Veliko pitanje koje kopka Evropu: Šta će Rusija učiniti sledeće?

Ruski rat u Ukrajini pokazao je da su skoro sve pretpostavke pogrešne, a Evropa se sada pita šta je uopšte preostalo kao bezbedno za pretpostaviti.

Njena invazija u februaru uspela je da zaprepasti u svakom pogledu. One koji su mislili da je Moskva dovoljno razumna da ne pokuša takav poduhvat. Takođe i one koji su smatrali da će ruska vojska prošetati zemljom od 40 miliona ljudi i preći na operacije čišćenja u roku od 10 dana. I one koji su smatrali da imaju tehničke i obaveštajne sposobnosti da urade više od pukog nasumičnog bombardovanja civilnih područja zastarelom artiljerijom; da je vojska Kremlja evoluirala od sravnjivanja Groznog 90-ih u Čečeniji, piše CNN.

I konačno, za one koji su smatrali da je zveckanje nuklearnom sabljom bio oksimoron 2022. godine - da ne možete slučajno pretiti ljudima nuklearnim oružjem jer je uništenje koje su doneli bilo potpuno, za sve na planeti.

Ipak, kako se 2022. bližila kraju, Evropa se suočavala sa nizom poznatih nepoznanica, nezamislivih tek u januaru. Kako je CNN rezimirao: vojska koja se nekada smatrala trećom najmoćnijom na svetu izvršila je invaziju na svog manjeg suseda, koji je pre samo godinu dana bio najviše istaknut u IT industriji i poljoprivredi.

Rusija je potrošila milijarde dolara očigledno na modernizaciju svoje vojske, ali se ispostavilo da je to u velikoj meri bila laž. Otkriveno je da njeni lanci snabdevanja ne funkcionišu nekoliko desetina kilometara od sopstvenih granica; da je njena procena Ukrajine kao željne da bude oslobođena "sopstvenog nacizma" iskrivljeni proizvod potvrđujućeg klimanja glavom, koje je hranilo predsednika Vladimira Putina onim što je želeo da čuje u izolaciji pandemije.

Rusija se takođe susrela sa Zapadom koji je, daleko od toga da je podeljen i uzdržan, bio srećan da pošalje deo svoje municije na svoju istočnu granicu. Zapadni zvaničnici bi takođe mogli biti iznenađeni što se čini da se crvene linije Rusije neprestano pomeraju, pošto Moskva shvata koliko su njene nenuklearne opcije ograničene. Ništa od ovoga nije trebalo da se desi. Dakle, šta Evropa radi i za šta se priprema?

Ključno je koliko je Zapad bio neočekivano ujedinjen. Uprkos tome što su podeljene oko Iraka, rascepkane oko Sirije i delimično nespremne da troše 2 odsto BDP-a na bezbednost koje su Sjedinjene Države dugo zahtevale od članica NATO-a, Evropa i SAD govore o Ukrajini po istom scenariju. S vremena na vreme, Vašington je možda delovao opreznije, a bilo je i autokratskih ekstremista poput Mađarske. Ali pomak je ka jedinstvu, a ne disparitetu. To je prilično iznenađenje.

Preuranjene su izjave da je Rusija već izgubila rat. Postoje varijable koje i dalje mogu dovesti do zastoja u njenu korist, ili čak do preokreta sreće. NATO bi mogao da izgubi strpljenje ili da pokaže nervozu zbog isporuka oružja, i da traži ekonomsku svrsishodnost u odnosu na dugoročnu bezbednost, zalažući se za mir nepovoljan za Kijev. Ali to, u ovom trenutku, izgleda malo verovatno.

Rusija kopa na istočnoj strani reke Dnjepar u južnoj Ukrajini i ima prednost u tome što su linije fronta Donjeck i Lugansk na istoku Ukrajine bliže njenoj granici. Ipak, njeni izazovi su ogromni: loše obučeno, prisilno regrutovano osoblje čini 77.000 vojnika na liniji fronta - i to je prema proceni koju je izneo Putin. Bori se za municiju i redovno doživljava otvorenu, internu kritiku svog lanca snabdevanja tokom zime.

Ukrajina je na domaćoj teritoriji, sa moralom i dalje visokim, a zapadno oružje još uvek stiže. Od kolapsa moskovskih snaga oko severoistočnog grada Harkova u septembru, gde su njihove linije snabdevanja presekle pametnije ukrajinske snage, sva dinamika je bila protiv Moskve.

Izgledi ruskog poraza su u široj slici: da nije brzo pobedila inferiornog protivnika.

Glasnogovornici na državnoj televiziji govorili su o potrebi da se "skinu rukavice" nakon Harkova, kao da neće izložiti pesnicu koja je već usahla. Ruska vojska će se decenijama boriti da povrati čak i privid ravnopravnog statusa sa NATO-om. To je možda šira šteta za Kremlj: godine napora utrošenih na obnavljanje reputacije Moskve kao pametnog, asimetričnog neprijatelja sa konvencionalnim snagama koje ga podržavaju isparile su za oko šest meseci lošeg upravljanja.

Pitanje nuklearne sile i dalje ostaje, uglavnom zato što Putin voli da se na to redovno poziva. Ali čak i ovde je pretnja Rusije smanjena. Prvo, NATO je slao nedvosmislene signale o konvencionalnom razaranju koje bi njegove snage nanele da se koristi bilo koji oblik nuklearnog uređaja. Drugo, ruski saveznici u dobrom vremenu, Indija i Kina, brzo su procenili njen niz gubitaka i javno opomenuli nuklearnu retoriku Moskve.

I konačno, Moskvi ostaje pitanje na koje niko nikada ne želi da sazna odgovor: ako njeni lanci snabdevanja dizel gorivom za rezervoare 40 milja od njene granice ne funkcionišu, kako onda mogu biti sigurni da će Dugme raditi, ako Putin naumi da ga pritisne? Ne postoji veća opasnost za nuklearnu silu nego da otkrije svoje strateške rakete, a uzvratne mogućnosti ne funkcionišu.

Uprkos ovom opipljivom ruskom padu, Evropa nije dobrodošla u eri veće bezbednosti. Pozivi na veće izdvajanje za odbranu su glasniji i slušaju se, čak i ako dođu u vreme kada se Rusija, decenijama odlučujuće pitanje evropske bezbednosti, otkriva kao manje preteća.

Evropa shvata da ne može da zavisi od Sjedinjenih Država - i njihovih divljih kolebanja između političkih polova - samo za svoju bezbednost.

U međuvremenu je na hiljade nevinih Ukrajinaca poginulo u ovom ratu.

Ipak, nešto dobro je proizašlo iz ovog debakla. Evropa zna da se mora odmah osloboditi zavisnosti od ruskog gasa, i ugljovodonika uopšte na duži rok, pošto ekonomska zavisnost od fosilnih goriva diktatora ne može doneti dugoročnu stabilnost.

Dakle, kako se Zapad nosi sa Rusijom koja je doživela ovaj kolosalan gubitak obraza u Ukrajini i koja polako ekonomski vene zbog sankcija? Da li je slaba Rusija nešto čega se treba plašiti ili je samo slaba? To je poznata nepoznanica sa kojom se Zapad mora boriti. Ali to više nije tako zastrašujuće pitanje.

Više od 70 godina, Rusi i Zapad držali su svet u stisku obostrano osiguranog uništenja. Bio je to mir zasnovan na strahu. Ali strah od Moskve bi trebalo polako da jenjava, a sa tim dolazi i rizik od pogrešne procene. To takođe otvara manje jezivu perspektivu: da Rusija - kao i mnoge autokratije pre nje - možda bledi, potkopana sopstvenom nespretnom zavisnošću od straha u zemlji.

Izazov Evrope sada je da se nosi sa Rusijom u stanju haotičnog poricanja, dok se nada da će evoluirati u stanje kontrolisanog opadanja. Jedna trajna uteha može biti da bi, nakon potcenjivanja potencijala Moskve za zlonamernost, rizik za Evropu bio da preceni njen potencijal kao pretnju.

(Telegraf.rs)