Prodavac đevreka i limunade koji je promenio Tursku: Erdogan je 2 decenije na vlasti, da li mu se bliži kraj?

Posle skromnih početaka, Redžep Tajip Erdogan izrastao je u političkog giganta, predvodeći Tursku poslednjih 20 godina i preobrazivši zemlju više nego bilo koji lider posle Mustafe Kemala Ataturka, voljenog oca savremene republike.

Međutim, njegove šanse da proširi vladavinu na treću deceniju našle su se na oštrici brijača, dok se Turska još oporavlja od najrazornijeg zemljotresa posle 1999. godine.

Preporučujemo

Opozicija ga optužuje da se nije pripremio za katastrofu u zemlji sklonoj katastrofalnim zemljotresima i za loše vođenje privrede.

Na predsedničkim izborima održanim u nedelju u Turskoj, na osnovu 99,38 odsto prebrojanih glasova Erdogan je osvojio 49,42 odsto glasova, a njegov glavni rival Kemal Kiličdaroglu osvojio 44,95 odsto. Izvesno je da će njih dvojica u drugi krug izbora 28. maja.

Uspon na vlast

Rođen u februaru 1954. godine, Redžep Tajip Erdogan je odrastao kao sin pripadnika obalske straže na Crnom moru na severu Turske.

Kad je imao 13 godina, njegov otac je odlučio da se preseli u Istanbul, u nadi da će tako omogućiti bolji odgoj za svoje petoro dece.

Mladi Erdogan prodavao je limunadu i đevreke sa susamom poznate kao „simit" da bi zaradio za džeparac.

Pohađao je islamsku školu pre nego što je stekao diplomu iz menadžmenta na istanbulskom Univerzitetu Marmara.

Njegova diploma često je izvor kontroverzi, pošto opozicija tvrdi da nije stekao puno univerzitetsko obrazovanje, već samo ekvivalent diplome sa koledža, što je optužba koju je Erdogan oduvek negirao.

Mladi Erdogan takođe se zainteresovao za fudbal i igrao je za poluprofesionalne timove sve do 1980-ih.

Ali njegova glavna strast bila je politika.

Sedamdesetih i osamdesetih, bio je aktivan u islamističkim krugovima, pridruživši se proislamskoj Socijalnoj partiji Nečmetina Erbakana.

Kako je devedesetih rasla popularnost stranke, Erdogan je 1994. godine nastupio kao njen kandidat za gradonačelnika Istanbula i našao se na čelu grada naredne četiri godine.

Erbakan, prvi turski islamistički premijer, ostao je samo godinu dana na tom položaju pre nego što ga je vojska 1997. godine naterala da siđe s vlasti, a Erdogan je takođe ušao u sukob sa strogim sekularnim vlastima države.

Te iste godine je osuđen je za raspirivanje rasne mržnje zato što je javno pročitao nacionalističku pesmu u kojoj su stihovi: „Džamije su naše kasarne, kupole naši šlemovi, minareti naši bajoneti, a vernici naši vojnici."

Nakon što je odslužio četiri meseca u zatvoru, vratio se politici, prenosi BBC na srpskom.

Ali, 1998. godine, njegova stranka je zabranjena zato što je prekršila stroga sekularna načela moderne turske države.

U avgustu 2001. godine, osnovao je novu stranku ukorenjenu u Islamu sa saveznikom Abdulahom Gulom - Stranku pravde i razvoja (AKP).

Erdoganova popularnost je rasla, naročito kod dveju grupa: prvo, kod turske pobožne većine koja se osećala marginalizovanom od sekularne elite zemlje, i, drugo, kod svih onih koji su patili zbog ekonomske krize s kraja devedesetih.

AKP je 2002. godine osvojila većinu na parlamentarnim izborima i, naredne godine, Erdogan je postavljen za premijera.

On ostaje predsednik stranke sve do današnjih dana.

Tri mandata kao premijer

Od 2003. godine, proveo je tri mandata na mestu premijera, vladajući u periodu postojanog privrednog rasta i dobijajući međunarodne pohvale kao reformator.

Srednja klasa u zemlji se proširila, a milioni su izašli iz siromaštva, dok je Erdogan naglasak stavljao na infrastrukturne projekte sa ciljem modernizacije Turske.

Tokom prve godine na vlasti, Erdogan je uspeo da pridobije čak i glasače iz kurdske manjine u Turskoj.

Kurdska prava unapređena su i, posle tri decenije sukoba, pokrenut je novi mirovni proces u martu 2013. godine, koji je doveo do toga da militantna grupa Kurdistanska radnička stranka (PKK) proglasi primirje.

Foto: Tanjug/AP

Ali sporazum je potrajao svega dve godine i produženi ciklus nasilja se vratio.

Kritičari su 2013. počeli da upozoravaju da Erdogan postaje sve veći autokrata.

U leto 2013. godine, demonstranti su izašli na ulice, delom zbog planova njegove vlade da transformiše voljeni park u centru Istanbula, ali i da bi se usprotivili njegovoj autoritarnijoj vladavini.

Erdogan je izdao naređenje za nasilno isterivanje demonstranata iz parka Gezi, a prekomerna upotreba policijske sile dovela je do neviđenog talasa masovnih demonstracija.

To je označilo prekretnicu u njegovoj vladavini.

Za njegove kritičare, ponašao se više kao sultan iz Otomanskog carstva nego kao demokrata.

Muslimanska obnova

Erdoganova partija takođe je predložila ukidanje zabrane nošenja marame za žene na univerzitetima i u javnim službama uvedenu posle puča 1980. godine.

Zabrana je na kraju ukinuta za žene u policiji, vojsci i sudstvu.

Kritičari su se žalili da je time okrnjio stubove sekularne republike Mustafe Kemala Ataturka.

Iako i sam vernik, Erdogan je oduvek negirao da pokušava da nametne islamske vrednosti, insistirajući da je naprosto podržao prava Turaka da otvorenije izraze svoju veroispovest.

Međutim, on je uporno izjavljivao da je primarna uloga žena u društvu „ispunjavanje tradicionalnih rodnih uloga", a za ženu je to da bude „idealna majka i idealna supruga", iznad svega drugog.

Osuđivao je feministkinje i govorio da muškarci i žene ne mogu da se tretiraju ravnopravno.

Erdogan je oduvek podržavao islamističke ciljeve i politički Islam - grupe ideološki bliske egipatskom potisnutom Muslimanskom bratstvu.

Povremeno je koristio njihov pozdrav sa četiri prsta - raba.

U julu 2020. godine, naložio je pretvaranje istanbulskog istorijskog spomenika Aje Sofije u džamiju, naljutivši mnoge hrišćane i sekularne turske muslimane.

Aja Sofija je izgrađena kao crkva po nalogu vizantijskog cara Justinijana pre 1.500 godina, a otomanski Turci su je preobratili u džamiju, ali ju je Ataturk pretvorio u muzej - simbol nove sekularne države.

Učvršćivanje položaja

Pošto mu je 2014. godine onemogućeno da ponovo bude premijer, kad je dostigao maksimalan broj od tri mandata, kandidovao se za uglavnom ceremonijalnu ulogu predsednika na do tada neviđenim direktnim izborima.

Planirao je da reformiše položaj u okviru novog ustava, za šta su kritičari verovali da će promeniti sekularno uređenje zemlje.

Ali u ranoj fazi njegovog predsedničkog mandata, naišao je na dva prepreke za njegovu moć.

Njegova stranka izgubila je većinu u parlamentu na nekoliko meseci 2015. godine, a onda, naredne godine, 15. jula 2016, Turska se suočila sa prvim pokušajem državnog udara posle više decenija.

Ubijeno je skoro 300 civila koji su se našli na putu pučista.

Za pokušaj državnog udara optužen je pokret Gulen, koji je predvodio islamistički učenjak iz Amerike po imenu Fetulah Gulen.

Njegov socijalni i kulturološki pokret ranije je pomogao Erdoganu da pobedi triput na uzastopno održanim izborima, ali kad su se dva saveznika posvađala, to je imalo dramatične posledice po čitavo tursko društvo.

Foto: Tanjug/AP

Posle pokušaja državnog udara iz 2016. godine, otpušteno je oko 150.000 državnih službenika, a više od 50.000 njih je pritvoreno, među kojima vojnici, novinari, advokati, policajci, akademici i kurdski političari.

Ovo gušenje kritičara izazvalo je zabrinutost u inostranstvu, dovevši do zahlađivanja odnosa sa Evropskom unijom: turska kandidatura za ulazak u uniju ostala je da stoji u mestu godinama.

Sukobi oko priliva migranata u Grčku samo su pogoršali opšte nezadovoljstvo.

Erdogan je sa malom razlikom osvojio referendum 2017. godine, koji mu je omogućio široka predsednička ovlašćenja, uključujući pravo da uvede vanredno stanje i naimenuje vrhovne državne zvaničnike, kao i da interveniše u pravosudnom sistemu.

Međunarodni akter

Tokom čitave vladavine, Erdogan je rastao kao važna ličnost i na međunarodnoj političkoj sceni.

Demonstrirao je snagu Turske kao regionalne sile, a njegova agresivna diplomatija ljutila je saveznike u Evropi i drugde.

Iako se nalazio na čelu zemlje članice NATO, Erdogan je gajio bliske odnose sa ruskim predsednikom Putinom i postavio se za arbitra u ruskom ratu u Ukrajini.

Bio je posrednik u postizanju sporazuma o otvaranju bezbednog koridora za izvoz žitarica preko Crnog mora i sprečio kolaps kad je Rusija želela da povuče podršku sporazumu.

Takođe je naterao Švedsku i Finsku da čekaju sa kandidaturama za pridruživanje zapadnom savezu.

Na kraju je odobrio ulazak Finske, ali ne i Švedske, kao razlog navevši to što zemlja pruža utočište kurdskim separatistima i drugim disidentima koje smatra „teroristima".

Izborni preokreti

Mnogi kritičari doživljavaju izbore iz 2019. godine kao „prvi udarac" dugoj Erdoganovoj vladavini, budući da je njegova stranka pretrpela poraz u tri najveća grada - Istanbulu, glavnom gradu, Ankari i Izmiru.

Gubljenje položaja gradonačelnika Istanbula od Ekrema Imamoglua iz glavne opozicione Republikanske narodne partije (CHP) bio je težak udarac za Erdogana, koji je služio kao gradonačelnik ovog grada devedesetih.

Sada Imamoglu želi da proširi taj uspeh na nacionalni nivo, budući da vodi predizbornu kampanju uz predsedničkog kandidata ujedinjene opozicije protiv Erdogana Kemala Kiličdaroglua.

Kritike na račun nepripremljenosti vlade i spore reakcije na razorni zemljotres u kom je stradalo više od 50.000 ljudi i koji je ostavio milione ljudi u Turskoj bez doma jedan je od mnogih izazova sa kojima se suočava Erdogan.

Drugi je privreda u lošem stanju, sa milionima koji pate od krize troškova života.

Erdoganova dvodecenijska zaostavština našla se 14. maja na probi u tesnoj trci protiv moćnog opozicionog saveza, a pobednika ćemo saznati u drugom krugu predsedničkih izbora, 28. maja.

(Telegraf.rs)