Žene u ukrajinskoj vojsci sanjaju o slobodi, a bore se za opstanak: "Život me nije pripremao za ovo"

Veliki broj kutija ispunjenih vrećama za leševe dočekalo je članove ukrajinskog pokreta žena veterana, koje su spremne da se šalju za Bahmut, grad u kome se nedeljama vode žustre borbe.

"Osnovale smo ovaj pokret da branimo prava žena vojnika, ali nas je rat u našoj zemlji primorao da se usresredimo na podršku ukrajinskim vojnicima", kazala je Katerina Prijmak, zamenica šefa organizacije.

Dugačak hodnik koji prolazi kroz sedište organizacije vodi do skladišta sa vojnom i humanitarnom opremom, a tu se nalaze i radionice za proizvodnju dronova, prostorije za pletenje zaštitnih mreža i velike šivaće mašine u kojoj volonteri prave vojne uniforme specijalizovane za žene.

"Skoro sva oprema ide našoj vojsci, prvenstveno nađim ženama", dodala je Katerina.

Odbrana zemlje

Više od 600 kilometara istočno od glavnog grada Kijeva, u selu Jatskivka u Donjecku narednica Ljubova Plaksjukov se sprema za još jednan odlazak u bitku.

Ljubova, prva žena koja se nalazi na čelu artiljerijske jedinice ukrajinske vojske, bori se na frontu još od 24. februara, kada je počeo sukob u Ukrajini. Tog dana njena jedinica se našla pod "neprekidnim granatiranjem".

"Teško se boriti protiv protivnika koji je brojčano i po naoružanju nadmoćniji i nije ga briga na šta puca", rekla je ona za Radio Free Europe.

Ona tvrdi da je prošle jeseni učestvovala u oslobađanju Limana.

"Šaljemo ptičice koje lete malo dalje nego što mi možemo da vidimo, tražimo one kojima je potreban mali poklon, pa uništavamo neprijatelje", kaže Ljubova kroz smeh, dok opisuje svoju svakodnevicu.

Ona kaže da je do pre sedam godina radila kao profesorka istorije, ali je na kraju bila prinuđena da promeni zanimanje, kada je škola u kojoj je predavala zatvorena. Tada je odlučila da se pridruži vojsci.

"Postoji posao koji se zove odbrana domovine, to je ono što ja radim sada", rekla je Ljubova.

Ona kaže da sem nje u njenoj jedinici radi još jedna žena, ali da u ovom slučaju pol ne igra ključnu ulogu i da su mnogi muškarci u njenoj grupi njoj potčinjeni i da je slušaju bez pogovora.

"Tu sam gde jesam jer sam tome težila. Život me na ovo nije pripremao", kaže ona.

Više od 1.100 kilometara dalje, u gradu Ustluh na granici s Poljskom, 26-godišnja graničarka Alina Panina obavlja redovne provere, a društvo joj pravi pas tragač.

Ona kaže da je uvek bila zainteresovana za rad sa psima i da je od malena želela da se pridruži vojsci.

"Život me nije pripremio za ovo što nam se desilo", kazala je ona.

Kada je u februaru prošle godine počeo rat, ona je bila u Mariupolju, gradu u kom su se mesecima vodile žestoke borbe, a koji je sada pod kontrolom Rusije. Radila je u luci, gde je svakodnevno proveravala tovar koji stigne.

Ubrzo nakon što su prvi ruski projektili pogodili Mariupolj, dobila je naređenje da se pridruži snagama u odbrani manje čeličane Azovmaš, a zatim je prešla u opkoljenu čeličanu Azovstal. Dok su ruske trupe uništavale poslednje uporište ukrajinskog otpora, ona je podržavala ukrajinske borce, kuvala im je i zajedno je sa ostalim ženama brinula o ranjenim saborcima.

"Rekli su da im je pogled na nas davao nadu", priseća se Alina svog boravka u čeličani.

Nakon što je čeličana pala u ruske ruke, ona je zajedno sa ostalim borcima Azovstala četiri i po meseca provela u ruskom zatvoru u Donjecku. Kaže da je nedeljama boravila u nehumanim uslovima, a malenu prostoriju koja je namenjena za četiri osobe, delila je sa još 28 žena.

Ona je uspela da izađe iz zatvora tokom velike razmene ruskih i ukrajinskih zarobljenika u oktobru prošle godine. Iako je ona uspela da se spase, njen suprug, koji je takođe pripadnik vojske još uvek je u pritvoru.

"Postala sam jača nego što sam ikada mislila da mogu da budem. Videla sam da i muškarci mogu da plaču, posebno kada vide da njihovi bliski prijatelji ginu", kaže ona.

Nakon što se oporavila od boravka u zatvoru, Alina je odlučila da se vrati u službu.

Težak put

Za to vreme u štabu ukrajinskih veteranki, dva vojnika, muškarac i žena, došli su da pokupe vojnu opremu i zalihe lekova i hrane.

"Ukrajina napreduje brzim tempom. Dokazali smo da možemo da izdržimo ruski napad, ali to nije dovoljno za pobedu", kazala je Katerina.

Njihova organizacija broji oko 500 članova, a Katerina im se priključila 2014. godine kada je u Donbasu počeo rat.

Ona se tada dobrovoljno prijavila da bude bolničarka i skoro godinu dana provela je služeći na prvoj liniji fronta.

"Starost i pol ne igraju nikakvu ulogu u motivaciji za borbu. Kada se 2014. godine sve izdešavalo, moji prijatelji su shvatili da ćemo da izgubimo slobodu ako nešto ne preduzmemo", kaže ona.

Katerina kaže da je u to vreme raspoloženje vojske prema ženama često bilo neprijateljski nastrojeno.

"Stalno smo slušali o tome kako rat nije za žene, da je bolje da smo kod kuće sa decom. Sve vreme su nam pričali da moral vojske padne kada pogine žena", prisetila se ona svojih početaka.

Do 2018. ukrajinsko zakonodavstvo nije dopuštalo ženama da idu na front, pa su one uglavnom bile angažovane kao kuvarice, čistačice, bolničarke, čak iako su neke od njih išle na front.

Ova zakonska diskriminacija lišila je većinu žena koje su služile u ratu u Donbasu pristupa socijalnim ili vojnim beneficijama, vojnim odlikovanjima i mogućnostima da napreduju i razvijaju karijeru u vojsci.

Međutim sada, iako je zakonska diskriminacija ukinuta, stari problemi i dalje nisu rešeni.

Činjenica da je ukrajinska vojska počela da proizvodi uniforme za žene, međutim činjenica je da brojna druga infrastruktura nije prilagođena ženama.

Ljubova, koja je provela dve nedelje kao bolničarka tokom ukrajinske kontraofanzive u Hersonu, rekla je da su ukrajinke konačno dospele u centar pažnje nakon što su godinama bile na marginama, potpuno nevidljive.

Rodna nejednakost

Prema rečima Kvitove, uprkos postepenim promenama statusa žena u vojsci, seksualno uznemiravanje nije dobro definisano u ukrajinskom zakonu, još uvek ne postoje relevantne procedure za suočavanje s tim u vojsci, međutim i dalje se nedovoljno prijavljuje.

Oksana Hrihorjeva, savetnica za rodnu ravnopravnost Kopnenih snaga ukrajinske vojske, rekla je za RSE da je od početka rata u Ukrajini dobila samo dve prijave za seksualno uznemiravanje i rodnu diskriminaciju.

Ona međutim, dodaje da su stvarne brojke daleko veće.

U ukrajinskim oružanim snagama sada ima oko 50.000 žena vojnika, uključujući oko 5.000 na prvim linijama fronta.

"Uverenje da vojska nije mesto za žene je ostatak sovjetskog mentaliteta", tvrdi ona.

Ali Katerina tvrdi da, da nije bilo Ukrajinki koje su se "borile za svoja prava kao što su se borile za svoju zemlju", ukrajinska vojska bi imala mnogo manje žena i ne bi bila ono što je danas.

"Možda treba da prođemo kroz svu ovu torturu da bismo nastavili da se razvijao kao društvo. U suprotnom, prestaćemo da se razvijamo kao društvo", kazala je ona.

(Telegraf.rs)