Zašto je većina zemalja ukinula smrtnu kaznu? Ovo su najvažniji razlozi

Džordž Keli je pogubljen marta 1950. zbog zločina počinjenog prethodne godine: navodno je ubio upravnika liverpulskog bioskopa „Kameo Sinema” i njegovog pomoćnika tokom pljačke koja je pošla naopako. Ali policiji je jedan svedok ispričao da mu je drugi čovek, Donald Džonson, priznao to ubistvo, a ona ga je, iz nepoznatih razloga, naterala da promeni iskaz. Apelacioni sud je 2003. ukinuo presudu Keliju, a njegova ga je ćerka napokon mogla „hrišćanski sahraniti”.

Istog meseca, iste godine, u istoj zemlji, Timoti Evans pogubljen je zbog ubistva svoje supruge i male kćeri. Mada su se sumnje pojavile već tih godina, tek je 16 godina kasnije nova istraga pokazala da je pravi ubica Džon Redžinald Halidej Kristi, koji je u to vreme živeo u istoj zgradi, i koji je posle hapšenja priznao, između ostalih ubistava, i ono gospođe Evans, nakon čega je istraga zaključila da je morao ubiti i dete. Timoti Evans je posthumno pomilovan iste godine.

Preporučujemo

Dereka Bentlija, mladića s poremećajem učenja, država je obesila 1953. zbog ubistva policajca tokom pokušaja pljačke, iako je on u tom trenutku već bio uhapšen a iz pištolja pucao Kristofer Kreg. Ali Kreg je imao 16 godina i nije mogao „da visi”, a pošto je policija rešila da se ne može proći bez omče nakon ubistva njihovog kolege, slučaj su zasnovali na svedočenju policijaca, da je Bentli podstrekivao Krega na ubistvo. Apelacioni sud je 1998. poništio presudu, a država je porodicu kompenzovala.

Aleksandar Kravčenko je pogubljen 1983, zbog ubistva Jelene Zakotnove, koje je navodno izvršio 1978. godine. Kravčenko je bio od ranije poznat policiji: već je odslužio kaznu zbog ubistva i silovanja. Policija, željna da što pre reši slučaj, verovatno povezan s drugim sličnim slučajevima, naterala je svedoke da promene iskaze, koji su govorili da Kravčenko nije bio blizu mesta zločina. Na kraju se ispostavilo da je Jelenin ubica zloglasni Andrej Čikatilo, „Rostovski kasapin”, osuđen i pogubljen zbog ubistva 52 osobe, mada ih je verovatno bilo više.

Smrtna kazna u svetu. Crvena: postoji; smeđa: postoji ali nije iskorišćena više od 10 godina; zelena: postoji ali samo za posebne slučajeve, poput ratnih zločina; plava: ukinuta. Foto: Wikimedia/Kamalthebest

Čiang Kuo-čing je bio vojnik tajvanskog ratnog vazduhoplovstva koji je 1997. osuđen i pogubljen zbog silovanja i ubistva petogodišnje devojčice. 2011. godine Hsu Đung-čou, čovek s istorijom seksualnih zločina, priznao je vojnim istražiteljima da je on, zapravo, za to odgovoran. Nova istraga je utvrdila da je Čiangovo priznanje iznuđeno mučenjem a država se izvinila njegovoj porodici i kompenzovala je.

Prekasno, kao i prethodni primeri koje smo naveli. Ali ne i bez efekta: slučaj gorepomenutog Evansa je bio jedan od ključnih koji je britansko društvo pogurao ka aboliciji smrtne kazne, koja je za ubistvo 1965. suspendovana na period od pet godina, što je 1969. postalo trajno, mada je tek 1998. zvanično ukinuta za sve zločine, iako je poslednja smrtna kazna u Velikoj Britaniji izvršena davnog 13. avgusta 1964. (bio je četvrtak).

Sada bi neko mogao da kaže: pa dobro, greške se dešavaju, ali su one individualne, dok je u globalu, smrtna kazna korisna za društvo. Takve moramo da pitamo: a šta ako biste vi bili taj neko? Šta ako bi vas ubili zbog zločina koji niste počinili? Da li bi vam i tada, u poslednjem trenutku pre smrti, bilo drago i milo oko srca, zato što dajete svoj statistički doprinos borbi protiv kriminala?

Jasno je da je ireverzibilnost ove vrste pravne sankcije glavni argument protiv nje: jednom pogubljen, čovek ne može da se vrati u život samo zato što je nova metoda ili nova tehnologija posle deset ili pedeset godina pokazala da on nije bio kriv za zločin koji mu se stavljao na teret, te da se pravi ubica onomad izvukao. Ali to nije jedini argument protiv, štaviše, možda taj argument i nije glavni.

U pozadini je Iranac koji je osuđen na smrt zbog ubistva momka čiji su roditelji u prednjem planu; došavši da prisustvuju egzekuciji, u skladu s mogućnostima iranskog zakona, oni su oprostili ubici svog sina i on nije pogubljen: omča mu je doslovno skinuta s vrata. Foto: ARASH KHAMOOSHI / AFP / Profimedia

Smrtna kazna je pre svega nehumana: ljudski život je vrednost po sebi, i ne sme se kompromitovati; i mada možda deluje nepravedno što će neki dokazani ubica nastaviti da živi, ako želimo da izgradimo društvo u kojem se to više neće dešavati, onda se mora sagledavati šira slika (mada je to argument koji može da koristi i druga strana). Država i društvo kao celina, moraju da daju primer: ako je ubistvo rđava stvar, kako se to demonstrira vršenjem novog ubistva?

Zatim je tu i argument o brutalizaciji društva i pojedinaca koje ga čine: zbog čega u Americi statistički najviše ubistava ima upravo u saveznim državama koje imaju smrtnu kaznu? Ako bi se ona vratila, znajte da i vi postajete nemi saučesnik organizovane likvidacije ljudi. Može li se tako graditi normalno društvo?

Potom imamo argument o pravu na život, koje je neotuđivo, i važi čak i za nesporne monstrume; Na primer Član 24 Ustava Republike Srbije kaže: „Ljudski život je neprikosnoven. U Republici Srbiji nema smrtne kazne”. Pritom, to što je on/ona monstrum, ne daje nam pravo da budemo monstrumi poput njega/nje.

Konačno, ne postoji dokaz ni da postojanje smrtne kazne odvraća od zločina, ni da ne odvraća; ali, opet ponavljamo: zbog čega u Americi statistički najviše ubistava ima upravo u saveznim državama koje imaju smrtnu kaznu? A podaci kažu da je tamo od 1973. više od 156 ljudi oslobođeno čekajući pogubljenje; kod nas se poslednje odigralo 1992, iako je čak 19 ljudi u periodu 1991—2002. osuđeno na taj vid sankcije. Razlog? Između ostalog i taj, što na kraju niko nije hteo da strelja, iako se u osmočlanom vodu nije znalo ko ima metke a ko ćorke.

(Telegraf.rs)