Kratka istorija Sudana i Južnog Sudana: Šta se tamo dešava i ima li kraja krvoprolićima?

Afrička država Sudan ima prebogatu istoriju, koja doseže do 2500. godine pre nove ere. Ona je, takođe, protkana brojnim ratovima i smrtima miliona ljudi.

Posle brojnih osvajača, kolonijalnog statusa i drugih muka s kojim se borila, ova država je 1956. godine postala nezavisna.

Ipak, sreća nije dugo trajala, pošto su na površinu izbile razlike između severa i juga države, koje su vekovima gurane pod tepih. Usledili su brojni ratovi, krvoprolića i smrti miliona ljudi, koji su na kraju doveli do podele zemlje na Sudan i Južni Sudan.

Ali, ni to nije bilo dovoljno da konačno prestanu ratovi i smrti miliona ljudi...

Obe države suočile su se u međuvremenu sa brojnim sukobima, glađu i drugim ogromnim problemima.

Najnoviji u nizu su sukobi u Sudanu, izmeđ vojske i paravojnih Snaga za brzu podršku, koje se bore za prevlast nad zemljom.

Predstavljamo vam kratku istoriju Sudana i Južnog Sudana, kako biste koliko-toliko lakše i bolje shvatili šta se, zapravo, tamo dešava i zašto je uopšte i došlo do ovih silnih krvoprolića kojima se, nažalost, ne nazire kraj.

Kratka istorija Sudana (I južnog Sudana)

1805-1899: Egipatsko osvajanje i britanska kolonizacija

Područje koje obuhvata današnji Sudan i Južni Sudan bilo je predmet osvajanja i kolonizacije milenijumima. Početkom 16. veka, Otomansko carstvo i sultanat Fundž osvojili su veći deo bivše Nubijske imperije, a istoričari ukazuju na vladavinu Muhameda Alija u Egiptu kao ključnu prekretnicu u sudanskoj trgovini robljem.

Geografske granice, uključujući reku Beli Nil, dovele su do većine arapskog severnog Sudana i pretežno crnog afričkog juga, a napadi robova bili su uglavnom fokusirani na južni deo teritorije. Britanci su pokušali da ukinu ropstvo kada su počeli da preuzimaju vlast tokom 19. veka. Oni su uglavnom bili neefikasni (i pomogli su da se podri razvoj juga).

Na prelazu u 20. vek, Ujedinjeno Kraljevstvo i Egipat su sklopili sporazum o zajedničkom upravljanju kojim je Sudan praktično postao britanska kolonija. Ovo je učinilo pokušaje ukidanja ropstva uspešnijim. Međutim, britanski zvaničnici i misionari fokusirali su svoje resurse na sever, isključujući istorijski marginalizovani jug, čime je ta teritorija ostala hronično nerazvijena po pitanju obrazovanja, zdravstvene zaštite, pa čak i osnovne infrastrukture.

1947-1956: Ujedinjenje i nezavisnost

Skoro 50 godina kasnije, na konferenciji u sadašnjoj prestonici Južnog Sudana, Džubi, savetodavni savet se složio da potpunije integriše upravljanje južnim provincijama sa severom. Pet godina kasnije, Egipatska revolucija je uklonila britanski uticaj na zemlju i, zbog prethodnog aranžmana između obe zemlje, takođe je dovela do toga da Sudan dobije nezavisnost i od Britanije i od Egipta. Ovaj sporazum je postignut u oktobru 1954. godine, a stupio je na snagu 1. januara 1956. godine.

1955-1972: Prvi sudanski građanski rat

Istorija nije uvek sekvencijalna, a četiri meseca pre zvanične nezavisnosti Sudana, izbio je Prvi građanski rat u Sudanu, sa sudanskom vladom koja je predstavljala sever i ujedinjenim separatističkim pokretom koji je nastojao da jug postane nezavisna država. Sukob je trajao 17 godina, sve dok sporazum potpisan u Adis Abebi u Etiopiji nije doveo do stvaranja Autonomne regije Južnog Sudana (SSAR).

1989: Državni udar i dolazak el Bašira na vlast u Sudanu

Od nezavisnosti, Sudanom su uglavnom vladali vojni lideri koji su na vlast dolazili državnim udarima. General Omar el Bašir je došao na vlast državnim udarom 1989, a pobedio na izborima 1995. godine. Omar el Bašir je bio drugi put izabran za predsednika Sudana 30. 12. 2000. godine, i obećao je da će nastaviti napore za uspostavljenje mira u zemlji u kojoj je oko dva miliona ljudi poginulo u sukobima u građanskom ratu ili umrlo od gladi. Tokom 1990-ih u Sudanu je bazu imao i Osama bin Laden.

Godine 2003. sukobile su se provladine paravojne jedinice Džandžavidi i nearapski islamski gerilci u istočnoj pokrajini Darfur, što je dovelo do smrti 300.000 ljudi. Darfur je oblast u Sudanu koja je nekoliko vekova bila nezavisni sultanat, a od druge polovine 19. veka je bila pod egipatskom upravom, odnosno britanskom. Podeljen je na tri federalne jedinice - Zapadni, Južni i Severni Darfur. Najveći gradovi su Geneina, Nijala i El Fašer.

1983-2005: Drugi sudanski građanski rat

Sudanski predsednik Gafar Nimeiri je 1983. godine proglasio zemlju islamskom državom i ukinuo autonomiju SSAR-a sa većinskim hrišćanima. Kao odgovor na ovo izbio je Drugi građanski rat u Sudanu, iako je južna koalicija ovoga puta bila podeljena na više frakcija, koje su se uglavnom podelile po etničkim linijama. Više stanovnika Južnog Sudana je umrlo zbog lokalnih sukoba nego od strane severnih snaga, uključujući brutalni masakr u Boru 1991. i glad, koji su zajedno odneli oko 27.000 života.

Sa 22 godine, to je bio najduži građanski rat u afričkoj istoriji.

Nakon više od dve decenije sukoba i žrtava koje su premašile 2,5 miliona, u Najrobiju je 2005. potpisan Sveobuhvatni mirovni sporazum između sudanske vlade i Južnog Sudana. Južni Sudan je postao poluautonomni region i garantovan mu je referendum o nezavisnosti u roku od šest godina. Nakon smrti sudanskog potpredsednika Džona Garanga, južnosudanski političar Salva Kiir Majardit imenovan je i za potpredsednika Sudana i za potpredsednika Južnog Sudana.

2010-2011: Nezavisnost Južnog Sudana

U aprilu 2010, sa 93 odsto glasova, Kiir je izabran za predsednika Južnog Sudana.

Sledeće godine, Južni Sudan je glasao za otcepljenje od Sudana, a građani su glasali iz celog sveta. Sa 98 odsto glasova “za”, građani Južnog Sudana glasali su za odvajanje od Sudana. Južni Sudan je prvi put priznat kao nezavisna nacija 9. jula 2011. godine, što ga čini 54. zemljom u Africi i 193. državom koja se pridružila Ujedinjenim nacijama.

Iako se uglavnom smatra mirnom, nezavisnost Južnog Sudana nije bila bez nasilja, a sukobi su prijavljeni u devet od deset provincija u toj zemlji 2011. godine.

2013-2015: Izbijanje građanskog rata u Južnom Sudanu

Kako su tenzije nastavile da tinjaju, građanski rat je zvanično objavljen u Južnom Sudanu dve godine nakon proglašenja njegvoe nezavisnosti. Nesigurnost je dostigla tačku preloma u julu 2013, kada je predsednik Kiir otpustio ceo kabinet, uključujući potpredsednika Rieka Mačara, nakon optužbi za državni udar. Nakon nekoliko meseci relativnog zatišja, nasilje je izbilo u decembru 2013. i počele su borbe između vladinih snaga i vojnika lojalnih Mačaru.

Do marta 2014. milion stanovnika Južnog Sudana je bilo primorano da napusti svoje domove zbog nasilja, uključujući 800.000 koji su bili interno raseljeni unutar zemlje. Taj broj se više nego udvostručio do maja 2015. godine, kada je prema procenama UN-a broj raseljenih Južnih Sudanaca iznosio 2,2 miliona. Ova kriza prisilnih migracija je takođe izazvala nestašicu hrane i povećanje stope bolesti.

Usred pretnji sankcijama, predsednik Kiir je potpisao novi mirovni sporazum sa Mačarom u avgustu 2015.

2016-2018: Krhki mir, obnovljeni sukob i - glad

Kao deo dogovora o okončanju građanskog rata u Južnom Sudanu, predsednik Kiir je ponovo postavio Rieka Mačara na mesto potpredsednika. Mačar je položio zakletvu 26. aprila 2016. Manje od šest nedelja kasnije ponovo su izbile borbe između vladinih snaga i vojnika lojalnih Mačaru. Stotine su poginule, a Mačar je pobegao iz zemlje. Kiir je imenovao Tabana Deng Gaija za svog potpredsednika.

Do kraja 2016. Ujedinjene nacije su upozorile da je zemlja u opasnosti od “otvorenog etničkog rata” i tražile su embargo na oružje protiv Južnog Sudana. Embargo je blokiran, a borbe su nastavljene. Konflikt je takođe doprineo gladi koja je proglašena u delovima države u junu 2017. Slabo primirje koje je dovelo do obnove nestabilnosti i gladi koja je usledila nije jedinstvena za situaciju u Južnom Sudanu, ali ova glad služi kao jasan primer obrasca koji se često ponavlja kroz istoriju.

2018-2022: Nasilje se nastavlja uprkos miru, neizvesna budućnost

U septembru 2018. potpisan je drugi sporazum između vlade Južnog Sudana i njene glavne političke opozicije. Dogovor je ponudio određenu nadu za mir, ali i težak put za pretvaranje te nade u stvarnost. U 2019. godini, sedam miliona Južnih Sudanaca je ostalo gladno zbog sukoba. Ujedinjene nacije su objavile da je “bez povećane humanitarne pomoći sve više ljudi u opasnosti”. Seksualno nasilje nad ženama i devojčicama ostalo je “endemsko”.

Oružani sukob se nastavio do 2020. (godina u kojoj je Mačar ponovo položio zakletvu kao potpredsednik), a Ujedinjene nacije su osigurale embargo na oružje, istovremeno održavajući mirovnu misiju u zemlji, što se uglavnom vidi kroz lokacije za zaštitu civila (PoC) na kojima se nalaze većina od 1,3 miliona interno raseljenih osoba. U aprilu 2021., kada se Južni Sudan približavao svom 10. rođendanu, UN su upozorile da bi odloženi mirovni proces i izrada nacionalnog ustava mogli dovesti do sukoba u punom obimu.

Na kraju ovog nasleđa — nasleđa poslednje decenije, ali i jednog od poslednjih nekoliko vekova vrednog marginalizacije, nestabilnosti i nerazvijenosti — nalaze se civili Južnog Sudana. Mnogi trpe posledice ponovnog sukoba; drugi se suočavaju s izazovima koje predstavljaju klimatske katastrofe (kao što su nedavne poplave duž reka Nil i Lol i močvara Sudd).

Više od 70% stanovništva zemlje (8,4 miliona ljudi) zahteva humanitarnu pomoć, uključujući 4,5 miliona dece. Nivo gladi je ponovo na ivici gladi, sa preko 7 miliona Južnog Sudana koji se suočava sa nekim oblikom nesigurnosti hrane.

2023: Nove borbe za prevlast u Sudanu

Najnoviji sukobi u Sudanu vode se između sudanskih oružanih snaga, koje predvodi general Abdel Fatah al Burhan, i paravojne grupe Snaga za brzu podršku (RSF), koju predvodi general Mohamed Hamdan Dagalo.

Lideri suprotstavljenih snaga donedavno su bili saveznici. Radili su zajedno 2019. na svrgavanju sudanskog diktatora Omara el Bašira, koji je vladao zemljom tri decenije. al Burhan i Dagalo suuspeli da ga svrgnu s vlasti iskoristivši narodnu pobunu koja je izbila.

Nakon tog puča, formirana je vlada, a vlast je podeljena između civilnih i vojnih grupa. Plan je bio da to traje nekoliko godina, te da ta vlada nadgleda prelazak u ruke civilnih vlasti.

Ali, 2021. godine al Burhan, koji je postao šef Saveta za podelu vlasti, raspušta isti, izjavivši da će umesto toga održati izbore 2023. godine.

Trenutne borbe su izbile kao rezultat pregovora o integraciji vojske i RFS-a uoči nameravane obnove civilne vlasti. Bilo je neslaganja oko toga koji će general biti podređen drugom i koliko brzo će RSF biti uključen u sudansku vojsku.

Najnovije teške borbe dovele su do stotina mrtvih, mahom civila. Nekoliko pokušaja proglašavanja primirja je propalo, a na meti su se našle i medicinske ustanove.

Napadnuti su i međunarodni diplomatski konvoji, zbog čega su brojne zemlje odlučile da evakuišu svoje diplomate i građane iz ove afričke zemlje.

(Telegraf.rs)