Brajan Volš me pikirao pogledom dok su čitali jezive detalje u sudu: Ispovest novinarke Telegrafa iz Bostona

Kažu da su oči ogledalo duše i da nam one otkrivaju na koji način funkcioniše nečiji um.

A šta ako osoba koja vas posmatra nema dušu i šta ako je njegov um poremećen!? Kako izgleda taj pogled?

Nikada ranije nisam postavljala ovakva pitanja sebi možda zato što se do sada nisam susretala sa takvim ljudima, a možda sam samo bežala od takvih pogleda.

Ali kako to uvek biva, ono od čega bežiš stigne te kad-tad.

Krenula sam tog jutra na najvažniji zadatak u mojoj dosadašnjoj karijeri: čitanje optužnice Brajanu Volšu za ubistvo supruge Ane Volš.

Sama činjenica da ću ući u sudnicu i prisustvovati takvom događaju, da ću se tamo naći među stotinu američkih medija, u zemlji koja nije moja, da ću videti osumnjičenog u sudnici, dovoljno me je uznemirila da sam osetila mučninu u stomaku. Onu tremu koju sam kao klinka imala pred pismeni zadatak.

Ali ajde, pomislih "nije majka kukavicu rodila. Šta tako strašno može da se desi?!" ispitivala sam sebe ne sluteći da ću odgovor dobiti nakon samo sat vremena i to u sudnici.

Uzalud su me kolege i urednici iz Beograda bodrili porukama da sam već dovoljno uradila, da su ponosni i da se opustim, ja sam imala misiju: moram da snimim Brajana Volša pred Okružnim sudom u Kvinsu.

Stižem ispred zgrade suda gde zatičem toliki broj medija da trema postaje još veća. Reportažna kola, rasveta, kamere okupirali su Okružni sud u Kvinsu ali i mene, usamljenu u činjenici da tu nemam nikog "svog" i da sam jedini predstavnik medija iz Srbije. Ali taktika je bila: "gde svi Turci tu i mali Mujo". Pratila sam u stopu kolege iz Amerike koje su se polako skupljale na ulaznim vratima suda.

"Stigao je. Uveli su ga u sud. Idemo unutra" uzviknuo je neko od kolega. Kako unutra, kakva je procedura za ulazak, hoću li uspeti da uslikam Brajana? Opet iznova sebi postavljam pitanja na koja ne znam odgovor a koja mi produbljuju tremu. Nabiti sebi pritisak je inače moj omiljeni sport.

Nekako sam uspela da se umuvam u zgradu i ne pitajte me kako, jer ni sama ne znam, ali ušla sam. Odmah po ulasku naciljala sam mesto u trećem redu da budem što bliže tužiocu kako bih ga što bolje čula, a opet dovoljno udaljeno da ne privlačim pažnju.

I počinje. Brajan Volš izlazi pred sudiju i tužioca koji kreće da čita dokaze do kojih je policija došla tokom istrage, a koji su bili dovoljni za podizanje optužnice.

U sudnici ni muva me može da se čuje. Odzvanjaju samo užasne tačke optužnice koje bukvalno lede krv u žilama. Šok i neverica na licima svih prisutnih.

Samo se u pogledu jednog čoveka moglo videti apsolutno odsustvo emocija i empatije. Brajan Volš posmatrao je tužioca koji je čitao tačke optužnice bledo i nezainteresovano.

U jednom momentu nenadano šok. Osećaj presecanja u stomaku. Prebacio je ledeni pogled na mene.

Brajan Volš i ja oči u oči.

Delovalo je kao večnost. Srce mi je zalupalo.

Nenadano stiže odgovor na pitanje sa početka teksta: kako izgleda pogled poremećenog čoveka bez duše?

Zastrašujuće, hladno, uznemirujuće. Dovoljno jezivo da u tom momentu zažalite što ste uopšte na istom mestu sa njim.

Skrenula sam pogled nakon samo par sekundi. Ali osećaj je ostao.

Gorak.

Čovek samo srcem dobro vidi.

Iz Srbije je u Boston otišla novinarka portala Telegraf.rs, kako bi sa terena izveštavala o najnovijim dešavanjima koji se tiču potrage za Beograđankom Anom Volš, za čije je ubistvo optužen njen suprug. Sav materijal iz Bostona nije dozvoljeno preuzimati bez dozvole uredništva portala Telegraf.rs

(Telegraf.rs)