Ispovest mlade mame koja je sa novorođenčetom danima bila zatrpana: "On me je održao u životu"

Prošlo je sedam dana od razornih zemljotresa koji su potresli Tursku i odneli više od 34.000 života u toj zemlji i susednoj Siriji. Iako iz časa u čas stižu vesti o tome da broj žrtava raste, ponekad stigne vest da su iz ruševina izvučeni živi, što celom svetu vraća nadu.

Priče o čudima iz Turske obišle su svet, a ispovest mlade mame Nekle Camuz je jedna od njih.

Nekla se porodila 27. januara ove godine i svom sinu dala je ime Jagiz, što znači hrabar. Deset dana nakon njegovog rođenja ovaj mališa je, nažalost, morao da opravda svoje ime, pošto je u majčinom naručju ostao danima zarubljen u ruševinama nakon potresa.

Kobnog 6. februara u 4.17 časova, Nekla je bila budna i dojila je svoje novorođenče u svom rodnom gradu u turskoj provinciji Hataj. Posle nekoliko sekundi ona i beba bili su zatrpani ruševinama.

Nekla i njena porodica živeli su u stanu na drugom spratu moderne petospratnice u Samandagu.

"Bila je to lepa zgrada, osećali smo se bezbedno", priča Nekla za BBC.

Nije mogla ni da nasluti da će tog jutra gotovo čitav kvart biti sravnjen u zemljotresu.

"Kada je zemljotres počeo krenula sam ka suprugu koji je bio u drugoj sobi sa našim drugim sinom, a on je krenuo prema meni", priseća se Nekla.

Jedan do drugog nisu stigli. U trenutku dok je jurio ka Nekli i sinu, na njih je pao orman i nisu mogli da se pomere.

"Zemljotres je postao sve jači, pao je zid, sve se treslo, zgrada je počela da menja položaj. Kada je drmusanje prestalo u prvi mah nisam ni shvatila da smo propali čitav sprat. Dozivala sam ih, ali nije bilo odgovora", priča Nekla.

Mlada mama je ležala sa sinom na grudima. Orman koji je pao sprečio je betonski blok da ih spljeska. Mama i beba ostale su u ovom položaju naredna četiri dana.

Prvi dan agonije

Dok je u pidžami ležala sa bebom u naručju, Nekla ništa nije mogla da vidi jer je sve oko nje bilo u tami. Morala je da se osloni na ostala svoja čula da bi shvatila šta se oko nje događa.

Tešilo ju je samo što je Jagiz još disao.

Nekla se u početku gušila zbog stravične prašine, ali kada se prašina slegla, bilo joj je mnogo laže. Tvrdi da im nije bilo hladno pod ruševinama.

Kaže da misli da je ležala na dečijim igračkama, ali nije mogla da se pomeri da bi proverila, niti da bi se udobnije namestila, piše BBC.

Osim garderobe i meke kože svog sina, sve što je osetila bili su prašina i gomila šuta oko nje.

U daljini je, kaže, čula glasove. Više puta je dozivala pomoć i udarala u orman koji je pao.

"Ima li koga? Čuje li me neko?", dozivala je iz ruševina očajna majka.

Kada je uvidela da je niko ne čuje, počela je da skuplja komadiće betona i da njima udara o orman. Kaže da nije smela da udara iznad sebe, strahujući da će se sve sručiti na nju i dete.

Niko nije dolazio da im pruži pomoć.

U jednom trenutku postala je svesna da postoji velika šansa da niko neće ni doći.

"Bila sam prestravljena", priča Nekla.

U tami pod ruševinama, Nekla je izgubila svaki pojam o vremenu. Ovo nije bio život kakav je zamišljala.

"Mnogo toga planiraš kada dobiješ dete, a onda smo odjednom završili pod ruševinama", kaže mlada mama.

Ipak, znala je da mora da brine o svom sinčiću. Nekako je u tom skučenom prostoru uspevala da ga podoji.

Nekla je danima gladovala i nije u sebe unela ni kap vode. Kako bi održala sebe u životu, bezuspešno je pokušavala da podoji sama sebe.

Osećala je da ruševine podrhtavaju i povremeno bi čula zvuk bušenja i nečije korake i glasove. Ipak, sve je bilo tako daleko.

Nekla je odlučila da ne troši energiju i da ćuti sve dok joj ti glasovi i zvuci bušenja ne budu bili bliži.

Sve vreme je, kako kaže, mislila o svojoj porodici. O sinu kojeg drži na grudima, suprugu i drugom detetu za koje nije znala ni gde su ni da li su živi.

Strahovala je šta je sa njenim najmilijima i da li su preživeli zemljotres.

Nekla nije verovala da će ih spasioci izvući, ali joj je činjenica da joj mali Jagiz ležao na grudima, davala snagu da izdrži.

Maleni dečak je većinu vremena spavao, a kada bi se probudio glasno bi zaplakao. Tada bi ga Nekla podojila i mališan bi ponovo ubrzo zaspao.

Nakon četiri dana stigao je spas

Posle više od 90 sati koliko je provela pod zemljom, Nekla je čula lavež psa. Pomislila je da sanja.

Međutim, nakon laveža čula je glasove.

"Da li si dobro. Kucni jednom ako jesi. U kom si stanu?", čula je kako joj neko govori.

Spasioci su neumorno kopali i bušili dok nisu stigli do nje i Jagiza. U jednom trenutku blještava svetlost baterijske lampe zaslepela je hrabru majku.

Kada su je spasioci upitali koliko je star Jagiz, Nekla nije znala šta da odgovori. Znala je da je njen sin imao svega 10 dana kada su ostali zatrpani u ruševinama.

Nakon što su spasioci uzeli Jagiza, nju su postavili na nosila i izvukli je napolje. Svuda oko nje su bili ljudi, ali nikog nije prepoznala. Dok su je nosili ka kolima Hitne pomoći stalno je pitala za drugog sina.

Srećne vesti

U bolnici su Neklu dočekali rođaci koji su joj potvrdili da su njen suprug i šestogodišnji sin izvučeni iz ruševina.

Međutim, njih su prebacili u bolnicu u Adani jer su obojica zadobila teške povrede.

Nekla i mali Jagiz, za divno čudo, nisu bili teže povređeni. Nakon 24 sata otpušteni su iz bolnice.

Hrabra majka nije imala više dom, pa su je rođaci odveli do plavog šatora u koji je mogla da se smesti sa bebom.

Nekla i dalje nije svesna šta je preživela. Neprekidno govori da joj je sin Jagiz spasao život.

"Mislim da ne bih preživela da on nije bio dovoljno snažan da pregura sve ovo", kaže Nekla.

Sada se samo nada da njen sin nikad više neće nešto ovako doživeti.

"Sreća je što se on neće ničega sećati", kaže mlada mama.

(Telegraf.rs)