Dve žene koje su ubijene kao Ana Volš, a tela nisu nađena: Ovako je prošao muž jedne od njih

Postoji jedan dokaz koji tužioci ne mogu da iskoriste u slučaju protiv Brajana Volša za ubistvo njegove žene, Ane Volš: njeno telo.

Ali suđenje u slučaju ubistva bez tela bio je vrhunac tri uzastopna okružna tužioca okruga Norfolk. Prethodni slučajevi su rezultirali, prvo, sporazumom o priznanju krivice za ubistvo iz nehata i, drugo, osudom za ubistvo.

"Vidim šta je Majk Morisi uradio, jasno je da je napor koji je uložen u ovaj slučaj bio značajan. Izgleda da radi posao koji treba da bude odrađen, rekao je Vilijam Delahant za Herald o tome kako je Majkl Morisi, sadašnji tužilac Norfolka, vodio ranu fazu slučaja Volš.

Delahant, bivši američki kongresmen, radio je kao okružni tužilac Norfolka 22 godine, od 1975. do 1997. godine. Za vreme njega odigrao se slučaj koji je ostao poznat kao "Nestala lepotica".

U pitanju je ubistvo Robin Benedikt 1983. godine, koje je počinio opsednuti profesor anatomije sa Univerziteta Tafts Vilijam Daglas.

Onda je 2002. godine došla osuda za ubistvo drugog stepena Džozefu Romanu, prva u Masačusetsu bez tela. On je optužen da je pretukao svoju ženu Ketrin do smrti, a zatim je raskomadao pozajmnljenom električnom testerom.

Optužnica protiv Brajana Volša

Ti slučajevi su iz ranijeg doba, a "forenzika je toliko evoluirala" u narednim godinama da je DNK iz materijala, koji možda potiče iz unutrašnjeg organa ili nekog tkiva koje nije moglo biti prisutno na predmetima, "mogao da postane jaka zamena za to što nemate pravo telo", rekao je Kristofer Dirborn, profesor kliničkog prava na Pravnom fakultetu Univerziteta Safolk.

U slučaju Ane Volš, istražitelji su rekli da je Brajan Volš u ranim satima 1. januara - jutro kada je Ana nestala, na Guglu pretraživao kako da se reši tela i u prodavnici potrošio 450 dolara na sredstva za čišćenje.

Neki od tih predmeta - tajvek zaštitno odelo sa tragovima krvi, rukavice, testera, sekira i makaze za sečenje, kasnije su pronađeni u smeću na deponiji u Svamskotu, kao i Anine lične stvari, uključujući čizme, ogrlicu i kovid vakcinacioni karton na njeno ime.

"Ovo je situacija u kojoj posredni dokazi i direktni dokazi, granica između njih postaje malo zamagljena. Klasični direktni dokaz je iskaz svedoka ili priznanje, ali mi nemamo očevica ili priznanje", rekao je Dirborn.

Dirbornova koleginica Rozana Kavalaro rekla je da je argument tužilaštva da svi ovi posredni detalji "nisu samo dokazi u vakuumu... jedina stvar koju nemaju je telo".

"Cilj tužioca, u pogledu dokaza, jeste da posredne dokaze učini tako jasnim da mogu podržati samo jedan zaključak. Ne postoji drugi način da se razumeju ove Gugl pretrage i ova poseta prodavnici zbog kupovine sredstava za čišćenje", rekla je ona.

Zatim postoji aspekt motiva. Brajan Volš je 27. decembra navodno pretraživao "Koja je država najbolja za razvod za muškarca?".

Na suđenju Brajanu Volšu pred Okružnim sudom u Kvinsiju u sredu, njegov branilac Trejsi Majner nije imala mnogo toga da kaže, a sam optuženi je rekao samo "da" na pitanje da li razume optužbe protiv njega.

Ali to nije neobično za prvo saslušanje u slučaju ubistva prvog stepena, rekao je Dirborn, gde se većina takvih slučajeva u Masačusetsu drži bez kaucije.

Okružni sud ne daje poslednji reč o slučaju, dodao je on, i verovatno će proći nekoliko godina dok slučaj ne stigne do suđenja.

Postoje tri načina da se slučaj dovede do Višeg suda: saslušanje o mogućem uzroku, što je retkost, nakon čega sledi zahtev za podizanje optužnice od strane velike porote u slučajevima ubistva prvog stepena, ili pravo na Veliku porotu, nakon optužnice.

Zatim slede predlozi, parnice i istrage sa obe strane. Za to vreme odbrana će verovatno osporiti svaki nalog za pretres i prihvatljivost drugih dokaza pre suđenja.

Ali koji dokazi ostaju ili se razvijaju tokom dalje istrage, u odsustvu tela i bez pravog načina da se tačno zna šta se dogodilo, odbrana može da spoji u svoju sopstvenu ubedljivu priču o tome šta se dogodilo.

"Nestala lepotica"

Robin Benedikt, "Nestala lepotica" koja je radila u ulici "crvenih fenjera" u Bostonu pod imenom "Nadin", nestala je iz doma profesora Daglasa 5. marta 1983. godine. Njeno telo nikada nije nađeno.

Ubrzo se njegove interesovanje pretvorilo u opsesiju, rekao je tadašnji tužilac Džon Kivlan. U izveštaju državne policije navodi se da ju je zvao nekoliko puta dnevno, pisao joj ljubavna pisma, vodio ju je na koncerte- sve na sat, i za par desetina hiljada zloupotrebljenih univerzitetskih stipendija, zbog kojih je dobio otkaz.

Robin je nedavno kupila kuću i planirala je da radi na ulici još nekoliko godina, zatim bi investirala i povukla se.

Ti snovi su naglo prekinuti 5. marta 1983. godine, kada ju je Daglas, tada 41 godinu, namamio u svoj dom, pretukao je na smrt maljem a onda sakrio njeno telo u kontejner za smeće u tržnom centru u Providensu. Imala je samo 21 godinu.

Daglas je priznao ubistvo iz nehata 27. aprila 1984. godine.

Delahunt je u petak rekao da je njegov prvi pomoćnik okružnog tužioca i tužilac u slučaju Džon Kivlan, koji je preminuo 11. januara ove godine u 77. godini, takođe bio "arhitekta" neobičnog slučaja, čija je strategija, kako je Delahunt rekao, bila da prevrne svaki kamen.

On je dodao da je Kivlanovo tužilaštvo "ustanovilo da je izvodljivo suditi u predmetu i procesuirati slučaj bez tela".

Prva osuda bez tela

Ketrin Romano je nestala nakon što je otišla sa posla u Bostonu 27. septembra 1998. godine.

Njeno ubistvo od strane njenog supruga, Džozefa Romana, koji je nakon toga raskomadao njeno telo sa pozajmljenom testerom, bilo je prva osuda za ubistvo u Masačusetsu bez tela.

Porota nije poverovala u odbranu supruga, da je njegovu ženu ubio trgovac drogom kojem je dugovala novac, posebno nakon snažnih dokaza da su komadići kostiju njegove žene, mišići i druga tkiva pronađeni na testeri koju je pozajmio od komšije. U njihovoj kući pronađena je i krv.

Uprkos tome što njeno telo nije nađeno, Romano je proglašen krivim za ubistvo drugog stepena i osuđen 2002. godine, čime je slučaj ušao u istoriju u Masačusetsu.

Izrečena mu je obavezna kazna doživotnog zatvora, sa uslovnim puštanjem na slobodu nakon 15 godina.

To je bilo prvi put u istoriji Masačusetsa da je neko osuđen za ubistvo bez tela ili delova tela kao dokazima.

(Telegraf.rs)