista.

Kako je naveo, ovi testovi su uglavnom sadržali pitanja na koje može da odgovori samo obrazovana osoba. Kako su Mej Brit i njena braća bili siromašni, nisu redovno pohađali školu.

Nije postigla izvanredne rezultate na testovima, zbog čega su je ocenili kao slaboumnu, a potom su je poslali u duševnu bolnicu Nanilund.

"Smatrali su da ima duševnu bolest pošto se bunila", kaže Sundstedt.

Iako su, navodi, vlasti često vršile testove inteligencije, jednom kada je njegova tetka zaključana u duševnoj bolnici niko nije smeo da prizna da je pogrešio.

Svako ko je napuštao bolnicu morao je da izađe sterilisan.

"Tako da, kada su Mej slali u drugu instituciju, na silu su je operisali. Njen otac se protivio tome, ali džaba", priča scenarista.

"To samo mogla biti ja"

Maja Runcis, profesorka istorije na Univerzitetu u Stokholmu nekada je radila u Državnom arhivu. Tada je primetila jedan sektor koji je bio pod ključem, i kojem javnost nije imala pristup.

Unutar tog prostora nalazilo se na hiljade odobrena za sterilizaciju.

Prvi papir koji je pročitala odnosio se na trinaestogodišnju devojčicu, za koju je sveštenik mislio da se ne koncentriše dovoljno na časovima veronauke, tako da je doneta odluka da dete sterilišu.

"Kada sam proučila te papire, a proučila sam na hiljade njih, pomislila sam: 'Bože, to sam mogla biti ja, moj komšija, bilo ko'... I to zato što sam bila srećna, što sam volela da lakiram nokte ili se šminkam. Nekada su se takvi razlozi navodili u odobrenjima. Ukoliko se nisi uklapao u društvo, pretila ti je sterilizacija", priča Maja.

Ovo je bila prva pukotina u prelepoj slici švedske socijalne države, opisuje istoričarka.

Prema zakonu, osoba je mogla da bude sterilisana čak i bez njenog pristanka, iz eugeničkih, socijalnih ili medicinskih razloga.

Ovaj zakon je sproveden nakon godina istraživanja eugenike i genetike koje je sproveo Državni institut za rasnu biologiju.

Uloga Instituta bila je da savetuje vlasti o tome kako poznavanje genetike može da se implementira na društvo u celini.

Institutu, koji je osnovan 1922. godine zavidela je i nacistička Nemačka, koja je, kako piše Euronews bila inspirisana Šveđanima.

U Švedskoj je finansiranje instituta uživalo široku političku podršku.

"Sve stranke, osim komunista, su to podržavale. To je opisano kao mera javnog zdravlja", kaže Sven Vidmalm, profesor istorije nauke na Univerzitetu u Upsali.

"Nauka je u to vreme bila Bog. Tako da su podržali zakon i socijalni inženjering. To je bio naučni način da se društvo očisti od 'slaboumnih'", dodaje on.

Sramota

U to vreme državni program sterilizacije nije bio tajna.

"To je sprovedeno u svetlu javne rasprave. Imao je ogromnu propagandu i malo kritike u očima švedskog društva. Vlada se plašila neke vrste 'rasnog samoubistva' jer su ljudi sa lošim genima rađali više od srednje klase", kaže Vidmalm.

Nakon parlamentarne istrage 1990-ih, vlada je ponudila odštetu žrtvama prinudne sterilizacije. Uspostavili su plan finansijske kompenzacije od 175.000 švedskih kruna (oko 15.000 evra) za svaku žrtvu.

Ukupno je dosuđeno 3.000 slučajeva obeštećenja, što je veoma mali broj u poređenju sa brojem ljudi za koje se sumnja da su nasilno sterilisani.

Dok je pregledala prijave, Runcis je bila zapanjena kada je otkrila da je njena majka sterilisana.

"Našla sam je u dosijeima, nisam to znala. Rekla sam joj da može da dobije odštetu za to, ali je ona odgovorila: 'Šteta, ja to nikada neću tražiti', rekla je profesorka Maja Runcis.

Odštetu nije tražio ni Sundstedtov ujak, koji je takođe sterilisan zajedno sa Maj-Brit.

"Osećao se stigmatizovano. Nije čak ni želeo da izlazi sa devojkama, mislio je da znaju za njegovu sterilizaciju“, kaže scenarista.

Dvojica poznanika njegovog ujaka, koji su takođe bili sterilisani, ubili su se pošto su shvatili šta im je učinjeno.

"Birati ko će živeti, a ko nestati je užasna pomisao. Bilo je ljudi koji su sebe nazivali humanistima i mislili da rade dobru stvar, što je još strašnije“, dodaje on.

(Telegraf.rs)