Ona je jedina žena na ostrvu kriminalaca: Rade u hotelu Milena, uveče slobodno šetaju, i pazi ih jedan čuvar

Kada je Đulija Manka 2011. godine otputovala na ostrvo Pianosa, nekadašnji italijanski zatvor, radovala se opuštenom sunčanom odmoru pre povratka kući. Međutim, 12 godina nakon što se prijavila u hotel Milena, u kojem rade osuđenici na uslovnoj, Đulija i dalje živi na ostrvu poznatom kao "Alkatraz Tirenskog mora".

Sada kao jedina žena koja živi u selu duhova Pianosa, Đulija radi kao menadžer hotela i supervizor rehabilitacionog programa ostrva, koji vode Arnera, zatvorske vlasti Toskane i neprofitna organizacija sa društvenom misijom da pomogne ugroženim ljudima kao što su zatvorenici da se vrate u društvo.

"Ostala sam nedelju dana u hotelu i nisam želela da odem. Bio je to jedinstven odmor, a rehabilitacioni projekat me je fascinirao, kako je ovim zatvorenicima data druga šansa za život", rekla je Đulija za CNN.

Hotel druge šanse?

Đulija je rekla da se zaljubila u Pianosu, u njenu tišinu, mirne zvezdane noći i tirkizno čisto more nalik raju.

Pianosa, koja je nekada imala nadimak Đavolje ostrvo i nalazi se između Korzike i kopna, sada je blaženo utočište omiljeno zbog prelepih plaža i bujne zelene vegetacije.

Kao jedna od samo dvoje stalnih stanovnika ostrva, Đulija živi i radi uz zatvorskog čuvara, kao i 10 muških osuđenika, koji rade kao kuvari, baštovani, konobari, čistači plaže i perači suđa u hotelu Milena, jedinom smeštajnom objektu na ostrvu.

Okružen borovima, hotel Milena ima plafone ukrašene freskama i 11 soba sa drvenim nameštajem i zadivljujućim pogledom na more, kao i veliku terasu u kojoj zatvorenici služe večernje piće gostima, restoran i bar.

Đulija je bila gošća u jedinstvenom hotelu, koji radi tokom cele godine, samo nekoliko dana kada ju je tadašnji direktor obavestio da je objekat u finansijskim poteškoćama i da mu preti zatvaranje.

Ako bi se to desilo, zatvorenici bi bili vraćeni u zatvor, čime bi se okončao njihov boravak na ostrvu.

"Osećala sam da moram nekako da im pomognem ili će biti vraćeni iza rešetaka, u malim ćelijama bez šansi za novi početak i učenja posla koji im može pomoći kada budu na slobodi", rekla je ona.

Đulija, koja je odrasla u Toskani, odlučila je da ostane i preuzme posao kao menadžer hotela. U početku je radila besplatno, koristeći svoje menadžerske veštine kako bi osigurala budućnost hotela.

Za samo nekoliko godina, Đulija je uspela značajno da preokrene stvari, a Hotel Milena je postao popularno mesto za venčanja i rođendane, gde gosti, delimično namamljeni nekonvencionalnim osobljem hotela, hrle.

"Alkatraz Tirenskog mora"

Smeštena u blizini Gorgone, još jednog italijanskog zatvorskog ostrva, Pianosa je osnovana tokom 1700-ih da bi zatvorila odmetnike, bandite i revolucionare.

Ostrvo je služilo kao baza za zatvor maksimalne bezbednosti sve do 1998. godine, kada je zatvor zatvoren. Njegovih nekoliko stanovnika je na kraju otišlo, a Pianosa je ostavljena napuštena dugi niz godina.

Posetiocima do skoro nije bio dozvoljen dolazak na ostrvo, a oni koji ga posete mogu doći samo u okviru organizovane ture brodom koja se mora rezervisati preko određenih vodiča.

Da bi bili primljeni u program rehabilitacije u Hotelu Milena, kandidati moraju da odsluže najmanje jednu trećinu svoje kazne u zatvoru i budu podvrgnuti nizu strogih psiholoških i socijalnih testova.

Tokom proteklih 12 godina, Đulija se suočila sa oko stotinu prestupnika na uslovnoj slobodi za mnoštvo krivičnih dela, uključujući i ubistvo.

Iako napominje da su mnogi zatvorenici osuđeni za mnogo više od obične krađe, Đulija se na ostrvu oduvek osećala prijatno i smatra da je to nešto poput bezbedne luke.

Poznata kao "Kraljica Pianose", Đulija priznaje da je njen posao šokirao njene prijatelje i voljene zbog rizika da bude jedina žena pored grupe osuđenika.

"Ljudi mi uporno govore da sam luda što radim takav posao. Ali nikada se nisam osetila uplašeno ili zabrinuto. Osećam se bezbednije ovde sa njima nego u gradu sa svim ludim ljudima koji trče okolo, nikada ne znaš na koga ćeš da naletiš", rekla je ona.

Svake nedelje, Đulija odlazi na trajekt na tročasovno putovanje morem do kopna Toskane da bi obavila poslove i birokratske stvari, odlazeći u zoru i vraćajući se u Pianosu noću.

Đulija ističe da, za razliku od obližnje Gorgone, gde osuđenici moraju da se vrate u svoje ćelije nakon što se sat otkuca vreme, onima na Pianosi je dozvoljeno da slobodno lutaju.

Zatvorenici ovde dobijaju mesečnu platu za posao u hotelu, a borave u nekadašnjim starim zatvorskim prostorijama, koje su preuređene u udobne studije, sa teretanom, TV-om, kuhinjom i privatnim sobama sa kupatilima.

Daju im i mobilne telefone kako bi mogli da budu u kontaktu sa svojim porodicama.

Italijanski zatvori se smatraju među najnehumanijim i najnatrpanijim u Evropi, sa 120 zatvorenika na svakih 100 kreveta, prema izveštaju Saveta Evrope iz 2020. godine, dok je broj samoubistava u zatvoru povećan za 300 posto od 1960. godine.

Stoga je Pianosa nesumnjivo daleko atraktivnija alternativa za one koji su pri kraju kazne.

Đulija je ponosna na uspeh "modela Pianosa", objašnjavajući da je stopa onih koji su se vratili kriminalu nakon provedenog vremena na ostrvu smanjena na 0,01 posto.

"Uveče mogu da odu na plažu i da se okupaju. Međutim, moraju da napuste svoje prenoćište rano ujutru i da se vrate u određeno vreme uveče, i dalje su pod nadzorom i tu je stražar koji ih pazi", rekla je Đulija.

Zatvorenici mogu da odsluže ostatak kazne radeći u hotelu ako se dobro ponašaju, a neki su ovde proveli pet do deset godina.

Đulija je izuzetno ponosna na svoju ulogu u tom procesu i kaže da su se oni koji su u početku sumnjali u njenu odluku da ostane u Pianosi, sada promenili.

"Čak je i moja ćerka Jolanda, koja je kao dete bila pomalo skeptična prema mom poslu, počela da ceni ostrvo i razume važnost onoga što radim, a sada mi kaže da sam srećna osoba", zaključila je Đulija.

(Telegraf.rs)