Hikikomori, mladi koji ne izlaze iz svoje sobe, ni do toaleta: Južna Koreja plaća omladini da izađe napolje

Ju Seung-giu je 2019. godine izašao iz svog stana prvi put posle pet godina i samo je jedan od sve većeg broja mladih u Južnoj Koreji koji se opredeljuju za takav način života.

Ovaj 30-godišnjak je prvo sa bratom počistio svoj "neuredan stan”, a onda je otišao na more na pecarošku ekspediciju, sa kolegama samotnjacima koje je upoznao preko jedne neprofitne organizacije.

Preporučujemo

"Bio je čudan osećaj biti na moru, ali u isto vreme i veoma osvežavajući nakon izolacije. Bilo je nestvarno, ali sigurno sam bio tamo. Postojao sam", rekao je Ju, prenosi BBC.

Sve veći broj mladih Južnokorejaca odlučuje da se izoluje i potpuno se povuče iz društva gde se plaća visoka cena za neispunjenje očekivanja.

Ovi pustinjaci su poznati kao hikikomori, termin koji je prvi put skovan u Japanu 1990-ih da bi opisao ozbiljno socijalno povlačenje među adolescentima i mladim odraslima.

U Južnoj Koreji, koja se bori sa najnižom stopom nataliteta na svetu i padom produktivnosti, ovo je postalo ozbiljan problem. Toliko da vlasti mladim samotnjacima nude mesečni džeparac kako bi ih naterali da napuste svoje domove.

Oni između devet i 24 godine starosti iz porodica sa nižim primanjima mogu dobiti oko 500 evra kao mesečnu naknadu za život. Oni takođe mogu da apliciraju za subvencije za niz usluga, uključujući zdravstvo, obrazovanje, savetovanje, pravne usluge, kulturne aktivnosti, pa čak i "korekciju izgleda i ožiljaka".

Ovi podsticaji imaju za cilj da "omoguće povučenoj omladini da oporave svoj svakodnevni život i reintegrišu se u društvo“, saopštilo je južnokorejsko Ministarstvo za rodnu ravnopravnost i porodicu.

Prema toj definiciji, povučene mlade oosbe su "adolescenti koji žive u zatvorenom prostoru duži vremenski period, odsečeni od spoljašnjeg sveta i imaju značajne poteškoće da žive normalan život“.

Novac ne rešava ovaj problem

Ali trošenje novca neće rešiti taj problem, kažu mladi ljudi koji su se izolovali.

Ju sada vodi kompaniju koja podržava povučene mlade pod nazivom "Ne boj se" i sada živi znatno drugačije nego kad nije izlazio iz svoje sobe čak ni da bi koristio toalet.

Ipak, njegov izlazak iz izolacije bio je pun uspona i padova.

Prvi put se povukao iz spoljnog sveta sa 19 godina, izašao iz njega na dve godine na odsluženje vojnog roka, a potom se ponovo izolovao još dve godine.

Park Tae-hong, još jedan bivši pustinjak, rekao je da samoizolacija može biti "komforna" za neke ljude.

"Kada isprobavate nove stvari, to je uzbudljivo, ali u isto vreme, morate da izdržite određeni nivo umora i anksioznosti. Ali kada ste samo u svojoj sobi, ne morate to da osećate. Međutim, to nije dobro dugoročno“, rekao je 34-godišnjak.

Oko 340.000 ljudi starosti od 19 do 39 godina u zemlji - ili 3 odsto ove starosne grupe - smatra se usamljenim ili izolovanim, prema korejskom institutu za zdravstvo i socijalna pitanja.

Istraživanja su takođe pokazala sve veći broj jednočlanih domaćinstava u Južnoj Koreji, koja čine oko trećinu celih porodičnih jedinica u 2022. Istovremeno, broj ljudi koji su umrli "usamljeničkom smrću” u zemlji je porastao.

Ali novac ili njegov nedostatak, nije ono što tera mlade ljude u izolaciju. Oni imaju različitu finansijsku situaciju.

"Pitam se zašto vlada povezuje izolovanost sa finansijskim statusom. Nema svaki povučeni mladić finansijskih poteškoća“, kaže Park

I on i Ju su imali finansijsku podršku roditelja dok su bili u samoizabranoj izolaciji.

Zašto se mladi izoluju

Ono što je uobičajeno među mladim samotnjacima je uverenje da nisu ispunili standarde uspeha koje postavlja društvo ili njihova porodica.

Neki se osećaju neprilagođeni jer ne idu konvencionalnim putevima karijere, dok su drugi možda kritikovani zbog loših školskih rezultata.

Ju priča da je otišao na fakultet jer je njegov otac to želeo, ali ga je napustio posle mesec dana.

"Zbog odlaska u školu me je bilo sramota. Zašto nisam mogao da imam slobodu da biram studije? Osećao sam se veoma jadno", rekao je on. Takođe nikada nije osećao da može da razgovara sa svojim roditeljima o tome.

"Kultura srama" u Koreji otežava usamljenicima da govore o svojim problemima“, rekao je Ju. "Jednog dana sam samo zaključio da je moj život pogrešan i počeo sam da se izolujem", rekao je on.

Dok je bio u izolaciji, nije išao ni u toalet jer nije želeo da vidi porodicu.

ZaParka je društveni pritisak je pogoršan zategnutim odnosom sa ovom porodicom u kojoj je bilo često svađa.

Sa terapijom je počeo 2018. kada je imao 28 godina, a sada ponovo postepeno gradi društveni život. Park se nada da će jednog dana korejsko društvo postati prijemčivije za mlade ljude koji se ne uklapaju u društvo.

(Telegraf.rs)