Kako je ova zemlja postala Putinova tvrđava u Evropi: Usavršili umetnost "sedenja na dve stolice"?

Austrijskoj privrednoj komori nije palo na pamet da bi održavanje događaja na periferiji Moskve moglo da privuče pažnju u nekim sredinama.

Dok je rekordna hladnoća prožimala rusku prestonicu u januaru, lokalno odeljenje videlo je priliku da organizuje "sportske zimske aktivnosti za austrijski poslovni krug u Moskvi u Odincovu, parku za kulturu, sport i opuštanje".

Preporučujemo

Nadajući se da će da privuče neke od stotinu austrijskih kompanija aktivnih u Rusiji i njihove poslovne partnere, komora je čak ponudila i besplatnu opremu i instruktore skijanja da pomognu neupućenim da se snađu u "snežnoj šumi", nakon čega je usledio prijem.

Tek nakon što se novinar austrijske istraživačke platforme ZackZack raspitao o događaju, komora ga je otkazala.

Neuspeli izlet u Moskvu ilustruje ambivalentan pristup koji je alpska zemlja zauzela u odnosu na Rusiju otkako je predsednik Vladimir Putin pokrenuo brutalni napad na Ukrajinu prošle godine: Beč ne želi da se vidi da otvoreno podržava Moskvu, ali je takođe oprezan da ne nanese trajnu štetu na odnos koji je decenijama bio prilično unosan za zemlju.

Dok Austrija nije bila jedina zemlja koja je željno prigrlila Rusiju uoči Putinovog sveobuhvatnog napada prošle godine, nijedna članica EU nije imala više poteškoća u odvajanju od nje. Politico piše da Mađarska to ni ne pokušava.

Iako je Austrija podržala Ukrajinu poslavši joj humanitarnu pomoć, primanjem izbeglica, podržavanjem sankcija EU protiv Rusije i javnim kritikovanjem Putina zbog kršenja međunarodnih normi, iza kulisa komercijalne veze između dve zemlje ostaju čvrsto netaknute, posebno u oblastima energetike i finansija.

Bilo je to teško balansirati. Kada je austrijski kancelar Karl Nehamer odlučio u aprilu prošle godine da bude prvi evropski lider koji će posetiti Moskvu nakon početka invazije i sastane se sa Putinom, on je to pokušao da proda kao misiju mira i svoju svečanu dužnost. Iako je malo detalja bilo poznato o razgovoru koji je Nehamer nazvao "teškim i iskrenim", skeptici su primetili da je ruski gas u Austriju nastavio da teče, u suprotnosti sa Nemačkom, kojoj je prekinut, piše Politico.

Foto: Tanjug/ Darko Vojnović/AP

Zapadni austrijski partneri dugo su tolerisali njen odnos sa Rusijom, ali je rat u Ukrajini podigao uloge, i Beč se iznenada našao pod pritiskom sa svih strana. Kritičari sa obe strane Atlantika kažu da je austrijsko prihvatanje "vojne neutralnosti" i ono što mnogi vide kao njen pristup krizi u sredini odaje duboko ukorenjeni cinizam među elitama u zemlji u njihovim odnosima sa Rusijom i predstavlja značajnu pretnju evropskom jedinstvu oko Ukrajine.

"Austrija je zasigurno meka (EU) podloga u pogledu Rusije", rekao je jedan visoki zvaničnik Komisije, ukazujući na ono što je ta osoba opisala kao uspešnu infiltraciju Moskve u establišment zemlje tokom godina.

Za EU, koja se, prema pisanju Politico, već mučila sa mađarskim lošim momkom Viktorom Orbanom i njegovim bliskim odnosom sa Putinom, odbijanje Austrije da se agresivno povuče iz Rusije dodatno komplikuje napore da se predstavi zajednički front. U Briselu postoji strah da bi se vremenom pojavljivanje zone tolerantne na Rusiju u geografskom srcu Evrope, koja obuhvata Mađarsku i Austriju, moglo proširiti, dajući Rusiji prednost u njenim tekućim naporima da zabije klin kroz kontinent.

Aleksandar Šalenberg, energični ministar spoljnih poslova Austrije i najžešći zagovornik na međunarodnoj sceni, insistira da su takva shvatanja ukorenjena u prošlosti i odvojena od sadašnje realnosti. Daleko od toga da ugrozi evropsko jedinstvo, Austrija ga je ojačala, tvrdi on u nedavnom intervjuu.

"Od 24. februara prošle godine, kancelar Nehamer i ja jasno smo stavili do znanja gde naša zemlja stoji i koja je pozicija naše vlade. Za malu zemlju kao što je Austrija, koja zavisi od izvoza, u centru evropskog kontinenta, od krucijalne važnosti je da međunarodno pravo i principi pacta sunt servanda budu poštovani", rekao je on, ukazujući na latinsku izreku "ugovori se moraju poštovati".

"Nesvrstani"

Da bi se razumeli koreni austrijskog odnosa prema Rusiji, mora se pogledati u 1955. godinu. Deceniju nakon kraja Drugog svetskog rata, zemlja je i dalje bila podeljena između četiri okupacione sile i podeljena u zone. Da bi ubedila Sovjete da Austriji vrate puni suverenitet, zemlja je morala da pristane da upiše neutralnost u svoj ustav, što je stanovništvo u to vreme smatralo neophodnim zlom. U početku, Austrijanci nisu bili posebno zabrinuti da će uvrediti Sovjete. Mnogi muškarci u Austriji borili su se u nemačkoj vojsci protiv Sovjeta i služili u logorima za ratne zarobljenike, tako da je bilo malo ljubavi između dve zemlje. Nakon što su Sovjeti ugušili ustanak u Mađarskoj 1956. godine, što je izazvalo ogroman talas izbeglica preko austrijske granice, Beč nije oklevao da se pridruži drugim zapadnim zemljama u Ujedinjenim nacijama u kritikovanju postupaka Moskve.

Međutim, Austriji, čvrsto uklesane između NATO-a i sovjetskog bloka, nije trebalo dugo da otkrije prednosti svog novog statusa. Kao neutralna, nesvrstana zemlja, mogla bi da obavlja poslove sa obe strane Gvozdene zavese. Austrija je 1. juna 1968. godine postala prva zapadnoevropska država koja je potpisala dugoročni ugovor sa Sovjetskim Savezom za isporuku prirodnog gasa, koji je preko Čehoslovačke stigao u distributivno čvorište neposredno unutar austrijske granice.

Samo nekoliko meseci nakon potpisivanja ugovora, došlo je do katastrofe. U avgustu sovjetski tenkovi ponovo su ušli u centralnu Evropu, ovog puta u Čehoslovačku kako bi srušili Praško proleće.

Dok su sećanja o gušenju protesta u Mađarskoj i dalje bila sveža, Austrijanci su se plašili da bi Sovjeti mogli da napadnu i njihovu zemlju. Vlada je čak napravila planove za vanredne situacije da se preseli iz Beča na krajnji zapad zemlje. Takođe se potrudila da ne provocira Sovjete, držeći austrijske trupe 30 kilometara od granice sa Čehoslovačkom. (Imali su pravo što su bili zabrinuti. Sovjeti su imali plan da pošalju trupe Varšavskog pakta preko granice, ali su iz razloga koji su ostali nejasni, odlučili da to ne urade).

Bio je to odlučujući trenutak za Austriju u Hladnom ratu - Sovjeti nisu napali, a gas je nastavio da teče. Lekcije su bile jasne za većinu Austrijanaca - neutralnost je dobra i za posao i da budu bezbedni.

Neutralnost je takođe dozvolila Austriji da postane važna scena za međunarodnu diplomatiju, naglašavajući prednosti ne zauzimanja strane. Šezdesetih godina OPEC je tamo preselio svoje sedište, a 1979. su usledile Ujedinjene nacije, koje su Beč pretvorile u svoje treće sedište. Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju se tu nastanila 1993. godine.

Sporazum o gasu pokazao se kao blagodet za tadašnju državnu energetsku grupu OMV, uspostavljajući Austriju kao jednog od primarnih kanala za ruski gas namenjen zapadnoj Evropi.

"Ne treba potcenjivati moć te istorije", rekao je Vilhelm Molterer, bivši austrijski vicekancelar i ministar finansija, podsećajući koliko je njegova majka bila zabrinuta zbog sovjetske invazije 1968. On je dodao da su ekonomske koristi od aranžmana za Austriju bile značajne dugi niz godina.

Istorija takođe pokazuje kako su austrijski odnosi sa Rusijom bili izgrađeni od početka na temelju straha i obećanja ekonomskih mogućnosti.

Ruska elita, u međuvremenu, dugo je gledala na Austriju kao na najbolje od oba sveta: izlaz na Zapad, još ne potpuno zapadna. Beč, sa svojim izbledelim imperijalnim sjajem, popustljivim političarima i čuvenom ili prijatnom srdačnošću (gemütlichkeit) je tradicionalni favorit i oligarha i aparatčika. Pre svega, to je mesto gde su Rusi sa novcem i uticajem dobrodošli, bilo da žele da steknu državljanstvo, kao što je bio slučaj sa ćerkom bivšeg ruskog predsednika Borisa Jeljcina, ili da biraju nekretnine na Alpima, poput nekadašnjeg Putinovog prijatelja Olega Deripasku.

Skoro svaki živi bivši austrijski kancelar je, na primer, gledao na istok za posao nakon napuštanja funkcije. Volfgang Šisel, bivši kancelar, pridružio se odboru ruske mobilne telekomunikacione mreže MTS i naftnom gigantu Lukoilu. Njegov naslednik Alfred Guzenbauer otišao je da radi za Institut za istraživanje dijaloga civilizacija, proruski trust mozgova koji je osnovao Putinov prijatelj. Kristijan Kern, još jedan socijalni demokrata, otišao je u odbor ruske državne železnice RZD.

I bivši ministri takođe su ušli u akciju. Bivša ministarka spoljnih poslova Karin Knajls, najpoznatija po tome što je pozvala Putina na svoje venčanje i plesala sa njim, prodružila se odboru Rosnefta, državne naftne kompaniije, i postala je redovna na RT. Ona se sada nalazi u Libanu i sebe opisuje kao "političku izbeglicu".

Bez obzira na njihove političke razlike, Politico piše da su se svi političari oslanjali na istu sebičnu logiku da bi opravdali svoj angažman: Austrija treba da ostane most ka Rusiji za dobro Zapada.

Jednostavno posao

U kojoj meri su austrijski lideri saterali zemlju u ćošak sa Rusijom postalo je jasno tokom Putinove državne posete 2014. godine, samo nekoliko nedelja nakon što je anektirao Krim i izazvao rat u istočnoj Ukrajini.

Sunčanog junskog dana, ruski predsednik sedeo je u centru pažnje u raskošnoj sali bečke privredne komore, zbijajući šale na račun svog domaćina, predsednika komore Kristofa Lajtla.

"Toliko sam dugo predsednik da je ovo treći put da sam imao zadovoljstvo da vas pozdravim", rekao je Lajtl gledajući Putina, koji se okrenuo ka publici, pokazao na Austrijanca i uzviknuo: "Diktatura!" Dok je publika prasnula u smeh, Putin je, smejući se od uha do uha, dodao na nemačkom: "ali dobra diktatura".

Lajtl je podsetio Putina da je tačno 100 godina ranije deo Ukrajine pripadao Austriji.

"Koje predloge imate?" upitao je Putin, dodajući uz glasan smeh da se plaši da čuje Lajtlov odgovor. Dok su uživali u šali, tadašnji predsednik Austrije Hajnc Fišer je posegnuo da potapša Putina po leđima. Ranije tog dana, Fišer je primio ruskog predsednika uz pune vojne počasti u Hofburgu, bivšoj carskoj palati Habzburgovaca.

Šali je možda došao kraj od Putinovog napada u punom obimu, ali osnovni ekonomski odnosi su preživjeli uglavnom neoštećeni.

Rusija je ostala drugi najveći investitor u Austriji nakon Nemačke (pozicija koju drži od 2014. godine), a strana direktna ulaganja dostigla su 25 milijardi evra krajem prošle godine, ili 13 posto ukupno. Poređenja radi, investicije SAD u Austriji iznose 13 milijardi evra, dok su investicije u susednoj Italiji oko 11 milijardi evra.

U međuvremenu, mnoge od stotinu austrijskih kompanija koje su investirale u Rusiju u proteklim godinama ostaju tamo aktivne. Skoro dve trećine od 65 austrijskih kompanija u Rusiji u istraživanju ekonomske škole u Kijevu planiraju da ostanu, na primer, znatno iznad proseka za sve zemlje od 40 odsto.

Naftni i gasni konglomerat OMV, najveća austrijska kompanija, ostaje glavni igrač u ruskom energetskom sektoru. Raiffeisen Bank International u austrijskom vlasništvu je najveći strani kreditor aktivan u Rusiji i stub finansijskog sistema zemlje. Čak i Red Bul iz Salcburga nastavlja da prodaje svoja energetska pića u Rusiji.

OMV tvrdi da je u obavezi da nastavi sa kupovinom najmanje 6 milijardi kubnih ruskog gasa godišnje do 2040. godine - proizvod sporazuma iz 2018. koji su u Beču potpisali Putin i tadašnji kancelar Sebastijan Kurc. Austrijska vlada, koja poseduje nešto više od 30 odsto OMV-a, bivšeg državnog monopola, tvrdi da nije upućena u detalje ugovora. Kako planira da ispuni svoje obećanje o smanjenju zavisnosti Austrije od ruskog gasa na nulu do 2027. godine je misterija.

Istočni vetrovi

Sve do nedavno, lideri zemlje su uglavnom uspevali da se suprotstave međunarodnom nadzoru svojih ruskih veza sa dobro izoštrenom formulom diverzije, zamagljivanja i maštarije, a sve je isporučeno i sa osmehom i sa teškim mrljama sirupastog bečkog šarma.

"Mi smo mala, neutralna zemlja i uvek smo pokušavali da budemo mesto za dijalog i pronađemo zajednički jezik sa svim zemljama sveta", rekao je bivši kancelar Kurc nedavno za švajcarski Blick. Njegovi česti sastanci sa Putinom dok je bio na funkciji podigli su obrve čak i u Austriji.

Sebastian Kurz über #Putin. #skrupellosigkeit #kühl #roteLinienÜberschreiten pic.twitter.com/PNVc14Ez6s— Rinaldo Mogyorosy (@RMogyorosy) October 16, 2022

Upravo tokom Kurcovog mandata izašao je na videlo najgroteskniji primer spremnosti austrijskog političkog establišmenta da udovolji ruskim interesima. Godine 2019. na videlo su izašli tajni video snimci vicekancelara Hajnc-Kristijana Štrahea iz krajnje desničarske Slobodarske partije koji su ga pokazali kako nudi da trguje političkim uticajem za ulaganje sa ženom za koju je verovao da je nećakinja ruskog oligarha. Skandal koji je usledio srušio je Kurcovu vladu.

Zapadni zvaničnici su godinama posle Krima upozoravali Beč da su se u njegove bezbednosne službe infiltrirali Rusi.

Jan Marsalek, odbegli austrijski izvršni direktor u centru skandala Wirecard, jedne od najvećih finansijskih prevara u istoriji, pobegao je 2020. u Rusiju preko Beča i Minska, navodno uz pomoć bivših austrijskih obaveštajnih operativaca. Ali bilo je potrebno razotkrivanje krtice visokog ranga u službi 2021. i suspenzija Austrije iz zapadne razmene obaveštajnih podataka da bi zemlja delovala. Do tada su problemi bili toliko ozbiljni da je vlada odlučila da u potpunosti raspusti svoju obaveštajnu službu i počne ispočetka.

Rat u Ukrajini je dodatno podigao tenzije i izneo ih na videlo. U januaru, nakon što je Šalenberg upozorio da ne treba isključiti Moskvu iz OEBS-a sa sedištem u Beču, poljsko ministarstvo spoljnih poslova optužilo je Austriju da je "proruska". Zamenik ministra spoljnih poslova Poljske Pavle Jablonski nazvao je komentare Austrijanca "apsurdnim".

Prošle nedelje, Evropska komisija je prozvala Austriju da nije učinila dovoljno da se odvikne od ruskog gasa, upozorivši da se suočava sa "velikim izazovima" u pogledu bezbednosti svog snabdevanja energijom; poslednjih meseci Austrija se oslanjala na Rusiju za čak 70 odsto svog gasa, iako su ukupne količine opale usred blage zime i ekonomskog usporavanja.

Dok je ostatak Evrope smanjio zavisnost od ruskog gasa za više od polovine 2022. godine na 19 odsto, Austrija je kupovala 60 odsto svog gasa od Rusije, u poređenju sa 80 odsto pre prošlogodišnje invazije. Prošle godine Austrija je platila 7 milijardi evra za ruski gas.

Raiffeisen banka ima sličnih problema da prekine svoju zavisnost od Rusije. Banka je prošle godine u Rusiji zaradila više od 2 milijarde evra, što je više od polovine ukupnog profita.

Ali zbog međunarodnih sankcija protiv Rusije, banka, čija je berzanska vrednost oko 5 milijardi evra, ne može da vrati taj profit. Banka kaže da želi da napusti Rusiju, ali tek treba da pronađe izlaz.

Krajnje desničarska, proruska Partija slobode, koja želi da ukine sve sankcije Rusiji, vodi u nacionalnim anketama od novembra, sa prosekom od oko 28 odsto, nekoliko poena ispred svog najbližeg rivala, socijaldemokrata levog centra.

S obzirom na to da većina Austrijanaca i dalje podržava sankcije, verovatnije je da će popularnost stranke biti ukorenjena u frustraciji aktuelnom vladom nego u entuzijazmu za njenu politiku prema Rusiji. Pa ipak, njena popularnost znači da će verovatno dobro proći na sledećim izborima, koji su planirani najkasnije za jesen 2024. godine, i da će nastaviti da pokreće političku debatu u Austriji.

Čini se da većina zemlje nije upoznata sa obavezama Austrije prema pravilima o međusobnoj odbrani EU, za koje neki tvrde da neutralnost zemlje čini ništavnom.

"Niko ne želi da raspravlja o neutralnosti, ali u najmanju ruku treba da razmotrimo rešavanje realnosti naših obaveza prema EU", rekao je Molterer, bivši vicekancelar.

Nažalost za one koji se nadaju jačem stavu protiv Rusije, gemütlichkeit (prijatna srdačnost) je mnogo lakša.

(Telegraf.rs)