Marina ima šest godina, a već je ratni invalid: U sukobima u Ukrajini izgubila nogu, sad ponovo uči da hoda

Šestogodišnja Marina izgubila je nogu u jednom ruskom napadu na Ukrajinu. Zahvaljujući angažovanom timu lekara i fizioterapeuta iz Kijeva, devojčica je uspela da ponovo stane na noge.

"Toliko je odrasla za ovo vreme otkako je počeo rat i otkad nam se sve ovo desilo. Jako je sazrela i na sve gleda drugačije", kazala je njena majka Natalija Ponomarjova.

Preporučujemo

Ta promena počela je pre nekoliko meseci kada je u Marina izgubila nogu i krenula na lečenje u Kijevsku bolnicu.

Granata pogodila je njenu kuću u Hersonu na jugu Ukrajine. Njena majka Natalija odbila je da napusti Ukrajinu i dodatno uznemiri ćerku. Umesto toga, one su se preselile u Kijev, gde je Marina počela sa lečenjem.

Za Nazara, Marininog fizioterapeuta oporavak je morao da krene iznutra.

"Prišao sma joj prvo kao detetu, zatim kao prijatelju, pa tek onda kao pacijentu. Bilo je veoma važno postaviti prioritete. Da sma odmah postupio kao lekar, a ona kao pacijent nikada ne bismo postigli ovakav rezultat. Morate da pronađete odgovarajući pristup i pre svega da se sprijateljite", kaže fizioterapeut.

Naredni izazov u lečenju male Marine bio je pronaći protetičara koji bi mogao da radi sa malim deteom.

"Kod dece moramo posebnu pažnju da posvetimo praćenju visine proteze kako se kičma ne bi oštetila. Njena druga zdrava noga normalno raste, pa dužina proteze mora stalno da se prilagođava", kazao je za DW protetičar Oleksander Stečenko.

Ona je takođe imala podršku psihologa. Razgovori sa njim su joj pomogli da prihvati novu realnost.

"Kada je Marina prvi put došla u našu bolnicu pitala se zašto s eto baš njoj desilo. Zašto njena kuča, njena porodica i zašto njena noga. Nije htela ni sa kim da razgovara. Samo bi se pokrila ćebetom i jedino je htela da bude u majčinom zagrljaju. Nije pustala psihologa ni da joj se približi, ali postepeno uz različite terapije Marina je stekla poverenje i danas komunicira sa svima", kaže njena majka.

Nakon nekoliko meseci terapije, Marija danas može da šutira loptu, samouvereno hoda i skače na trambolini.

Na njen napredak ponosan je ceo tim. Kažu da su i oni od MArine mnogo toga naučili jer pre rata nisu imali mnogo slučajeva kojima su ogli da pristupe interdisciplinarno.

"Mi smo kao velika porodica", kazala je Natalija.

Marina je danas puna energije i sanja da će jednog dana postati fudbalerka i ne prestaje da priča o auto trkama.

Kud god da krene, njen tim lekara će uvek biti ponosan na to što su joj pomogli da napravi prvi, najteži korak.

(Telegraf.rs)